ČUDESNA PRIČA RUSKOG MAJORA: „Ne treba Srbima pričati o junaštvu! Oni su junaci!“

ramzan kadirov rusija major invalid heroj

U Bačevcima ispod Gučeva, na obali Drine, pred spomenikom palim borcima Drinske divizije, samo jedan čovek je sedeo na stolici ispred spomen-ploče Darje Aleksandrove.

Ostali su stajali mirno.

U početku na pristojnoj distanci od čoveka koji nema noge.

Major Aleksej Čagin, narodni heroj Rusije, nekadašnji komandant antiterorističke grupe Severnokavkaskog vojnog okruga, invalid je.

Pozvan je u Bajinu Baštu kao gost Zavičajnog udruženja „Strmovo“, na odavanje počasti Ruskinji koja je 1914. došla u Srbiju kao bolničarka i koja je samo u jednom danu strašne Cerske bitke previla više od 100 boraca Drinske divizije.

Ova heroina je previjala ranjene sve dok je 2. oktobra 1914. nije ubila austrougarska granata.

Prema protokolu domaćina, planirano je da prvi gosti prošlog petka na otkrivanju spomen-ploče Darji Aleksandrovnoj, heroini strašne bitke na Gučevu 1914, budu ruski ambasador Aleksandar Čepurin i srpski ministar Aleksandar Vulin. I zaista, oni su to i bili, sve dok sa spomen-ploče nije skinuta zastava. A onda su se ambasador i ministar, reklo bi se namerno i dobrovoljno, povukli u senku događaja.

Majoru Čaginu prišle su desetine Podrinjaca, običnih ljudi, da stisnu ruku i da se pitaju za zdravlje. Rus, likom i dalje mladić, bio je i dirnut i zbunjen. S razglasa su se smenjivale srpske i ruske pesme, mnoge žene su plakale…

– Nisam rok zvezda – pričao je potom u hotelu u Bajinoj Bašti, za „Novosti“, Čagin, pravdajući se što nije stigao bolje da savlada srpski i što se ne snalazi u gužvi.

Predsednik Asocijacije narodnih heroja Rusije četvrti put je bio u Srbiji u poslednjih godinu dana.

Njegovo udruženje heroja Jaroslavske oblasti (kome su pripadali i maršal Tolbuhin i kosmonaut Valentina Terješkova) ima dogovor s našim udruženjem ratnih vojnih i mirnodopskih invalida o saradnji, pa ruski major navodi da iz Srbije neprestano stižu pozivi da dođe u Srbiju.

Za godinu dana, kroz knjige i vojne enciklopedije prošao je, veli, ratnu istoriju srpskog naroda i naučio da su Srbi i Rusi po ljubavi „za rodinu“ isti narod.

– U Rusiji, Asocijacija narodnih heroja broji 1.200 imena. Mnogi od ovih junaka su posthumno odlikovani, kao onaj hrabri poručnik nedavno u Siriji, koji je izabrao „rusku bombu“ umesto zarobljavanja od strane džihadista – priča Čagin i otkriva: – Narodni heroji u Rusiji imaju obavezu i čast da putuju našom velikom zemljom i pričaju ruskoj deci o herojstvu, žrtvi i domovini. U Srbiji, ja o junaštvu ne mogu da govorim. Srbi dobro znaju kako se voli i brani otadžbina.

Čagin je rođen 4. jula 1971. godine u Jaroslavlju. Od 1996, kao rezervni potporučnik, pozvan u čečenski rat. Brzo je imenovan za komandanta antiterorističke grupe.

– Ovo sa mnom desilo se 16. aprila 1998. – nastavlja major, pokazujući na proteze umesto nogu. – Imao sam zadatak da obezbeđujem grupu generala i oficira Glavnog štaba i štaba Severnokavkaskog vojnog okruga u izviđanju terorističkog uporišta. Oko devet ujutru, na granici Severne Osetije i Ingušetije naša kolona upala je u zasedu. Bila je velika magla i strašna bitka. U prva dva automobila, na mestu je ubijen general-major Viktor Prokopenko, a ranjeni su general-pukovnik Nikolaj Muhin, pukovnik Vladimir Bandura… Moji vojnici i ja odbili smo taj napad.

A kada su Čaginovi specijalci, pošto su oterali teroriste, organizovali evakuaciju ranjenih, ustanovili su da jedno vozilo iz kolone nedostaje. Konfiskovali su odmah kamion „kamaz“ iz čečenskog sela i krenuli u oblake magle, u potragu po vrletima Ingušetije. Imali su tu nesreću da u magli nalete na drugu rusku vojnu jedinicu koja je na njih otvorila „prijateljsku“ vatru. Teški mitraljez sasekao je Čagina.

– Rat je veliki haos i nesreća – pričao je ruski major u Bajinoj Bašti. – Nikada ne znate kako može da se završi. Kada sam ja ranjen, moj borac Maksim Šmelc umro je na licu mesta. Vitalij Gavrilenko bio je ranjen. To su bili momci, to su borci.

Aleksej Čagin pričao je i o tome kako se u njegovoj zemlji na fizički hendikep od ratnih rana gleda s poštovanjem. Opisivao nam je kako izgleda prijem kod Vladimira Putina koji se tradicionalno održava svake godine u Kremlju. Za Ramzana Kadirova, čečenskog lidera koji se bori za Rusiju, tvrdi da je veliki čovek i heroj.

Kaže, znaju se. Kadirov ga je posetio u bolnici kada je saznao da je stradao u Ingušetiji.

– Moja zemlja ceni svoje vojnike – pričao je Čagin, i negde u toj rečenici, s razlogom zastao.

S druge strane stola, tada je upravo ustajao ambasador Čepurin i krenuo ka Alekseju. Na trenutak, Čepurin je stao mirno, stisnuo mu je ruku i rekao „Dosvidanija“.

Čaginu beše drago. I ostalima.

DAR IZ JAROSLAVLJA

SPOMEN-PLOČU Darji Aleksandrovoj (na slici) izlila su braća Šuvalov, vlasnici čuvene livnice zvona iz Tutajeva. Nikolaj Šuvalov lično je doneo dar.

– Kada smo čuli za koga je potrebna spomen-ploča, nismo se dvoumili – ispričao je Nikolaj. – Bitka na Gučevu i pobeda na Ceru prve su pobede saveznika u Velikom ratu i ponosni smo jer je naša Darja svoj život ugradila u nju. Darja je ostala u legendi borbe u kojoj su neprijateljski položaji bili na udaljenosti od pet do sedam metara. Tako nešto istorija ne pamti.

Share this post: