DANAS JE SVETI STEFAN SRPSKI SLEPI: Turci su mu uzeli očinji vid jer nije hteo da se odrekne srpstva!

despot-lazarevic-slepi-ikona-freska-praznik

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas se sećaju Svetog Stefana Srpskog Slepog. Sin Đurađa Brankovića oslepljen je usijanim gvožđem po naredbi turskog sultana Mehmeda II.

On je srpski despot koji nije želeo da postane turski vazal i odrekne se srpstva, zbog čega je umro slep i u najvećoj bedi.

Đurađ Branković bio je unuk kneza Lazara, sin njegove ćerke Mare i Vuka Brankovića. Na presto Srbije došao je posle smrti Lazarevog sina Stefana Visokog.

Ðurađ je imao šestoro dece iz dva braka i pred Turcima se 1441. sklonio u Dubrovnik. Te godine njegove sinove, polubraću Grgura i Stefana Brankovića, sultan Mehmed II je oslepeo usijanim gvožđem.

Samo tri godine kasnije, Ðurađ Branković je uz pomoć Mađara povratio zemlju Rašku i ušao u Smederevo. Kad je 1456. umro, nasledio ga je jedini sin koji nije bio slep, Lazar.

On je brzo umro, i to bez naslednika, pa je na presto posle perioda nemira 1458. godine došao slepi Stefan Branković.

Ali već naredne godine Stefan Branković je prognan iz Srbije, najpre u Hrvatsku, gde je živela njegova sestra udata za tamošnjeg grofa, pa u Albaniju, gde je imao rođake i gde se 1460. godine oženio Angelinom, ćerkom jednog vlastelina i svastikom Skenderbega.

Po njegovoj preporuci, 1465. kupio je na severu Albanije zamak i nazvao ga Beograd.

U njemu je proveo više od deset godina. Živeo je u siromaštvu, podižući decu Ðorđa i Jovana, buduće srpske despote, i ćerku Maru. Umro je 1476. godine.

Osam godina posle smrti njegove mošti su bile još cele. Angelina ih je sa sinovima preko Beča i Budima prenela u Kupinovo i položila ih u tamošnju Crkvu Svetog Luke.

Od tada seljene su Vlašku, pa vraćane u Srem, da bi ih 1716. Turci spalili zajedno sa moštima Angeline i njegovih sinova.

Pet godina kasnije u Krušedolu je nađeno samo desno stopalo Svetog Stefana Slepog i ono se i danas čuva tamo. U tom manastiru je i njegov lik na zidnom živopisu i na ikonostasu. Crkva ga slavi 22. oktobra.

Tragična sudbina… Sveti Stefan Slepi, despot Srbije Tragična sudbina… Sveti Stefan Slepi, despot Srbije
Majka Angelina

Angelina Branković u Kupinovu je sagradila crkvu posvećenu Svetom Luki da bi u nju položila mošti svog supruga Svetog Stefana Slepog. Nije poznato da li se zamonašila tada ili pre dolaska u Srem.

Podigla je i manastir posvećen Sretenju Gospodnjem, nedaleko od mesta gde će kasnije biti sagrađen Krušedol. Tu je provela ostatak života, bdeći nad moštima supruga i snova.

Umrla je 1520. godine i sahranjena je najpre u svom manastiru Sretenje, a zatim su mošti prenete u Krušedol i stavljene u kovčeg zajedno sa moštima mlađeg sina Jovana.

U Kupinovu sve do 1930. blizu Crkve Svetog Luke postojala je crkva posvećena ovoj svetiteljki. Toma Vučić Perišić 1858. podigao je u Zakuti crkvu posvećenu Angelini.

Njen lik, u crnoj monaškoj rizi, sa krstom u ruci, prikazan je na mnogim ikonama. Jednu od njih, onu u Srpskoj Crnji, radio je Ðura Jakšić.

Srpska crkva proslavlja je 12. avgusta i 23. decembra.

Sinovi Stefana Slepog

Ugarski kralj Matija Korvin dao je 1486. Ðorđu Brankoviću posede u Sremu da bi mogao da zadrži titulu despota. Ali kad je Korvin četiri godine kasnije umro, Ðorđe se našao na meti ugarskih velikaša, pa se 1497. odrekao despotske titule i zamonašio, uzevši ime Maksim.

Sa majkom i bratom, takođe monasima, prešao je u Vlašku, a od 1513. do smrti tri godine kasnije bio je mitropolit beogradsko-sremski.

Crkva ga slavi 31. januara. Posle Ðorđevog odricanja od prestola, titulu srpskog despota poneo je njegov mlađi brat Jovan.

Na strani Ugara borio se protiv Turaka za oslobođenje zemalja kojima su vladali njegovi preci.

Umro je 1502, a njegovom smrću nestao je i poslednji despot iz porodice Brankovića. Hroničari mu pripisuju ktitorstvo manastira Divoša, a kažu da je sa bratom Maksimom obnovio Privinu glavu, Šišatovac i Fenek. Proslavlja se 23. decembra.

Ovaj feljton pisan je na osnovu monografije „Sveti Srbi“ dr Slobodana Mileusnića, u izdanju „Pravoslavne reči“ iz Novog Sada. Fotografije su takođe preuzete iz ove monografije

(Momčilo Petrović)

Share this post: