Naše sagovornike pitali smo koja kategorija društva bi mogla da bude ključna u promeni aktuelnih društveno političkih odnosa, odnosno da li je to pitanje uveliko prevaziđeno u odnosu na bliske istorijske kontekste, poput petooktobarskih promena, za koji se smatra da su ga potaknuli i suštinsku ulogu u revolucionarnom zamahu odigrali rudari.

Takođe, ovo pitanje je aktuelizovano izjavom arhitekte Dragoljuba Bakića, pre dva dana, na tribini Novog Optimizma u Kragujevcu da „mi ovakvi kakvi jesmo ne zaslužujemo bolje“.

„Da li lekari zaslužuju bolje? Ima ih 30 hiljada, tri hiljade potpisalo, a kada su sazvali protest i svi mi želeli da se obučemo u belo i da ih podržimo – oni su otišli kod ministra svog i pokunjeno se popišmanili, da izvinete na izrazu, od protesta.

Znači – ne zaslužuju“, rekao je Bakić.

Prema njegovim rečima, ni sudije i tužioci ne zaslužuju bolje jer nijedna afera ne započne, a kamoli da završi.

„Da li studenti zaslužuju, koji se bune ne protiv ovakvog sistema i ovakve vlasti, nego se bune kada ih izbace iz domova. Znači – ne zaslužuju. Moji urbanisti, naravno da ne zaslužuju.

Da li paori zaslužuju? Pa, ne zaslužuju, jer je zbog paora Zelenović izgubio Šabac. Znači – paori ne zaslužuju. Mi ovakvi kakvi jesmo ne zaslužujemo bolje“, ocenio je Bakić.

– Odgovor na pitanje ko bi mogao da bude nosilac društvenih promena, znaju gotovo svi. S druge strane, odgovor na pitanje „Šta su društvene promene“ i „Koje promene“, retko ko daje suvisli odgovor.

Da su neodgovori česti ili odgovori patvoreni, svedoči nam i ovlaš uvid u to šta se sve smatra društvenom promenom.

Od one „promene“ 2000. godine kada su vozači kombi stranaka preko noći doživeli društvenu promenu i postali ministri i kojekakvi drugi moćnici, do one promene, u stvari društvene kataklizme kada je penzionisanim intelektualcima zabranjeno da uveče prošetaju, a sve zbog nekakve korone i vlasti koja se meša u medicinu – ocenjuje za Danas Srećko Mihailović.

Mnjenje o nosiocima društvenih promena, dodaje on, zavisi od društvenog položaja i političke orijentacije onih koji imaju mišljenje o svemu i svačemu.

– Pa tako naprednjaci i oni kojima su oni sve i svja, smatraju da je Aleksandar Vučić, jedini i pravi, nosilac svih manjih i svih većih društvenih promena.

Lideri i liderčići opozicionih partija i njihovi malobrojni simpatizeri smatraju da su upravo oni autentični nosioci društvenih promena, samo im fale mikrofoni u udarnim terminima na televizijama sa nacionalnim frekvencijama (ako se tako kaže za te televizije).

Većina naroda sa biračkim pravom (54 odsto), prema jednom istraživanju javnog mnjenja Centra za proučavanje alternativa, iz septembra 1999. godine, nekoliko meseci pre formiranja DOS-a, smatrala je da „ako ne dođe do dogovora opozicionih stranaka i lidera, nema nam spasa“ – ističe sagovornik našeg lista.

Na kraju da kažem, dodaje Mihailović, ako je reč o fiktivnim društvenim promenama, onda je srednja klasa nosilac tih promena; ako je reč o stvarnim društvenim promenama, onda je mogući nosilac tih promena upravo radnička klasa u sadejstvu s jednom delom srednje klase.

– No, biće teško, jer je pomenuta klasa nekoliko puta izneverena i prevarena, devedesete godine kada je pomislila da će sa ulaskom u kapitalizam doći do „švedskog socijalizma“, pa početkom devedesetih kada je pomislila da će sa socijalistima i (budućim) radikalima stvoriti Dušanovo carstvo, pa dvehiljadite godine kada je na vlast dovela (što izborima, što na ulici) opoziciju koja se i na vlasti ponašala kao opozicija i koja je brzo digla ruke od radnika.

Čini se da je radnicima dosta varanja i srednjeklasnih političkih igrarija – zaključuje Srećko Mihailović.

Prema rečima Vuka Vukovića, sve dok zaposlenje za nadnicu ili platu bude glavni način sticanja sredstava za život za većinu ljudi, dotle će i radnici – u najširem smislu – biti ključna kategorija koja može da zaustavi ili dovede do kraja društvenu promenu, iako je drugi slojevi i grupacije mogu pokrenuti.

– Nekad su to bili industrijski radnici, danas to mogu biti radnici u proizvodnji hrane, u sektoru zdravstva i brige i nege, saobraćaju, infrastrukturi; ukratko, u svim delatnostima koje omogućuju jednom društvu da nesmetano funkcioniše.

Videli smo na početku pandemije da nije mnogo bitno ako ne rade investicioni bankari, konsultanti, startap gurui, itd. ali da, ako ne rade „esencijalni radnici“, ceo svet može da stane.

Ne mora Atlas da sleže ramenima, dovoljno je da to učine vozači, medicinske sestre i proizvođači hrane.

Taj svoj potencijal da „povuku ručnu“ ovi slojevi mogu da iskoriste i za društvene promene, i to su dobro znali radnici Kolubare 5. oktobra 2000.

Nijedna druga grupacija nema takvu snagu, i ona, ako stvari buknu, može da se osujeti jedino velikim državnim i policijskim nasiljem, što je u istoriji često i bio slučaj – zaključuje Vuković.

(Danas)