Kada princ na belom konju postane nasilnik s teškom rukom

selfi zena strah horor

Pored svih lepih uspomena koje nose iz detinjstva, putovanja, osmeha, igranja, devojke, a kasnije i žene, nekako uvek pamte bajke.

Baš one koje su im majke i bake čitale pred spavanje, a one tako tonule u san.

Svi znamo da u tim bajkama uvek dominira neka ljubav o kojoj se mašta godinama. Uvek postoji neka devojka koja čeka svog princa na belom konju, a kada on, napokon, dođe, mašta postaje realnost. E ta realnost boli. Isto kao i šamar. I košta. Nekada batina. Sve češće života.

Bajke koje su pisali Andersen i braća Grim u realnom životu padaju u vodu. Ili bolje reći guše se u suzama. Šta se desilo sa piscem pa je izostavio deo kada se princ pretvara u nasilnika, odnosno muškarčinu koja lupa šamare?

Jer što da ne?

Batina je iz raja izašla. Bravo prinče, ali da se ja pitam ti ne bi nikada na ulicu kročio.

No, ko sam ja?

Ko su te jadne žene koje zajedno sa decom trpe nasilje? Objekti na kojima nasilnik može da istrese svoj bes i nezadovoljstvo.

Ženama mora biti jasno, da ma koliko njihova bajka bila idila na početku, svaka može kad-tad da se pretvori u tragediju jer žrtva može biti svaka žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost.

S druge strane, i nasilnik može biti svako, u principu, bitno je da je „jači pol“, jer zna se ko nosi pantalone u kući i sedi na čelu stola.

Neophodno je osvestiti žene time što će im postati jasno da njihovo ponašanje nije uzrok šamara, batina i nasilja uopšte, već sistem patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a batine su način da tu „moć“ održe.

Nasilje u porodici nije još jedno čudo života u modernom svetu, već oblik koji je oduvek postojao i bio podstaknut društvenim zajednicama koje su prednost davale muškarcima.

Međunarodni ženski pokret je pokazao da je muško nasilje nad ženama globalna pojava, i da ima istu dinamiku u svim kulturama.

 Danas su, bajke, očigledno,  promenile oblik, pa koliko-toliko možemo biti srećni što čuda poput interneta i društvenih mreža postoje.

Znam da ništa ne rešavaju, ali bar ima ta opcija „share“ pa ukoliko mišem uradite klik, možda ćete nekoj ženi otvoriti oči i sprečiti neke batine, a kako stvari stoje, možda čak i spasiti život. Međutim, ne. Nekako nam je lakše da okrenemo glavu.

Udesno ili ulevo?

Svejedno.

Sa obe strane postajemo slepi, gluvi i nemi iliti niti čujemo niti vidimo. Pritom i lažemo.

Zavaravamo sebe da je on dobar, tih, miran i povučen, radi osam sati, nekad i više da bi prehranio porodicu. A ona? Ma ona mora da je neka „rospija“ ili još bolje „kurvetina“.

Mora da ju je uhvatio na delu s nekim, sigurno je to. Jer, inače, ne bi on to kad je dobar, tih, miran bla bla bla… Vi verujete?

Ja ne.

I meni su čitali bajke, kasnije sam ih i sama čitala, ali ovakve nisam. Nekako su jadne. Služe samo da zavaraju čitaoca koji nije baš voljan za neki preterani zaplet, pa mu ovakvo lako štivo baš legne. A i u Srbiji se najviše prodaje.

On radi, ona zavrće suknju.

foto: Alamy

foto: Alamy

Sramota.

On bije, pa ona mora da ćuti.

Nasilje je pojava koja traje i traje. Ako žrtve ne skupe hrabrost i prijave, trajaće u nedogled. Obično i traje, jer žrtvama nedostaje hrabrosti. A ni društvo ne pomaže.

Ni ustanove ni sama država.

Mada, najteže je što u takvim okolnostima ni porodica ni prijatelji ne pomažu. Najgori rasplet je kada upravo ljudi koji treba da pruže utočište odbace žrtvu. Stoga, ona ostaje sama.

Uplašena, nezaštićena i bez ideje da bilo šta uradi. I mada kažu da je statistika možda i najveća laž na svetu, brojke koje pokazuju broj žena i dece koje trpe nasilje se povećava. Nažalost, i one gde je epilog tragičan iz dana u dan je sve veći.

Vreme je da skinemo poveze s očiju i povadimo tampone iz ušiju. Vreme je da jasno i glasno progovorimo o ovoj temi. Vreme je da država batali evropske integracije i uradi sve što može da bi se ovaj problem nekako zalečio.

Recimo hirurška kastracija.

Šta mislite?

Kao i za pedofile i silovatelje, no o tome ćemo drugom prilikom, jer je i ovo već dovoljno velika knedla.

Ne treba nam još jedno Žitište pa da shvatimo da je bajka o princu sa početka postala tragedija gora od Šekspirove najbolje.

Najtužnije je što je ova tragedija naša stvarnost.

(Nedeljnik)

Share this post: