Kina pomaže da budemo nezavisniji!

muhika predsednik siromastvo urugvaj buba folcika

Naši uspesi su samo stepenici na putu progresa, svi barjaci progresa na početku su bili u rukama tek nekolicine zaluđenika.

Hose Muhika, jednom prozvan najsiromašnijim šefom države, svakako nije tek običan bivši predsednik Urugvaja.

On za sebe kaže da je najbogatiji, a ipak prezire gomilanje materijalnog bogatstva.

Čak i moj lepi srebrnasti diktafon zamišljeno okreće u ruci i vrti glavom.

Procenjuje me pogledom, mislim da računa koliko moram da radim da bih ga otplatio. Smatra da razvoj tehnologije vredi samo ako će gladnima doneti više hrane, ako će dati odeću i krov nad glavom siromašnima.

Takav je čovek Pepe, predsednik koji je, u martu 2015, s funkcije otišao na vrhuncu slave i popularnosti, jer nije po ustavu imao pravo više da se kandiduje.

Svoj najveći miting, sa stotinama hiljada građana koji kliču njemu u čast, održao je – poslednjeg dana predsedničkog mandata.

I njegovi susreti s Emirom Kusturicom, koji je u Montevideu prošle godine snimio dokumentarni film o njemu i tom posebnom danu kada je predao predsedničku dužnost, daleko su od običnih.

Dok Muhika, koji je zagazio u devetu deceniju života, izlazi iz helikoptera na Mokroj gori, proslavljeni reditelj pridržava ga iz predostrožnosti – iako dobro zna da Pepea neće oboriti mećavnički letnji vetar, kad to nije mogla ni vojna hunta s devet metaka u njegovom telu, ni s 13 godina zatočeništva u podrumima i bunarima, koje su potom usledile.

Revolucionaru su oduzeli slobodu i kontakt sa svetom, ali nije odustao – sprijateljio se s mravima.

Posmatrao je ove neumorne proletere, razgovarao s njima, prenoseći im valjda levičarske poglede i vežbajući za buduće političke nastupe.

Skupo je platio pripadnost urbanoj gerili, urugvajskoj radikalnoj levici – tupamarosima – ali Muhika kaže da drugačije nije mogao.

Još iz srednjoškolskih dana povukao je strast prema idejama Francuske i Oktobarske revolucije.

I posebno želju da pomaže siromašnima, kakav je i sam celoga života bio.

Takav je ostao i po izlasku s robije i pobede njegovih saboraca, posle čega za Muhiku počinje velika politička karijera.

Ni kao ministar poljoprivrede, a kasnije i šef države, nije promenio navike: i dalje je vozio staru „bubu”, rovario po bašti na još starijem traktoru, živeo u istoj skromnoj kući u prašnjavom predgrađu, sa suprugom Lusijom i napuštenom tronogom kujom Manuelom.

I davao devet desetina svoje plate u fond za izgradnju stanova za samohrane majke. Sebi je, od 10.000 dolara, ostavljao samo hiljadu…

(Politika)

Share this post: