MOJ PRVI PUT U PRIŠTINI: Pitala sam ih šta misle o Srbiji i dobila neočekivan odgovor!

kosovo parlament poslanici maske suzavac

Zbog svega onoga što nam se plasira u javnosti, u meni je duboko usađen strah od onog „dole“ sveta. Kosovo. Priština. Sledim se kad samo pomislim.

Zato sam odlučila da savladam svoj strah i pokucam na prestonička vrata Kosova i Metohije. Ili barem onoga što je od nje ostalo.

Prva pomisao: „Sama dole ne idem ni u ludilu“. Zato sam angažovala brata da me odvede i što pre vrati preko granice.

Rat je mnoge naterao da napuste svoje ognjište, ali uprkos svemu ostala je šačica hrabrih koji su odlučili da ostanu u svom domu.

Krenuli smo jako rano, na granici nas je dočekala kiša, a svuda oko nas je dominirao srpski jezik. Automobili puni dece, žena, starijih…

Prelaskom granice je to bilo to.

Istina, kako sad pišem, mnogi bi pomisili da idem na klanje, ali taj strah je bio toliko jak da ne postoje reči kojima bih mogla da opišem osećaj koji me je obuzimao.

Sa leve i sa desne strane urušene kuće, njive, bašte, trava koja nije svoje boje, smrknuta lica… Tu žive Srbi. Kako sam se približavala Prištini, tako je sve bilo drugačije, vedrije, a i sunce je granulo.

Kuće sa visokim ogradama načičkane jedna pored druge, žene sa maramama, muškarci sa njihovim tradicionalnim kapicama, „auto larje“ iliti vulkanizer na svakom ćošku, a o saobraćaju i nepoštovanju propisa neću ni da pričam…

A onda sam ugledala tablu. Priština.

Razmišljala sam da li da pričam na srpskom ili engleskom i odlučila da se ipak pretvaram da sam stranac. Jedva sam izašla iz automobila, napravila dva koraka. Posmatrala ljude, njihove pokrete, poglede i odlučila da priđem jednoj grupici momaka.

„Zdravo. Ja sam Nina, student sam novinarstva i putujem po svetu“, rekla sam momcima na engleskom.

Rekla sam im da sam čula da su zamršeni odnosi između Srbije i Kosova i da mi objasne o čemu se tu radi. Na jedva razumljivom engleskom, dobila sam ono što nikako nisam očekivala.

„Mi smo bili klinci kad su se događale gluposti. Istina, mi smo došli u Prištinu i preoteli ljudima dom. Nisam razumeo zašto se sve to dešava, zašto to radimo, ali pratio sam masu.

Sad je prošlo dosta vremena.

Odnosi su se smirili. Postoje oni koji bi da biju Srbe, a postoje oni koji samo prođu pored njih. Nemam ništa protiv njih, jer mi ništa zaista nisu uradili. A i oni bi trebalo da budu ljuti, a ne mi“, ispričao mi je Ilir (25).

Rekla sam im da sam iz Britanije. Nisam smela da priznam istinu, da sam ja taj narod kom su „oteli dom“. Uplašila sam se i mislim da su i oni to osetili. Možda su i shvatili da nisam tamo neka „Nina koja studira novinarsvo i putuje po svetu“. Zahvalila sam im se, okrenula i brže-bolje utrčala u automobil.

Bilo mi je dosta šetnje.

Dalji obilazak je mogao samo iz automobila. Njihova glavna ulica izgleda kao i sve naše. Tu je Narodna biblioteka koja je, čini mi se, veća od Beograda, glavni trg na kojem se vijori zastava Kosova i SAD, a crkva Svetog Nikole mirno i tužno stoji zarasla u travi…

Grad kao i svaki drugi.

Ništa strašno mi se nije desilo, oni s kojima sam pričala su delovali kao sasvim ok ljudi. Ali zašto ja i dalje osećam strah?

U povratku sam na granici prišla jednoj srpskoj porodici i sve što su imali da mi kažu jeste – dom.

„Moja porodica je rođena tamo, ja sam rođena, tu mi je dom. Ne možete tek tako da prestanete da volite nešto“, kaže mi Zorica Trstić (56).

Udahnula sam i izdahnula. Bila sam srećna što se vraćam kući.

(24Sata.rs)

Share this post: