NISAM VAM JA SADAM HUSEIN!

ŠTA HOĆE KIM DŽONG UN

Severnokorejski lider Kim Džong Un nam iz dana u dan dokazuje dve stvari. Prvo da je izreka „Glup se uči na svom iskustvu, a pametan na tuđem“ potpuno istinita, a drugo da je Kim pametan.

Posle sudbine iračkog kolege Sadama Huseina, koji je uradio sve što je mogao ne bi li bio „kooperativan“ i ispunio zahteve zapadnih siledžija, da bi na kraju završio na vešalima, a njegova zemlja u potpunom haosu, Kim bi bio potpuni ludak ukoliko bi krenuo putem Huseina, Gadafija, Juščenka ili bilo kog drugog iz dugačkog niza državnika koji su mislili da se sa siledžijom može postići nekakav dogovor i da će se siledžija dogovorenog pridržavati.

Dok su jurili čoveka koji je naivno verovao da se sa napasnikom može dogovoriti i još naivnije da će se „partner“ džentlmenski pridržavati dogovorenog, predstavnici Haškog tribunala i drugi grubijanovi batinaši govorili su da je Radovanu Karadžiću sreća potrebna svakog dana, a njima samo jednom.

Kim je svestan i ovoga. Jasno mu je da svakoga dana mora da se brani kako bi izbegao napad koji bi mogao doći samo jednom. Za njega i njegovu zemlju vodi se borba na život i smrt, dok je za sve ostale, posebno za glavnog huligana, u pitanju samo još jedan geopolitički problem.

VOJNA HISTERIJA I PUT BEZ POVRATKA

Kim Džong Un i Severna Koreja iz sadašnje krize imaju jedan izlaz – u ratobornosti, a ne u pacifizmu. Svesni su da samo dobro naoružani mogu sebi osigurati bezbednost, a da bi svaki korak ka kompromisu predstavljao i korak ka propasti. Za razliku od Vašingtona i većine zapadnih sila, ovoga je svestan i predsednik Rusije Vladimir Putin.

Dok predsednik SAD Donald Tramp preti novim sankcijama i vojnom intervencijom, Putin razumno upozorava da se takvim pristupom ne može postići ništa, osim, eventualno, početka krvavog sukoba uz moguću upotrebu nuklearnog oružja, zbog čega bi patio ceo svet. „Rasplamsavanje vojne histerije u ovim uslovima je potpuno bezumno, to je ćorsokak. To može voditi samo globalnoj, planetarnoj katastrofi i ogromnom gubitku ljudskih života.

Osim mirnog dijaloga ne postoji drugi način da se reši nuklearno pitanje Severne Koreje“, rekao je Putin, dodajući da se Pjongjang neće odreći nuklearnog programa pod pritiskom sankcija ili pretnjom vojnom intervencijom, jer su ga primeri Iraka i Libije uverili da je nuklearno odvraćanje jedini način da se osigura bezbednost.

Za razliku od Iraka i Libije, koji su odustali od svojih programa oružja za masovno uništenje zarad ukidanja ili ublažavanja međunarodnih sankcija, da bi potom bili potpuno razoreni, Severna Koreja je izabrala put sukobljavanja sa međunarodnom zajednicom uspešno razvijajući nuklearno oružje i usavršavajući sredstva za njihovu isporuku.

„Kao što sam juče rekao svojim kolegama (na samitu BRIKS-a u Sijamenu), oni će radije jesti travu, nego prekinuti svoj (nuklearni) program sve dok se osećaju nebezbedno. Kako im možemo vratiti osećanje bezbednosti? Ponovnim uspostavljanjem međunarodnog prava“, rekao je Putin.

I Rusija i Kina osuđuju ratobornost Severne Koreje i smatraju da ova zemlja treba da prekine s nuklearnim i raketnim probama, ali za razliku od Vašingtona imaju mnogo uravnoteženiji pristup ovom problemu.

Kina je upozorila da su napetosti na Korejskom poluostrvu dostigle „tačku ključanja“ i pozvale sve strane da izbegavaju provokacije i da problem rešavaju dijalogom.

U tom kontekstu, kao što pozivaju Severnu Koreju da prekine sa provokacijama, Rusija i Kina pozivaju i SAD i Južnu Koreju da se uzdrže od zveckanja oružjem i prekinu dosta agresivne vežbe u blizini severnokorejske teritorije.

Vašington, međutim, ovakvu mogućnost odbacuje tvrdeći da su vojne vežbe njihovo „suvereno pravo“. A nuklearne probe Pjongjanga nisu? Peking je svoj stav prema severnokorejskoj krizi izneo više nego jasno: Ukoliko Severna Koreja ne napadne prva nego bude žrtva agresije, Kina će je braniti.

Da američki pristup rešavanju problema nije adekvatan shvataju ne samo Moskva i Peking već i žestoki jastrebovi u američkom establišmentu.

Tako, nama dobro poznati, analitičar Danijel Server, stručnjak za rešavanje sukoba koji je zdušno podržavao sve dosadašnje američke intervencije, kaže da je politika sankcija i pretnji oružanom silom, umesto pregovora, potpuni promašaj, jer Kim Džong Un ima bolju alternativu dijalogu od SAD i to iz dva razloga: „On sada može da ignoriše našu vojnu halabuku jer ima i konvencionalna (masivni artiljerijski napad na Seul) i nuklearna sredstva odvraćanja.

Više se ne može sumnjati u sposobnost Pjongjanga da nuklearnim oružjem napadne makar američke saveznike (i američke snage stacionirane na njihovoj teritoriji). Takođe, on može ignorisati pretnju sankcijama makar dok ne vidi šta će se izroditi iz Saveta bezbednosti UN i da li će se Kina tome potpuno povinovati. Blokirati trgovinu Severne Koreje bez Kine je potpuno besmisleno.“

Server ukazuje da su američke opcije krajnje ograničene, te da Vašington može pretiti vojnom akcijom i pooštravanjem sankcija, ali da nijedno od ta dva ne može da učini unilateralno. Vojna akcija podrazumeva kakav-takav pristanak Južne Koreje za koju bi ovakav scenario predstavljao potpunu katastrofu, dok ekonomske sankcije iziskuju saradnju Kine.

ZAČARANI KRUG

Za razliku od Kima, koji je očigledno izvukao neke pouke iz prethodnih svetskih kriza i američkih intervencija, za Vašington se ne može reći da je bilo šta naučio iz sopstvenih strategijskih grešaka u odnosu na Severnu Koreju. Dok su sankcije i pretnje vojnom silom bile delotvorne u brojnim situacijama, uključujući i Irak i Libiju, sa Severnom Korejom to nikada nije bio slučaj.

Ni pre 30, niti pre 20 godina. Strategija sankcija i vojnih pretnji nije pomogla ni Bilu Klintonu, ni Džordžu Bušu, ni Baraku Obami da reše problem. Pitanje je samo zašto Donald Tramp misli da bi mu ta dokazano nedelotvorna strategija mogla doneti bilo kakav povoljan rezultat. A po Vašington je još gore to što se na horizontu pojavljuje alternativa njihovom siledžijstvu.

Činjenica da Severna Koreja sada poseduje moćno nuklearno oružje (procenjuje se da bi bomba koju je Pjongjang uspešno testirao mogla biti i do osam puta jača od onih bačenih na Hirošimu i Nagasaki na kraju Drugog svetskog rata) i da raspolaže raketama koje možda ne mogu da dosegnu do SAD, ali sigurno mogu da pogode Japan i Južnu Koreju, snažna je motivacija za Seul i Tokio da se distanciraju od ratoborne politike Vašingtona. Sama ideja da na južnokorejskoj ili japanskoj teritoriji može doći do detonacije ovako moćnog oružja, onemogućava ove dve zemlje da se odluče na otvoren rat protiv Pjongjanga.

Nova ulica

Pjongjang Naucna ulica

Kao što se posle debakla američke politike na Bliskom istoku Rusija pojavljuje kao uverljiviji garant mira za Izrael od SAD, tako sada i Tokio i Seul imaju sve više razloga da zaštitu i garancije traže od Pekinga i Moskve, nego od Vašingtona.

Da bi stvari mogle da počnu da se razvijaju u ovom pravcu, pokazao je već Istočni ekonomski forum u Vladivostoku neposredno posle najnovije severnokorejske nuklearne probe (6. i 7. septembra), a na kojem su prisustvovali svi ključni igrači ovog regiona, uključujući i delegacije Severne i Južne Koreje, ali i Japana.

Već prvog dana foruma održan je sastanak ruskog predsednika sa njegovim južnokorejskim kolegom Mun Džae Inom tokom kog je Putin, prema zvaničnim ruskim izvorima, naglasio da je „jasno da je nemoguće rešiti probleme na Korejskom poluostrvu samo pritiscima i sankcijama“.

„Ne sme se popustiti pred emocijama i Severnu Koreju saterati u ćošak.

Bez političkih i diplomatskih napora vrlo je teško promeniti situaciju“, rekao je Putin dajući na ovaj način Seulu jasnu alternativu američkom jednostranom i bahatom pristupu.

U vreme nastajanja ovog teksta do susreta najviših ruskih zvaničnika sa predstavnicima Severne Koreje još nije došlo, ali je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov jasno najavio tu mogućnost.

Rusija je ponudila i predstavnicima Severne i Južne Koreje da se, ako žele, sastanu na teritoriji RF i započnu direktan međusobni dijalog.

Očigledno je da ovakav susret u ovom trenutku mogu da organizuju jedino Rusija ili Kina (iako je i Švajcarska ponudila posredovanje), dok je tako nešto na teritoriji SAD nezamislivo.

Takođe, za razliku od jednostranog američkog pristupa, Rusija i Kina nude kompromisno rešenje u vidu „dvostrukog zamrzavanja“, koje bi podrazumevalo prekid i nuklearnih i raketnih testova Severne Koreje, i vojnih vežbi u kojim učestvuju Južna Koreja i Japan.

Ovo bi trebalo da bude prihvatljivo svim stranama, osim Vašingtonu, koji, kao i obično, veruje da Kim razume samo jezik sile.

KO ŽELI RAT?

U jeku ove „vojne histerije“, kako je sadašnju situaciju opisao Putin, Vašington kao mogućnost otvoreno navodi vojno rešenje. Tramp je to ponovio čak i tokom telefonskog razgovora sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel 4. septembra.

Kako je saopštila Bela kuća, Tramp je rekao da Vašington razmatra „sve varijante“, uključujući i vojnu, na šta je Berlin učtivo odgovorio da je spreman da podrži samo pooštravanje sankcija čiji bi cilj bio „mirno razrešenje sukoba“.

Američke tvrdnje da Kim Džong Un prosto „moli za rat“, što je, na primer, rekla američka predstavnica u UN Niki Hejli, prosto su lažne. Ovoga je svestan i Server, koji priznaje da su svi potezi Pjongjanga usmereni ka odvraćanju američke agresije.

„Mnogo je bliža istini tvrdnja da predsednik Tramp moli za rat, ali odrasle osobe u Savetu za nacionalnu bezbednost i Ministarstvu odbrane će mu verovatno objasniti da su vojne opcije i njihove posledice neprivlačne u najmanju ruku, a katastrofalne u najgorem slučaju“, naveo je Server, priznajući ipak da nije Tramp u potpunosti kriv za sadašnju situaciju, nego da odgovornost snose i njegovi prethodnici.

Sličnog je mišljenja i američki konzervativni političar Pet Bjukenen.

„Šta to Kim želi? Gotovo je sigurno da ne želi rat s Amerikom. Bez obzira na to kakvu bi štetu Kim mogao da nanese američkim snagama i bazama u Južnoj Koreji, na Okinavi ili Guamu, njegova zemlja bi bila razorena, a režim koji je izradio njegov deda uništen“, navodi Bjukenen i dodaje da je severnokorejski cilj prekid američko-južnokorejskih vojnih vežbi, priznavanje njegovog režima i, eventualno, odlazak američkih snaga sa poluostrva.

Severna Koreja kao država koja je iskusila ratna razaranja i koja je svesna da bi u slučaju oružanog sukoba bila zbrisana sa lica zemlje, sigurno rat ne želi i sigurno neće prva zapucati.

Kada sve sagledamo, postavlja se pitanje zbog čega je „severnokorejski ludak“ uopšte doveo i sebe, i čitav svoj narod, a moguće je i čitavu planetu, u smrtnu opasnost?

U čemu je problem? Odgovor nam je, potpuno usput, dala profesorka beogradskog Fakulteta političkih nauka Dragana Mitrović gostujući na jednoj regionalnoj televiziji. Objašnjavajući kontekst krize, Mitrovićeva je rekla da je Severna Koreja potpuno van kontrole SAD, ali i drugih zainteresovanih strana, uključujući i Kinu.

Kome do sada nije bilo jasno da problem sa „odmetničkim državama“ i „pretnjama po globalni mir i stabilnost“ nije diktatura, poštovanje ljudskih prava ili bilo šta drugo iz arsenala zapadnjačkih argumenata nego to što su te države „van kontrole“, odnosno vode suverenu politiku ne obazirući se na interese i zahteve glavnog grubijana, preostaje mu samo da nauči iz sopstvenog iskustva.

(Filip Rodić / Pečat)

Share this post: