PATRIJARH PAVLE: O postu i pričešću

Ilustracija

foto: Beta

Valja stalno živeti tako da se pričešću čiste savesti može redovno pristupati…

Šta za duhovni život hrišćanina znači sv. Pričešće jasno je iz te reči samoga Gospoda: „Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi.

Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće.“

Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili sv. Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire.

Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na sv. Liturgiju i na đakonov poziv – „sa strahom Božjim i verom pristupite!“ svi su u redu, prilazili i pričešćivali se.

Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetnom i Prečistom Bogu, u sv. Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše.

Zvali su se „sveti“ i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu“, da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sv.

Pričešće.

Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sv. Pričešće: „Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje.“

U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu“.

U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti… Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici.

Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.

Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini.

No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli „blago skriveno u polju“ i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje…

(Sensa)

Share this post: