Zapad kroz istoriju ima problem sa jednom činjenicom, „RUSIJA ne započinje ratove, ONA IH OKONČAVA!“

armata rusija vojska tenkovi vojna parada

Prošlo je četvrt veka otkad Sovjetskog saveza više nema, ali sećanje na sovjetsku vojsku još uvek postoji u umovima onih koji su živeli za vreme Hladnog rata, pa možda čak i Drugog svetskog rata.

NATO zastrašuje Evropu „ruskim tenkovima“ i ponovnim napadom na Nemačku. Međutim, slika nekadašnje ruske vojske i moderne ruske vojske je danas znatno različita, piše The Saker.

Pre svega, treba napomenuti da je ruska vojska danas fokusirana isključivo na odbranu ruske teritorije. Ako se prisetite Hladnog rata, Sovjetski savez je sadržao i nekoliko ofanzivnih elemenata:

1) Vojna kontrola čitave istočne Evrope kao „tampon zone“ koja će držati SAD i NATO podalje od granica Sovjetskog saveza.

2) Zvanična ideologija komunizma koja je bila mesijanska i globalna u svojim ciljevima (manje ili više, zavisno od toga ko je bio na vlasti).

3) Praktikovanje globalnog protivljenja Američkom carstvu svuda na planeti bilo na tehnički, politički, finansijski, naučni ili vojni način.

Rusiju danas te stvari ne interesuju. Štaviše, Rusija je odbacila mesijanske aspekte komunizma i danas se oslanja isključivo na interne socioekonomske probleme. Rusija nema ni želju ni sredstva da troši svoje resurse na daleke teritorije koje ne doprinose njenoj odbrani.

Ono što je jako važno napomenuti jeste da je Rusima dosta carstva. Od Petra I do Gorbačova, Rusi su prošli kroz znoj, suze i krv kako bi održali carstvo koje zapravo ništa nije donelo ruskom narodu osim što ih je osiromašilo i učinilo omraženima svuda u svetu.

Rusi najviše od svega žele da budu normalna, bogata i poštovana država, a ne globalna supersila.

Strašno je i pomisliti na sve te silne države koje je Rusija oslobodila a koje danas ne pokazuju prema njoj ni trunku zahvalnosti već bez imalo razmišljanja postavljaju oružje NATO-a protiv Rusije na svojoj teritoriji.

Klasičan primer toga su Bugarska, Rumunija i Gruzija.

Iako su ruske oružane snage relativno male, naročito kada se uzme u obzir odbrana najveće države na planeti, one su prilično sposobne. Rusija ukupno ima 800.000 vojnika, što je čini petom u svetu po broju vojnika.

Naravno, ova brojka postaje još besmislenija ako zamislimo scenario u kom se svaki ruski vojnik od Kalinjingrada do Kamčatke istovremeno bori protiv jednog istog neprijatelja.

Zato je ruska teritorija podeljena na pet odvojenih vojnih okruga: istočni, centralni, severni, zapadni i južni. Svi oni odgovaraju komandama ovih okruga, koje odgovaraju direktno vrhovnoj komandi u Moskvi.

U SAD ne postoji ništa ekvivalentno ruskim vojnim okruzima, mada postoje takozvane „ujedinjene komande“. Takođe, SAD poseduju preko 700 vojnih baza širom sveta pomoću kojih su de fakto pretvorili države u kolonije ili protektorate koji moraju da sarađuju sa SAD ako žele da opstanu.

Treba uzeti to u obzir kada se posmatra ruska operacija u Siriji.

Kada su se pojavile prve glasine o ruskoj intervenciji, mnogi su rekli da će Rusi osloboditi Siriju, izazvati NATO i poraziti ID. Tada sam pokušavao da objasnim svima da „Rusi ne dolaze“, ali moji komentari nisu primljeni sa entuzijazmom.

Ruska vojska jeste ušla u Siriju, ali nije učinila sve ono što se od nje očekivalo.

Zapravo, ona je poslala svega 50 aviona i pomoćno osoblje.

Međutim, ta mala grupica vojske je postigla mnogo više nego što je bilo ko očekivao, uključujući i mene. Šta se ovde tačno dogodilo? Da li su Rusi uradili sve što su mogli ili su se uplašili i sproveli manje ambicioznu misiju nego što su prvobitno planirali?

Da bismo to objasnili, moramo se osvrnuti na prave sposobnosti ruske vojske.

Kao prvo, Rusija poseduje veliki broj dalekometnog oružja i njeni projektili mogu da pogode bilo koju tačku na planeti, a njeni bombarderi mogu da lete hiljadama kilometara.

Postoje dva glavna načina za projektovanje moći: zauzimanje teritorije ili onemogućavanje neprijatelju da zauzme istu. Prvi zahteva slanje kopnene vojske, dok drugi zahteva samo vazdušnu superiornost.

rusija brod razarac

Šta mislite, koji način Rusima više odgovara?

Ruske vazdušne snage su znatno superiornije od američkih i u taktičkom i u mehaničkom smislu, mada su strateški ograničene.

Zato je moderna ruska vojska fokusirana uglavnom na defanzivne operacije i kontraoperacije.

Putin je znatno rizikovao sa ruskom vojnom bazom u Hmejmimu, ali je rezultat bio pozitivan i ostvaren je neizmeran uspeh.

Da li bi ponuda Irana za korišćenje avio baze Hamedan unapredila ruske sposobnosti?

I da i ne. Da, zato što će Rusi moći efikasnije da koriste svoje Tu-22M3 i ne, zato što to u suštini ne menja regionalnu ravnotežu moći niti omogućava Rusima da projektuju svoje snage u Siriju.

Prostim rečima, Rusima treba još puno godina da ostvare ono što su Amerikanci postigli sa „Pustinjskim štitom“.

Zapravo, takve operacije su daleko od ruske vojne doktrine i Rusi nemaju nikakvu nameru da razviju tako nešto. Postoji dobar razlog zašto se Anglocionističko carstvo raspada – zato što je jako skupo održavati ga. Rusi su na težak način naučili tu lekciju u prošlosti.

Postoje velike prednosti u ruskom stavu, a glavni je taj što imaju priliku da se bore na sopstvenoj teritoriji i u skladu sa svojim sposobnostima. Upravo ono što ograničava rusku vojsku čini je i jačom.

To praktično znači da nagomilavanje vojske NATO-a na ruskoj granici nema nikakvog smisla i ne pravi nikakvu razliku jer Rusija uvek može da povede znatno veću vojsku na svojoj teritoriji nego SAD i NATO.

Naravno, SAD i NATO su svesni toga. Oni tu realnost skrivaju iza čudnog akronima A2AD, koji u prevodu znači „negiranje pristupa oblasti“. Prema navodima američkih stratega, Rusija, Kina, pa čak i Iran nameravaju da iskoriste A2AD strategiju protiv SAD.

To prostim rečima znači da će svaka od ovih država da brani svoje granice kako zna i ume od američke arogancije.

Srećom po ostatak sveta, Amerika može samo da gleda i plače i sakriva tu činjenicu od svih ostalih. Tako dolazimo do Ukrajine.

Ako bacite pogled na mapu, videćete da se Ukrajina nalazi u zoni Rusije u kojoj ona može da deluje. To naravno ne znači da Rusija želi ili treba da napadne Ukrajinu, već da je sposobna za tako nešto i da bi se Zapad prilično namučio da spreči tako nešto.

Uistinu, takav scenario postoji samo u umovima zapadnjačkih propagandista. Činjenica da obe strane poseduju dalekometna nuklearna oružja čine taj scenario još manje verovatnim.

Rat punih razmera između SAD i Rusije bi trajao možda nedelju, dve i uključivao bi i konvencionalno i nuklearno oružje sa obe strane, a kopnena vojska i tenkovi verovatno ne bi imali nikakvu ulogu.

Dakle, ako „Rusi ne dolaze“, to znači da se oni u Ukrajini već nalaze. Pri tome ne mislim na slanje opreme ili dobrovoljaca, već na činjenicu da je Ukrajina, a naročito Donbas, toliko blizu ruske granice da je gotovo nemoguće da ih Rusija ne zauzme ukoliko se na to odluči.

Naravno, to ne znači da će ona to uraditi, već da je odbrana Ukrajine od Rusije putem NATO-a čista budalaština.

Ukoliko bi ukrajinski nacisti i uspeli da zauzmu Donbas nekim čudom, njih bi ruske snage istog momenta uništile. Putin je jasno dao do znanja da neće dozvoliti genocid u Novorusiji iako ne namerava vojno da interveniše u Ukrajini.

Zapravo, to se i dogodilo u julu 2014. godine kada su za samo 2 minuta u potpunosti uništena dva ukrajinska mehanizovana bataljona.

Kao što je već naveliko poznato, jedini cilj ukrajinskih nacista je da pokrenu rusku intervenciju u Donbasu. Međutim, pomisao da će oni ikada zauzeti Donbas ili Krim uz pomoć SAD i NATO-a je potpuno apsurdna.

Rusija jača flotu u Crnom moru

Nekim ljudima je jako teško da shvate da Rusija nije novi Sovjetski savez i da nije antiamerički nastrojena.

Zato treba iznova i iznova ponavljati da moderna Rusija ne želi da bude carstvo niti globalni pretendent anglocionističkoj hegemoniji nad našom planetom. Šta onda Rusija želi?

Rusija prosto želi da bude suverena i slobodna država. Međutim, u svetu kojim upravlja Anglocionističko carstvo, to nije baš lako izvodljivo.

Ukoliko bi Rusija mogla da se oslobodi od carstva, to bi značilo postepeni krah globalne dominacije carstva jer bi i druge države sledile njen primer.

Prva bi se Rusiji okrenula Evropa, čiji bi gubitak označio kraj Anglocionističkog carstva. Zato je danas i pokrenuta tako jaka rusofobna propaganda.

Ciljevi Rusije su prilično prosti:

a) vojno: da preživi (odbrambena vojna doktrina)

b) ekonomski: da postane suverena (da ukloni petu kolonu iz vlasti)

c) informacioni: da diskredituje i delegitimizuje političke i ekonomske osnove Carstva.

Ne možete dobiti rat tako što ćete se boriti protiv neprijatelja u igri u kojoj je on jači. Morate mu nametnuti ratovanje u kom ste vi jači. Upravo tako Rusija razmišlja.

Ima puno onih koji će zameriti Rusiji što nije oslobodila Ukrajinu od nacističke hunte, što nije u potpunosti rešila problem u Siriji i što je u dobrim odnosima sa Tel Avivom.

Stvar je u tome što je Rusija još uvek dosta slabija od Anglocionističkog carstva. Takođe, jako je mali broj država koje bi stale na rusku stranu u slučaju ugrožavanja njenih interesa.

Znate li koliko je država priznalo Abhaziju i Južnu Osetiju pored Rusije? Samo Nikaragva, Venecuela i Nauru. Čak ni Sirija se nije udostojila da to učini.

Rat između Carstva i Rusije će biti dug i neizvesan, ali, kao što kaže stara ruska izreka: „Rusija ne započinje ratove, ona ih okončava“. Papstvo se borilo protiv Rusije 1.000 godina.

Krstaši su se borili skoro čitav vek. Švedska se borila 21 godinu, Napoleon svega par meseci. Kraljica Viktorija, Napoleon III i Abdulmecid I su se borili 3 godine.

Kajzer Vilhelm II se takođe borio 3 godine. Trockisti su se borili čitavu deceniju, Hitler 4 godine, a jevrejski gangsteri 9 godina. Svi su oni na kraju poraženi, a Rusija je svaki put ozbiljno propatila.

Ovoga puta ruski lideri imaju drugačiju strategiju i trude se da ne daju Zapadu izgovor za vojni sukob. Ta strategija je do sada bila prilično uspešna.

(The Saker)

Share this post: