Direktni marketing

zorica-mitrovic

 

 

 

 

 

 

Zorica Mitrović – Direktni marketing

 

Nedavno smo u knjižari imali nezgodnu epizodu sa dečakom koji prosi u okolini, jer je iz revolta pljuvao po izlogu.

Revoltiran je bio jer smo mu zabranili da uzima reklamne bukmarkere iz knjižare kojima su se on i njegova družina jedno vreme posluživali i prodavali ih okolo.

Da utisak bude jači, ukoliko niko od zaposlenih ne gleda u pravcu izloga, mališan kucne nekoliko puta, i tek kad bude siguran da ima našu pažnju on pljucne u izlog.

Osveti se čovek i naplati svoju muku. Misli da nam je doakao. Da nas je iznenadio. Ali ne valja mu pos’o ništa!

Ta fora sa pljuvanjem imala je svoju napredniju verziju kod jednog njegovog beogradskog kolege početkom dvehiljaditih.

Ne znam da li se tamo još uvek praktikuje, ali desilo se da mi u blizini pijace „Zeleni venac“ priđe recimo sedmogodišnji dečak, po nuždi zaposlenja prosjak, i kaže: „Daj mi neke pare, molim te, pljunuću te!“.

Ja se zagrcnem od smeha. Dečak ostane ukopan i zbunjen mojim smehom. Niti je dobio neke pare! Niti je stigao da me pljune! Ostao je i bez plena i bez osvete, i bez objašnjenja šta je tu toliko smešno!

Ja opet od silnog smeha ne stigoh da mu objasnim da je nemoguće staviti u istu rečenicu i “molim te” i “pljunuću te”, te da to dvoje zajedno garantuju komediju.

Još sam od toga napravila urbanu legendu, a od njegove “molbe” kultni citat u raznim prilikama među svojim prijateljima i poznanicima.

Još se ja toj molbi smejem, ali mi i dalje nije jasno kako je moguće zajedno staviti “molim te” iI “pljunuću te”?! Čist nadrealizam! A ovaj mali kod izloga misli da je faca!?

“Daj mi neke pare, molim te, pljunuću te!“ Hmmm, šta  bi to moglo da bude?! Dijalektika prosjačke prinude i lepih manira u zametku? Ili možda gore, zaboravljeni ostatak lepog ponašanja u nuždi prosjačkog posla?

Ili možda najgore, zametak menadžerski isfiltriranog osmeha i usilne ljubaznosti kod maloletnih pripadnika romske zajednice prisiljenih da prose?! I dalje ne znam. I dalje mi je ozbiljno smešno! Ili strašno?! Nikako da odlučim.

„Daj mi neke pare, molim te, pljunuću te!“ – Možda bi to na prvi pogled moglo izgledati kao apsolutna strateška konfuzija. Međutim, upravo je strategija ono što daje prednost dečaku sa Zelenjaka u odnosu na malca kraj izloga!

A zapravo je konfuzija osnova njegove strategije! I to, ni manje ni više, konfuzija kod suprostavljene strane, da ne kažem žrtve.

Strategija je dakle zbuniti žrtvu! Prestraviti je pretnjom od izlaganja raspršenom mlazu pljuvačnih velegradskih bakterija. Ništa kroz izlog, nego direkt na žrtvu!

Efekat je tu mnogo brži i izvesniji, kao kod tzv. direktnog marketinga. Mnogo je efektnije nego kad se gubi vreme na moljakanje, ubeđivanje i izazivanje samilosti na koje se slabo ko obazire u današnje vreme.

Ovako zamoliš lepo na početku. Zatim pripretiš u istoj rečenici. Pričekš malo, pa ako rezultat nije zadovoljavajući katapuliraš jedan pljuc po principu „take money and run!“. I pre nego što se ovaj s’ oproštejem upljuvani snađe, obriše i pomisli da se revanšira ako ničim drugim ono bar sočnim psovkama, već si na bezbednoj udaljenosti i krećeš strategiju iz početka.

Čak i ako naletiš na ponekog pametnjakovića, kome je tvoja strategija urnebesno smešna, do kraja radnog dana dobar si par crvenih i pedesetak recki sa pljuckama. I Bog te veselio!

Još ako ti nekih dana pođe za rukom da jednog istog sluđenog tipa pljucneš više puta za redom! Ihaaj, eto i avanture! Da se kojim slučajem moglo desiti da zalutaš u školu, i još čudnijim slučajem da se sretneš sa dečijom lektirom, shvatio bi da je lik Toma Sojera samo tvoja bleda kopija.

Ovako te (i tebe i dečaka kraj izloga) samo uveče čeka predaja pazara, pa sutra iz početka, do neke trinaeste, četrnaeste godine kada ti se sredstva ubeđivanja i teren za ubeđivanje značajno promene.

Kada ti marketing, takoreći, evoluira i malo kome je smešan, a tebi samom ponajmanje!

Share this post: