Draga moja Antonina

 

Veselinka Slavković Stojković – Draga moja Antonina

 

 

(DRAGA MOJA ANTONINA,

poslanica; Božić, odlomak)

Nedelja, 6. januar

Godina 2008.

Badnji dan

 

Mrak se već spušta.

Deda[1] unosi badnjak i slamu.

Razastire slamu po velikoj sobi, između rogoža na kojima će se prenoćiti. Mi smo oko njega. Deca, nas dve. Svi. Radujemo se glasno. Posipamo pšenicu po dedi, po domaćinu, sejemo je po slami. Deda je blago radostan. Oči mu se smeju kako samo njegove oči umeju.

Deda badnjak preliva vinom, i šapuće molitvu. Mi čekamo vino, da se umijemo, da bismo cele godine bile zdrave i rumene. Hvatamo vino ručicama, i pljuskamo se po obrazima već zarumenelim od hladnoće dok smo dedu nestrpljivo čekale pred vratima, okupane i svečano obučene.

Deda pali badnjak.

Baba sedi na tronošcu dok se badnjak razgoreva jednim svojim krajem u šporetu, dok deda čini šta mu valja činiti. Svi smo oko dede, oko vatre. Prskaju varnice, Božić je na putu.

Deda potom iznosi nagoreli komad drveta u sneg. Od njega će, u rano jutro, dok još spavamo, pošto nas pogledom pokrije i stopli u već rashlađenim našim posteljama, i obiđe i namiri stoku, i prođe po dvorištu, bašti i voćnjaku, od tog drveta će deda napraviti krst i okačiti ga na kuku pred kućom. Do novog Božića. A onda će pristaviti na vatru, koju je raspalio kako samo on ume, na kraj vatre, pripremljeno osušeno meso čiji miris ubrzo ispuni kuću… Četrdeset dana se jeo pasulj na vodi iz ogromnog lonca, kupus iz ogromnog lonca, krompir pečeni i kuvani, beli i crni luk gotovo uz svaki obrok, bez belog se nije sedalo za sofru, praziluk sa suvom kuvanom paprikom izgnječen u ljutenicu i kukuruzni hleb, kukuruzna pogača sa „rasónicom“, boza sa hlebom od „čistog“ – pšeničnog brašna, crnog, povrće i voće iz turšije i sveže.

 

Kad deda uđe, oplašten hladnoćom koja nas prijatno zapahne i raširi se po sobi, baba se spušta na slamu. Tiha i blaga, moja baba, nikada sa povišenim glasom. Sada još tiša, još toplija. Sa punim sitom u rukama svakojakog voća, sušenog, kuvanog, svežeg. Jabuke, dunje, kruške, kuvane i slatke kao med, orasi, kesteni, šljive, smokve. Svega je tu, što nam je poslastica za ovaj veliki i najradosniji dan, puno sito.

Majka je napunila trpezu raznovrsnom posnom hranom. Brižna je i radosna. Sofru je postavila na sredini sobe, usred slame. Sedamo svi oko nje, oko sofre, u krug. Majka se spušta poslednja.

Božićni kolač je nasred sofre. Pogačica sa paricom je povrh pite sa kupusom, okrugle i tople, u tepsijici pored kolača. Sa druge strane je pasulj, redak, u loncu, i zalučen, u kalenici, u zemljanoj posudi, gust, sa alevom paprikom odozgo, nareckan viljuškom ili nožem, i zejtinom preliven. Pasulj, i jedan i drugi, nikada nisu slađi, nego o Božiću i posnim slavama. Pa slatke pite sa prazilukom, sa pirinčem, u tankim korama pečenim na plotni šporeta. I još đakonija je po sofri, od ribljeg mesa – ako ga je bilo, ako je moglo da se kupi, ili da se ode u grad po njega, od kiselog kupusa, od sušenih paprika, od paprika iz turšije… Tu je i sušeno grožđe, i iz turšije, mušmule iz turšije, sveže, ako su sačuvane… I pečena bela bundeva – „pečénka“ je na kraju sofre, žuti se od slatkoće.

Malo se razgovaramo, pa ustajemo. Deda se krsti, i svi redom. S poštovanjem uzima hleb-kolač, i, svečano, svečano seče kolač u vidu krsta, preliva vinom hleb, ljubi hleb, pa mi. Vino potom probamo svi. Kao na slavi. U krug. S desna na levo.

Kao na slavi.

(Ili je to samo na slavi bilo? Ali ja vidim dedu uz Božićnu sofru, uspravnog i krepkog – sa kolačem! Nas!)

Sada dolazi  za nas, decu, najvažnije.

Lomimo pogačicu. Majka je lomi, i uz blagoslove koji prate komadiće, deli svima. Prvi komadići idu za „kuću, za stoku, za pilčiki“, za „berikét“. Pa za „golémi pilčiki“, za nas, decu. Čekamo svoje parče, nestrpljivo, sestra i ja, unapred se radujemo parici. Srećnica, ako je jedna od nas, kliče od radosti, poskoči mnogo puta, onako, sedeći, i ustane. Onda paricu uzima deda, domaćin, kada se u komadiću, koji dobije, ne nađe,  uz dobar otkup, u orasima, ako nije bio u gradu i doneo neku poslasticu, kao što su „svilene“ bombone, a bio je obavezno, koje posle podelimo sestra i ja. Paricu deda čuva do narednog Božića, za sreću cele kuće, svih nas.

Večeramo u tišini, svečano. Od svega pomalo uzimamo, samo komadić-pogačicu ne ostavljamo za sutra. Krstimo se opet, pošto završimo večeru, deda, baba, majka, mi.

Baba nam iz sita sada deli poslastice.

Svima jednako. Svemu se radujemo, čekamo, zagledamo, brojimo… Probamo. Od svega mora da se pojede po komad ako ne više. I orasima se radujemo, iako ih imamo cele godine, pet drveta oraha različitih veličina plodova ukrug čeone strane dvorišta uvek je bilo, od najkrupnijih… Sutra, u novi i veliki dan, od ranog jutra već smo sa orasima „u Reku“, kao svi iz mahale, i dečaci i devojčice, ali i odrasli, i iz drugih mahala, na širokom, glavnom drumu, koji seče selo celom dužinom njegovom. Da pokažemo koliko ih imamo, i da se igramo oraha.

Dečaci da se igraju, a mi da ih gledamo.

(Dobro je što je Ratajska reka krenula drugim koritom, Antonina, pa je ostala samo Reka za nas i naše susrete i igre velike i lepe čitave godine – s obe strane njenog dugačkog toka. Ponela si Reku, Antonina, znam. Svi je imamo.)

Nešto pretegne, pa i orasi, znamo, baba uvek spremi više i bolje za nas, decu, unučice svoje, za sve unuke ako su tu, i od sinova, koji su po Srbiji, i čekamo. Čekamo radosno da baba naša istrese sito…

Onda se iznarazgovaramo šta nam valja raditi u novoj godini, da nam sve bude dobro i berićetno, poželimo jedni drugima zdravlje i sreću, pa se spremimo za noć, prekrstimo, pomolimo u sebi, i smestimo u spremljene ležajeve.

Majka se poslednja skupi uz nas, decu.

 

Danas nema ni dede moga, ni babe moje, ni majke moje.

Moga deda Jovana, moje baba Olge, moje majke Roske.

Više od 35 godina, više od 20 godina, više od 4 godine.

Bila je jesen, bilo je proleće, bilo je leto. Godine 1972, godine 1987, godine 2003.

17. oktobar, 7. maj, 11. jul.

 

… Kad po rosi hodam i danas, kao kapljičice njene na suncu, bleskaju reči iz trave, sa livade u Donjem polju, u rano jutro, po kojoj smo trčale nas dve, sestra i ja, još male, i ručicama uzbirale biserčiće koji su se odmah topili, dok je majka zalivala baštu (dok se bašta nije preselila u Buljajke, drugim livadama u susedstvo) ako nije stizala da to uveče uradi: rosa, rosica, roska, rosičica, kapljičica rose, roska

A bilo je proleće u punom cvetu, i rosno jutro junsko je bilo 1951. kada je otišao. Imao je 26 godina. I on je bio proleće. Moj otac Slavko.

 

Opet je Božić. I opet će proleće.

 

7. januar 2008, ponedeljak

Roždestvo Hristovo/ Božić

Prvi dan Božića

 

Jutro je. Božićno. Svečano.

Svečanost je svuda, svuda! Po zemlji, na nebu, u nama.

Baba se pred vodom krsti, pošto je zabacila krajeve marame, pa se umiva. Polivam je vodom iz testije, nad koritom, pred kućom. Voda sa pumpe je zamrzla, iako je deda dobro umotao slamom i tkanicama. Pošto je vezala maramu, sa krajevima na glavi u desnu stranu, preko „čajke“ koja skuplja kosu, svetle, od sunčeve boje, sa cvetićima po obodu, kao i po marami što su, okreće se prema Istoku, krsti se, „Bože, pomozi!“ izgovara, i, stepeništem, tek korak udesno od pumpe, pa sa balkona, ulazi u kuću, i mi sa njom, deca.

Uvek, uvek tako, ritualno, ne samo danas. Prekrsti se pred vodom pre umivanja, prekrsti se prema Istoku kad se umije, pa uđe u kuću, ili sedne na klupicu kraj vode i cveća, pod jasenom što se nadvija nad pumpom, ako je leto, da se odmori.

Tako se umivamo svi redom. Božić je. Praznik je.

Veliki praznik.

Domaćin, deda naš, deda moj, pzdravio nas je sve, svečano u ovaj svečani dan, blagoslovio je nas i ovaj dan i novo leto, pa izašao, posle doručka, da posvršava još neke poslove.

Deda je prilegao da se odmori, majka posluje po kući. Čekaju nas narasli beli hleb od „čistog“ brašna, supa od pilećeg mesa, đuveč sa suvim svinjskim mesom u zemljanoj tavi samo što nije stigao, suvo meso dopečeno na masnoći, nikad slađe, „banica“ sa sirom i jajima, voda sa razmrznute pumpe…

Čeka nas Reka. Društvo. Hvalisanje. Igra oraha i posle ručka. Igra jednako zanimljiva i kad se gleda i kad se igra. Za dečake, za odrasle muškarce, ali i za nas devojčice.

Sneg i saonice nas čekaju. Sneško Belić opet.

Čeka nas radost do neba puna tri dana, dok se ne umorimo.

Odrasle i igranka u školi, sa priredbom.

Na ovaj dan majka nas nije vodila u crkvu.

Ostajali smo u kući, samo mi, nas dve, izlazile smo u igru. „Ne valja se da se na ovaj dan ide u tuđu kuću“, govorila je baba, govorila je majka.

Posete komšija i rođaka i duga gostovanja u rodbini počinjala su od sutra, posebno gostovanja dece, devojaka i mladih, skoro udatih žena, koje su na dan-dva, ili i nekoliko dana, dolazile svojim roditeljima, same ili sa svojom decom, ako su ih imale. Gostilo se čitave duge zime, naročito oko Vodica, oko Bogojavljenja, kada se od suvog svinjskog mesa kuvaju pihtije, oko Svetog Jovana.

Gostovanja u rodbini dece-đaka u vreme zimskog raspusta, koji je trajao petnaest dana, počinjući od Vasuljice – Svetog Vasilija Velikog, od 14, odnosno 1. januara, od Nove godine po starom kalendaru, Pravoslavne, ili Srpske, kako danas znamo, dobrodošla su za odmor od svega što prati školu i kada se lako uči, ali i od kuće. I prilika su da se u novoj sredini, ako i nije nova, ako se i poznaje iz ranijih gostovanja, novo vidi, čuje, nauči, sretnu drugari, stari ili novi. I da se za zadovoljstvom, u časovima planiranim, kada odrasli muškarci posluju napolju i oko stoke, a žene oko vatre, ili uz razboj, preslicu, iglu i konac, sa pletivom, ili, kada su, jedni i drugi, u posetama prijateljima, komšiluku, ili kada se odmaraju, da se tada, sa radošću i znatiželjom, iščitava lektira. Obavezna, i ona druga, za svoju dušu, koju smo nabavljali u školskim ili seoskim bibliotekama. Još ako se čitanje zbivalo u društvu, a bivalo je tako često, da više „gostinčiki“ bude odjednom, više dece, i gostiju i domaćih, onda je sve bilo i lakše i zanimljivije, jer se posle pričalo i prepričavalo pročitano nadugačko i naširoko. Oko ognjišta, u večerima, razigrano glasno da i odrasli čuju, slušaju, vide koliko znamo, umemo.

Čitalo se i glasno. Kad padne mrak, uz svetlost vatre sa ognjišta ili šporeta od crne bronze, ili lampe ako je bilo gasa, sveće slavske… Pesme o Marku Kraljeviću voleli su i stariji, starog Vujadina i njegove sinove, Banović Strahinju, Malog Radojicu, Senkovića Ivu, cara Lazara i caricu Milicu, vojvodu Prijezdu i njegovu Jelicu… Utrkivali smo se ko će čitati, i ko će bolje i glasnije čitati. I govoriti pesme napamet!

I bajke su nas nosile… I priče druge.

I za igru smo imali vremena, vremena. Od ranoga jutra. Iz mraka smo ustajali. I kod kuće i u gostima.

Nije nam smetalo ni što smo spavali u hladnom, najstariji su spavali u toplom, mi ponekad sa njima, mada bi se soba do jutra rashladila. Ni što smo legali, često, na „prtene“, čisto konopljane prostirke, retko izmešane pamukom, koje smo teško ugrevali, preko prtene slamarice, na jastuke prtene, ili vunene s lica, gde nam glava pada, napunjene slamom, kasnije i perjem. Ni što smo se prtenim pokrivačima, „čergama“, pokrivali, koji samo pritiskaju a ne greju, koji su dobri za leto, ako su laki, istina, sa ćilimovima do nas, pokrivačima od vune, što su domaćice čuvale, one najbolje, najlepše, za goste.

„Smotaj se u čerge, i spi!“ govorile su nam majke kada su želele da se odmorimo, kada smo bili glasni pošto smo legli, kada su se ljutile na nas.

„Uvi se u čergu i ćuti!“ „Pokri se s čergu i ćuti!“ „Gurni glavu pod čergu i ćuti!“ kad bismo nešto skrivili.

„Količka ti je čerga, toličko se isprýži!“ kad nam je nešto falilo, kada smo tražili nešto što nismo mogli da dobijemo. A nismo ni tražili. Retko se to dešavalo. Imali smo sve, bili smo svime zadovoljni. I onim što imamo i onim što nemamo.

Istina, u gostima nam se ugađalo, ali nam nikada ništa nije nedostajalo, imali smo sve kada smo mogli da budemo zajedno, u jednoj ili drugoj ili trećoj ili četvrtoj ili petoj kući, u istom ili susednom ili daljem selu, ponekad i u gradu.

Ja sam imala sreću da po više dana provedem u gradu, i za zimskih i za letnjih raspusta. Najlepše ferije su mi bile u Lapovu i Jagodini sa mojom ujna Verom. Svuda me je vukla, vedra i glasna, sa rečima nauke i pouke koje mi i ovoga časa zvone njenom dobrom voljom. Vodila me je na Železničku stanicu kada su vozovi stizali ili odlazili, koje je mašinovodio moj ujak, koga je često ispraćala ili dočekivala na Stanici, vodila me je kod prijateljica, u knjižare, u novinarnice, u knjigoveznice da kao knjigu ima „Ilustrovanu politiku“ koju je redovno kupovala, u biblioteku, u pozorište, u bioskop, na pijacu, u duge šetnje ako je vreme bilo lepo. Uveče se ujna zabavljala novinama, ili svojim ručnim radovima, a ja sam čitala „Vertera“ pa „Anu Karenjinu“ jedne godine.

 

Sada se sve promenilo, Antonina. Gosti su nam bili i otišli. Sada imaju Kopaonik, Zlatibor, Divčibare…

Sada imaju televizore, kompjutere, mobilne telefone sa hiljadu mogućnosti…

 

8. januar, utorak

Drugi dan Božića

Sabor Presvete Bogorodice

 

Prošetala sam gradom. Sinoć je bio u prazničnim svetlima. Svečan. Danas svečan, u gužvi, radno, sa snegom koji se topi.

Kralj Njenog veličanstava Knjige, Vlada, Vladimir, sa svojom pokretnom i jedinom pravom knjižarom u gradu, na istom je mestu. U centru grada. U samome centru grada. Ako ga ne ugledate, Vladu, u vrhu raskrsnice, na mestu ispod stare Pošte, ukraj njegovih knjiga, u leto i zimu, u svako doba godine, gotovo i dana, osetite se prazno, zazebe vas u srcu, vid vam oslabi, sluh popusti, reč zagluhne, korak zastane. S bilo koje strane Centra da ste, pogled ide prema Vladi, i iz bilo koje ulice da se krećete prema Centru, a svaka se uliva u raskrsnicu, u srce grada.

Zna ga i staro i mlado. Uvek je u poslu oko knjiga, ili u razgovoru sa kupcem, prijateljem, poznanikom, decom koju upućuje u svet koji opčinjuje, uči, teši, prosvetljuje. Razgovoran, široke kulture, punoga znanja, umešan u ophođenju, dobar sagovornik, prijatan, poznavalac i ljubitelj knjige, i znalac života, Vladimir, u svome dvorcu, kraljevski drži čas literature i života, kao što je i u školi toliko godina činio.

Koja god da vam zatreba knjiga, Vlada je ima, ili će je za dan-dva naći. O čemu god da ste započeli razgovor sa njim, dovršićete ga, ili ćete se vratiti, i vraćati za još razgovora. Započne li Vlada razgovor, a započinje, slušaćete ga, i doći ćete da ga slušate. Niste li se odlučili za knjigu, za sebe ili za poklon, Vlada će je naći, i to onu pravu, koju ste upravo hteli da kupite. Za decu uvek, uvek, uvek ima najbolju.

Svetlošću ispunjen prostor je u kome je Vlada sa knjigom, sa bogatstvom ovoga sveta koje pokriva svaki milimetar njegovih kola, njegovog jugića, i po krovu i po unutrašnjosti. Dočekuje vas opet i opet sa osmehom Kralja Knjige, stojeći, nikada ne seda, opet tražite zajedno knjigu, i slušate komentar, i sami tražite pravu reč. Započinjete sada istovremeno razgovor o gradskim kulturnim dešavanjima, o prilikama u zemlji, susedstvu, u svetu, i opet govorite o knjizi kao da je centar sveta.

Vlada Vas i isprati sa osmehom, kraljevski, i sutra, ako ne i posle samo jednog sata, čak i odmah, čim ste krenuli, poželite da se vratite i da sa Vladom opet, kraj blaga njegovoga, i svoga, sada još i odomaćenije, stojite sa njim i razgovarate. I vratite se. Često se vratite. Neka je i sutra, prekosutra, vratili ste se.

U ledenome jednom danu pitala sam Vladu kako podnosi hladnoću.

„Sasvim dobro. Dobro sam se obukao“, rekao je.

Da sam ga pitala kako se oseća vreloga dana letnjega, rekao bi sigurno:

„Sasvim dobro. Lako sam se obukao“.

Uspravan, širokoga lica, nasmejanih dubokih očiju, začešljane kose. Uvek u tamnom odelu, sa svetlom košuljom i kravatom, mantilom preko u proleće i jesen, zimi u dugačkome kaputu i sa kačketom na glavi, sa uvek izglancanim cipelama.

Dolazi iz donjeg dela grada, glavnim drumom do Centra, ulicom Kralja Stefana Prvovenčanog, do čela Centra, gde svaki put iznova razastire svoj kraljevski dvorac.

To je, Antonina moja, Vlada.

I danas, na ovaj svečani i blag dan, na ovaj svetao i sveti dan, Vlada je, u srcu grada, bio srce njegovo. Sa svojom najboljom knjižarom na svetu.

 

9. januar, sreda

Treći dan Božića

Sveti Stevan

 

Deda iznosi slamu u voćnjak, oko sadnica. Iznose se i rogože podignute i urolovane sutradan, na Božić, i gurnute ispod ogromnog stola smeštenog uza istočni zid sobe a prema prozorima s juga, na kojem zimuje cveće u saksijama. Kuća se čisti. Otvara se sve, a ako je sunčan dan kao danas, a često biva, mnogo poslova se otvori u kući, dvorištu, oko stoke, u pomoćnim zgradama ukrug dvorišta, u voćnjaku. Čisti se i uređuje domaćinstvo do hladnih dana koji naiđu oko Vodica, kada gora i voda se lede i kada vuci sa planina se spuštaju, silaze.

Bilo je popodne prolećno, razvedreno, nasunčano, čisto, veselo, i još svetlo, svetlo. Dvorište u drugom svom delu od kuće i ostalih zgrada, u drugom polukrugu, oivičenom orasima i svakojakim voćkama, pružalo je spokojstvo i radost zaštite, sa darovima razbuđene životne snage koja je ushrlila u pupolje, zelenilo, cvetanja i docvetavanja, mirise, u ptičje cvrkute i povetarce, u žubore drveća na suncu, i mesečini – noć kada se spusti, u dečje igre.

Deda posluje oko drvljanika pod ogromnim dudom, baba izlazi iz kuće, desnim, odnosno levim – ako se gleda u kuću, glavnim stepenicama se spušta niz ogradu, koja je, sa dna, skretala ulevo, do zida što se podiže uz verandu, čineći trougao sa njim i stepeništem, ograđujući bašticu sa cvećem, koju majka uređuje. Majka se uspravlja, razgovaraju. Sestra je sa Žućom, macom-mezimicom našom, pred podrumom, gde se završava, odnosno počinje stepenište.

Ja ređam slamčice od sena i slame, između istanjenih stogova sena i kukuruzovine, nedaleko od dede. Tkam ćilimčiće.

U jutro, kada sam kretala u školu, kišica je visila u vazduhu, sitna hladnoća, koja je čučala između kuća od minulih dana, uvijala se oko naših noseva. Učitelj Jova nas je sačekao pred školom, kao i uvek, u besprekornom odelu sa snežnom košuljom i kravatom, pozdravio nas i uveo u stopljenu učionicu. Bio je svečan i ozbiljan, ali razvedren u očima i blag u pogledu, i mek u rečima, kao svih dana. Sada i više nam je bio drag, i mi njemu, osećali smo. Sigurno zato što smo juče imali posetu direktora Jove i nekih ljudi iz grada, a bili smo dobri kao i pre kada su dolazili, i bolji.

Lepo smo čitali, odgovarali na razna pitanja, znali račun, veselo smo crtali i veselo otpevali prolećnu pesmu koja se širila u školski voćnjak i polja uokolo kroz otvorene prozore već na odmoru, i na drumove koji su sa svih strana dolazili u školu, kao i mi što smo, i izlazili iz nje. Možda je zato sada naš učitelj bio uspravniji, ponositije se držao, strpljivije čekao da se poređamo „dva po dva“, svetlijim glasom nam rekao da uđemo u učionicu. Za nama su ulazili stariji, drugaci i četvrtaci, sa svojom učiteljicom Natom, i oni danas razvedreni, uprkos vremenu koje se „ođýtros néšto mržgavilo“.

Između njih, učitelja i učiteljice, u vrhu stepenica, i jutros je stajala Mila, kako smo je zvali. Bila je lepa kao učiteljica, imala je bujnu i svetlu kosu kao učiteljica. I oči su joj bile kao učiteljičine, lepe i zaljubljene u radost. Bila je lepa i kao naš učitelj. I bila je gospodski obučena, kao učitelj i učiteljica. Svi smo je  voleli.

Dedu, koji me doveo do škole, i druge što su bili pošli sa nama, učitelj je ispratio do izlaza iz školskog dvorišta sve razgovarajući se sa njima.

Časovi i odmori su brzo prošli, i kao da nam je malo bilo škole, i malo užine koja je uvek bila topla, i najslađa, iz kazana čika Dinetovog – a čika Dine je bio najbolji kuvar na svetu, i uvek svetlih očiju, nasmejan i blagorečiv, i malo igre na odmorima. Vratili smo se iz škole po suncu koje je uveseljavalo naše zapevane duše.

I toga popodneva, kao i kada je jorgovan cvetao u violetnim grozdovima, šireći se i preko kapije, toga popodneva pojavio se učitelj u dvorištu. Dugo je ostao sa dedom, stojeći podalje od kapije a prema drvljaniku, na mestu na kojem su se sreli. Dugo. Dugo. Potom su seli pred kućom, u pokošenu pa izbujalu travu, na stoličicama oko stočića koje je deda izmajstorisao bio prošle godine, u jesen, kada su se poslovi stišali, seli su da se domaćinski porazgovaraju, i o mojoj školi.

Kesu bombona i sada držim visoko u rukama, pred očima, pod dudom odakle se ne pomeram, s nepovericom, sa zahvalnošću, sa radošću, usrećeno, a stisnuto, stegnuto, sramežljivo, stišano, posle prve nespretno zatomljene glasne radosti. A poskočila bih, poskočila bih do neba koje se smiruje prema zapadu, u žaru što se probija između krovova i kroz voćnjake, i obuhvata me do nožica ispod kolena i sve niže. Kao da žuri da što pre poređa zvezde iznad mene, iznad nas!

Sitna, u osmoj godini, s pletenicom i krupnim čelom, očima kao nebo u izbujalo proleće, kako sam slušala, u haljinici pamučnoj u boji bulke i različka i pšenice kada napuni zrno, koju mi je majka sašila, u opančićima koje je samo majka umela da uplete, možda i u platnenim patičicama koje mi je deda kupio, ili i majka kada je odlazila u grad, na pijacu, da nešto odvojeno od duše proda, pa da kupi.

Držim ruke poletele prema gore, rascvetale i stisnute, sabrane oko kese, prema žaru sa zapada koji će sutra, pošto obiđe svet, buknuti opet sa istoka.

Sestra je dotrčala, u haljinici kao što je moja, i stala uz mene, evo je i sada, podiže se na prstiće, podiže se koliko može više, da vidi šta je to u mojim rukama, šta je to u kesi, beloj i tako velikoj što mi je učitelj doneo, dao, kada se sagao onako visok, stasit, i zagrlio me. Da li je to isto što i ona ima u rukama?

Svoga učitelja Jovu nikada nisam videla posle, ni učiteljicu Natu, ni malu Milu. Možda su i ostali do kraja školske godine, i ostali su, ali ja ne znam. Ponekad pogledam fotografiju napravljenu pred školom, i to je sve.

Na njoj smo svi, naši učitelji, Mila i mi.

Na kojim li smo stranama sada!

 

 



[1] Веселинка С. Стојковић је одрасла у Ратају. Живи у Врању.

 

Share this post: