Hemijska

 

 

 

 

 

Zorica Sentić – Hemijska

 

Ispražnjena olovka prestade da piše.
Al' pre nego da izdahne, uspeva da
progovori sa mnom.
„Preklinjem te! Neka moja reč bude zadnja.
Baš si me namučila, žvakala, da
su mi tvoji zubi poznati do u detalj...

Pretrpela sam ugrize i izdržala
smrad tvog zadaha.
Dopala mi se mekoća jezika kada si ubrizgala inspiraciju
kroz moj cilindar.
Preplavila si me zadovoljstvom! Molim te, prepusti mi
zadnju reč.

Ne brini, pročitaćeš! Pozajmi mi ruku još jednom.
Uvek su mi se
sviđale tvoje priče, tvoj humor.
Poznajem ti dušu. Nisam te odala.

Uzdizala
sam se na nivo beleški, ratovala sa tvojim brisanjem,
spavala na stolovima,
plakala sa tobom, bila verna, al’ moram da te napustim.
Pod pretpostavkom
kakvu prave ljudska bića, kada prestane rad srca i krv više ne struji,
mozak umire.

Kod nas nije tako!
Nekada smo se zvali stylet, pero.
Ostavljali smo
otiske na kamenu, vosku, papirusu...

Došlo neko srećno i mistično vreme u
kome smo imali više života.
Crpli smo snagu.

Vodeno kristalnu cevčicu smo
unapredili u uložak sa mastilom.
Praktično, ali hladno.

Dovoljan je pokret
da se prazno telo zameni drugim. Reinkarnacija.
Sada, jedna arterija postane
beskorisna... i evo nas u zaboravu plavetnila.

Da l’ je moguće imati krv bez
srca?
Draga, volela si da pišeš sa mnom. Sećaj me se!
Ko zna, možda će
istraživači ponovo...

Rešenje sa ponovnim punjenjem i nije baš najsrećnija
okolnost, ni moderno vreme neće žvrljotinu pretvoriti u lepu reč“.
Nisam zainteresovana da čujem.

Bilo me je baš briga. Suviše je to naporno za
moju usijanu glavu.
U samoodbrani, zagrizala sam telo olovke koja se pod
pritiskom zuba raspala.

Ljutito i besno, bacila sam je pravo u korpu za
otpatke, bez imalo griže savesti.
I ne pogledavši sirotu olovku, izmasirah
prste ukočene ruke.

„Ipak“, progunđah, „moraću da kupim računar“!

Iz korpe se začu tihi krik: „Poooošaljiiiii ove reči“...

Share this post: