Krkobabići, oličenje društva bez ideologije

igor vlahovic

 

 

 

 

 

 

Igor Vlahović – Krkobabići, oličenje društva bez ideologije

 

Prva slika realnosti u Srbiji: Ovih dana, nakon Jovanovog sina, Milana Krkobabića, srpska državna jasla postala su bogatija za još jednog člana, iz dinastije Krkobabić, mladog Jovanovog unuka, Stefana. Pravo iz fakultetske klupe, bez ijednog dana radnog staža, ovaj mladić, sad već punom parom ponosito, poput svakog mladog uspešnog čoveka, obavlja funkciju sekretara Centra za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Beograda.

Druga slika realnosti u Srbiji: Da li je teži osećaj, raditi 20, 30 i kusur godina, a onda jednog sumornog jutra, dobiti priznanje tehnološkog viška, ili godinama marljivo guliti klupu, a onda, kada je izguliš, godinama bezuspešno pišeš CV, ideš na intervju za posao, vučeš se po Biroima za zapošljavanje, i, na kraju, budeš srećan ako dobiješ kakvo sezonsko radno angažovanje? Odgovor na ovo pitanje, metaforički, postavlja novo pitanje – Šta je starije kokoška ili jaje?

Ipak, mnogi i dalje uspevaju, a daleko više njih, slepo se nada da će, uz partijsku knjižicu, tj. infiltriranje u političke tokove, moći da gradi i izgradi svoju profesionalnu karijeru. Naravno, oni koji imaju morala, te ne učestvuju u ovoj prljavoj igri, vremenom postanu svesni da ih je taj njihov moral doveo na samu marginu društva. Sama reč „margina“ lepo kaže – nemaš prava na bilo kakav lični napredak i aktivno društveno delovanje. Pomiri se sa sudbinom sezonskog radnika i socijalnog slučaja. Ti jednostavno ne postojiš.

Da li je naše društvo ovoliko devijantno, zato što ove dve slike, ne samo da su podjednako realistične, već u čvrstoj medjusobnoj povezanosti, jer, ugledavši se na svoje gramzive vodje, običan narod, zajedno sa njima učestvuje u rušenju osnovne svrhe postojanja politike, zasnovane na sledjenju odredjene ideologije, usled čega politika sve više biva izvrgnuta ruglu – Politika radi politike, zarad mogućnosti profesionalnog delovanja i, gotovo po pravilu, vrtoglavog napretka, a kako vreme odmiče i postojanja na pozornici života, generalno?

Šta mislite, zašto je društvo, za vreme Brozovog totalitarizma, Miloševićevog apsolutizma i Đinđićevog evrofanatizma, funkcionisalo bolje po mnogim segmentima? Osećali smo se ljudima, verujući i sledeći jednu ideologiju, ili je, pak, kritikujući, boreći se za drugu, koja nam se činila boljom?

Kakvo još zlo treba da nas zadesi da bismo shvatili da bez ideologije nema ni politike, a bez politike nema ni jasno izgradjenog sistema, ni normalnog društva, ni, ako ništa drugo, makar nade u neki bolji život!?

Share this post: