Mala ništa

 

 

 

 

 

Zorica Sentić – Mala ništa

 

Mala  ništa  beznačajne sitnice

Zadovoljstvo : To je sok od isceđene sreće.

Sreca : Skup beskonačnog broja malih ništa

Mala  ništa :
Jedna mirisna ruža. Osmeh deteta. Jedno zdravo u prolazu. Kafa u krevetu.

Jedno jutarnje milovanje. Buđenje. Zbunjiv, nespretan, brz poljubac. Prijateljsko pismo.

Jedno drugo ljubavno. Jedna kišna suza. Promašena pesma. Sveća koju palimo. Jedna druga, koju gasimo.

Jedno Ne za jedno Da. Požutela slika. Jedan  telefonski  razgovor. Jedna istinita bajka.

Jedan kamenčić, čudna  uspomena. Jedan lastavičji prelet. Jedna opomena.

Jedno vruće-kuvano vino sa karanfilićem. Stara pesma na harmonici. Jedan izdah između bezobrazne reči.  Pramen kose.

To jedno nežno jutro. Rana Zora. Noć bez kraja. Slanina i jaja. Isti san. Jedna bombona, mentol. Draž drhtanja.  Mali deholte…

Strasna zanesenost. Svadba starog prijatelja. Zaboravljena ljubav. Požutela razglednica. Tegla s medom i flašica puna snega.

Tvoje večito pitanje: – Gde ode njegova bela boja…? Jedno klizanje. Tvoje ćutanje. Jedna epizoda serije na TV-u. Nezavršen roman.

Zvuk violine na staroj ploči. Golub pismonoša. Tvoja nečujna muzika, moja nevidljiva krila. Naša tajna bajka.

Tvoja želja, moja pesma. Igra karata. Svađa puna  „volim te“. Jedna oproštena greška. Malo soli zaboravljenog. Jedna kašicica meda u šolji mleka.

Čaša rozea… Čaša crnog vina i kap koja prekipi. Karmin na košulji. Jedna kockica čokolade i jedan buket  ljubičastih ruža.

Jedna omiljena knjiga. Flaša neotvorenog šampanjca. Jedna napukla šolja.  Jedan egiptski kip. Okret na biciklu.

Prvi poljubac u bioskopu  i moj ljuti tata. Pozlaćena para ispod jastuka …Kaktus koji raste, na koji si se ubo…

Oh, kako si vrisnuo! Neispunjeno obećanje. Prolaz preko zabranjenih staza. Neostvarene reči koje bole.

Tvoja olovka koja piše samo istinu… Tajni, crveni, jedan jedini poljubac, jednog 31. decembra…

Jedan odlazak. Jedan povratak. Prekid struje, jer nisi platio račun. Popodne na plaži  gde smo izgoreli.

Ljuti sosovi. Stara teta pokojna. Večere ispred TV-a … Neslana supa. Kašnjenje vozova, izmišljeni razlozi.

Jedna suza. Prijatelji, neprijatelji. Pismo loše  napisano, koje nisi razumeo. Luda ideja da ti poklonim kompas.

Putovanje u Veneciju i gondolijer koji nije hteo da nam naplati. Tvoja večita ljubomora.

Probušena guma, rezervna zaboravljena. Plavi suncokret koji više nije žut. Zapušen lavabo.

Samo si rekao: „Ma, nije to ništa… baš ništa, sitnica…“ i proveo  si celu nedelju, uzalud…u ponedeljak si zvao majstora.

Sećaš se kako nismo mogli da nađemo kravatu, a imao si sastanak sa bankarom…

mislio si da će ga tvoja kravata impresionirati.

Naljutio si se zbog neopeglane košulje. Klavir je bio raštimovan. Nisi se oporavio od gripa…

tri dana. Jedan promašen sastanak.

Odmor na Korzici. Sto od formike koji je još uvek u podrumu. Slike na kojima si video bubamare.

Harmonika koja nikada neće sama svirati. Smejanje bez razloga. Bačene papuče.

Neplanirano poslepodnevno spavanje kod tvoje mame… i tvoja tri ‘’volim te’’…moje tri tačkice… i naša vecita brbljiva tišina.

I dnevnik sa slikama južne Francuske, koji nikada nisi našao… u kome si napisao velikim, crvenim i debelim slovima: “ …

tri tačkice, da ne  zaboravim da joj kažem da je volim cele godine, a ne samo prvog maja.“

I ona stara školska sveska  koju sam  sada pronašla, u kojoj su spavale mnoge od ovih reči,

nabačene jednog prvog maja 1968, moje prve godine u Francuskoj.

Sa naslovom „beznačajne sitnice “ ili mala ništa …

Share this post: