Mala ništa beznačajne sitnice

 

 

 

 

 

Zorica Sentić – Mala ništa beznačajne sitnice

 

Zadovoljstvo : To je sok od isceđene sreće.

Sreća : Skup beskonačnog broja malih ništa

 

Jedna mirisna ruža. Osmeh deteta. Jedno zdravo u prolazu. Kafa u krevetu.

Jedno jutarnje milovanje. Buđenje. Zbunjiv, nespretan, brz poljubac.

Prijateljsko pismo. Jedno drugo ljubavno. Jedna kišna suza. Promašena pesma.

Sveća koju palimo. Jedna druga, koju gasimo. Jedno Ne za jedno Da. Požutela

slika. Jedan telefonski razgovor. Jedna istinita bajka. Jedan kamenčić,

čudna uspomena. Jedan lastavičji prelet. Jedna opomena. Jedno vruće-kuvano

vino sa karanfilićem. Stara pesma na harmonici. Jedan izdah između

bezobrazne reči. Pramen kose. To jedno nežno jutro. Rana Zora. Noć bez kraja

Slanina i jaja. Isti san. Jedna bombona, mentol. Draž drhtanja. Mali

deholte… Strasna zanesenost. Svadba starog prijatelja. Zaboravljena ljubav.

Požutela razglednica. Tegla s medom i flašica puna snega. Tvoje večito

pitanje: – Gde ode njegova bela boja…? Jedno klizanje. Tvoje ćutanje. Jedna

epizoda serije na TV-u. Nezavršen roman. Zvuk violine na staroj ploči. Golub

pismonoša. Tvoja nečujna muzika, moja nevidljiva krila. Naša tajna bajka.

Tvoja želja, moja pesma. Igra karata. Svađa puna „volim te“. Jedna oproštena

greška. Malo soli zaboravljenog. Jedna kašicica meda u šolji mleka. Čaša

rozea… Čaša crnog vina i kap koja prekipi. Karmin na košulji. Jedna kockica

čokolade i jedan buket ljubičastih ruža. Jedna omiljena knjiga. Flaša

neotvorenog šampanjca. Jedna napukla šolja. Jedan egiptski kip. Okret na

biciklu. Prvi poljubac u bioskopu i moj ljuti tata. Pozlaćena para ispod

jastuka …Kaktus koji raste, na koji si se ubo… Oh, kako si vrisnuo!

Neispunjeno obećanje. Prolaz preko zabranjenih staza. Neostvarene reči koje

bole. Tvoja olovka koja piše samo istinu… Tajni, crveni, jedan jedini

poljubac, jednog 31. decembra… Jedan odlazak. Jedan povratak. Prekid

struje, jer nisi platio račun. Popodne na plaži gde smo izgoreli. Ljuti

sosovi. Stara teta pokojna. Večere ispred TV-a … Neslana supa. Kašnjenje

vozova, izmišljeni razlozi. Jedna suza. Prijatelji, neprijatelji. Pismo loše

napisano, koje nisi razumeo. Luda ideja da ti poklonim kompas. Putovanje u

Veneciju i gondolijer koji nije hteo da nam naplati. Tvoja večita ljubomora.

Probušena guma, rezervna zaboravljena. Plavi suncokret koji više nije žut.

Zapušen lavabo. Samo si rekao: „Ma, nije to ništa… baš ništa, sitnica…“ i

proveo si celu nedelju, uzalud…u ponedeljak si zvao majstora. Sećaš se kako

nismo mogli da nađemo kravatu, a imao si sastanak sa bankarom… mislio si da

će ga tvoja kravata impresionirati. Naljutio si se zbog neopeglane košulje.

Klavir je bio raštimovan. Nisi se oporavio od gripa… tri dana. Jedan

promašen sastanak. Odmor na Korzici. Sto od formike koji je još uvek u

podrumu. Slike na kojima si video bubamare. Harmonika koja nikada neće sama

svirati. Smejanje bez razloga. Bačene papuče. Neplanirano poslepodnevno

spavanje kod tvoje mame… i tvoja tri ‘’volim te’’…moje tri tačkice…

i

naša vecita brbljiva tišina.

I dnevnik sa slikama južne Francuske, koji nikada nisi našao… u kome si

napisao velikim, crvenim i debelim slovima: “ …tri tačkice, da ne zaboravim

da joj kažem da je volim cele godine, a ne samo prvog maja.“

I ona stara školska sveska koju sam sada pronašla, u kojoj su spavale mnoge

od ovih reči, nabačene jednog prvog maja 1968, moje prve godine u Francuskoj

Sa naslovom „beznačajne sitnice “ ili mala ništa …