Obećana pesma

 

 

 

 

 

Zorica Sentić – Obećana pesma

 

Jedne noći u jednom Belom gradu

obećala sam pesmu jednom Gospodinu

moja velika dilema

koja da bude tema

poštovani dragi Gospodine

kad bih znala

napisala bih nešto

znate ono nešto

neobično

zagonetno

čudno, čarobno

nevidljivo

nečujno

lepo

ludo

neopipljivo

ono nešto veselo

što bi vas obradovalo

što bi vas iznenadilo

što bi se pamtilo

večno

oh

oh …kad bih znala

napisala bih i nešto lažno-lepo

ali ne znam

napisala bih  neku istinu-lepu

ali ne smem

napisala bih nešto što bi se upamtilo

ali kako

pošto ne znam

samo  ću se nasmešiti

to smem

oh, da, to smem

a vi pročitajte to što ne piše

Poštovani dragi Gospodine

oh, kad bih znala

napisala bih to nešto

to nešto

što se ne piše

kad bih znala

ali ne znam

ako nekada naučim

napisaću

ono nešto

obećano

Zato Vas molim za malo stpljenja Gospodine

jer možda neću uspeti

ali sigurno znam

da ću ponovo pokušati

iduće godine u isto vreme

jedne noći u tom Belom gradu

uspeti neću možda

nit znati

ali pokušaću

to ne sumnjam

biće malo bizarno

u toj obećanoj pesmi

Gospodine, malo strpljenja

molim Vas do iduće godine u isto vreme

te iste jedne noći u  našem Belom gradu

pokušaću

ako ništa…

napisaću bar jednu kraću  pesmu

dragi moj filozofe

dragi Pišče

jer to, to sto vi tražite

to se ne može kada se hoće

još manje kada neko

poželi

pisati je kao voleti

treba da je suđeno

da se dvoje zavole

suđeno ili ne

obećano

obećala sam

održaću reč

Gospodine, ja Vas poštujem

jer i pre i posle ljubavi

O…ostaje

reč

ps:  zaboraviću… reč koju sam to celo veće tražila

onu reč sa trajnom lepotom, našla sam ;

Zavičaj !

Share this post: