Odgovornost

dragomir dragan bilic

 

 

 

 

 

 

Dragomir Bilić – Odgovornost

 

Nisam ni mogao da predpostavim da ću u mojoj zemlji Srbiji da doživim ono što se sada dešava. A to je opšta tabloidizacija mišljenja i razmišljanja kod većine naroda. To tabloidno razmišljanje i suštinsko neznanje nas previše i predugo drži na margini svetskih dešavanja.

Premalo ljudi u Srbiji poznaje pravu suštinu problema. Ne postoji kritična masa intelektualaca, koja ima energiju, da tu površnost preoblikuje i proširi vidike običnom narodu. Svakodnevnim odricanjem od naših tradicionalnih vrednosti mi postajemo kopija naroda koji je vekovima živeo na ovim prostorima.

I šta to mi onda nudimo ostalom svetu. Novaka Đokovića. U redu. Koliko to traje i koliko će. Normalno je da se radujemo uspehu svakog Srbina u svetu, ali koliko ćemo još biti tako uspešni.

Ako nastavimo sa ovim nipodaštavanjem sebe još veoma malo. Svi se bave nekim intrigama. Te ovaj je ovakav, onakav, ovaj je lopov, ovaj izdajnik, sve je propalo… Stop.

Sve to nam sugerišu naši mediji u svakom trenutku. Kako otvorimo oči i uključimo radio ili televizor, pročitamo novine sve neke katastrofične vesti i prilozi. Ne izmišljaju oni to, ima tu istine puno ali ima i potpirivanja takve istine. I gde mi to onda živimo.

Čiji je interes da nas drži u ovom kavezu mržnje i sraha. U kakvu smo to patologiju gurnuti. Kako izaći iz ovog ludila? Sa ovakvim višedecenijskim političkim pristupom nikako.

Niko u Beogradu nije izašao da demonstrira zbog toga što u ustanovama kulture vlada opšte rasulo. Muzeji zatvoreni u pozorištima većina predstava ne zadovoljava kulturne standarde, nema para za Srpski film, književno izdavaštvo u dubiozi itd.

Ali zato ćemo da se pobijemo oko toga ko je „bolji“ DS ili SNS, Zvezda ili Partizan, patriota ili izdajnik, peder ili švaler, Farma ili Veliki Brat….

Ljubivoje Ršumović je jednom napisao „Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem. Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem“. Kakvom leptom mi branimo našu Domovinu. Šta mi pokazujemo tim strancima.

Lepotu. Kako kada smo stalno ljuti.Lepim ženama. Da li poštujemo te žene. Sigurne kuće niču ko pečurke. Porodična ubistva pune strane.Lepotom naše kulturne baštine. Ništa ne funkciniše.

Islamizacija i Germanizacija Srpske kulture. Ma ni ćirilicu nam deca ne pišu nego neki SMS pravopis.

Čašću. Kojom čašću kad smo dozvolili da nam cela zemlja ogrezne u kriminal i da nas opljačkaju.

Znanjem. U kakvom nam je stanju celokupni obrazovni sistem. Po kakvim programima uče naša deca. Za koga ih školujemo. Da budu najamnici.

Žrtvom. Koliko je ljudi spremno sada da se žrtvuje za Srbiju. Premalo. Današnja Srbija može samo da pojede svoju decu i da to bude najveća žrtva nas a pobeda naših neprijatelja.

Lepim vaspitanjem. Koliko puta kažete svojim komšijama dobar dan. Kada ste zadnji put videli da mlađi ustupi mesto starijem u autobusu. Prostakluk i bahatost na svakom trotoaru i ne samo tu.

Nije važno kako mi sebe vidimo nego kako nas drugi vide. Znam ja da smo mi u suštini dobri ali smo malo to i zaboravili da budemo. Previše se nekako detinjasto ponašamo kada treba da donosimo važne odluke.

Pa nisam samo ja glasao na svim predhodnim izborima nego i ti čitaoče. I šta smo izabrali. Jel, nam se sve ovo dogodilo zato što smo pravili pametne izbore.

Koliko smo onda shvatali situaciju, koliko je sada shvatamo? Oni su ovakvi (Vučić, Dačić, Dinkić, Đilas, Čeda, Koštunica….) zato što mi ništa ne znamo. Drže nas tako već dve i po decenije, a mi kao nešto znamo.

Kroz šta merimo taj naš uspeh. Kroz to što će komšiji da crkne krava. Onda on traži mleko na zajam od tebe a i tvoja krava u večnim lovištima odavno.

E onda ćemo mi da se lepo ujedinimo u toj duhovnoj bedi. Kažem duhovnoj bedi jer je zavist i podlost duhovna beda a ne siromaštvo i nemanje nekih dobara. Tu duhovnu bedu sam mnogo puta osetio i na svojoj koži od ljudi kojima je samo stalo do dominacije njihovog mišljenja bez ikakve pametne argumentacije. Sve gordi i ljutiti argumenti. Da li ste nekad videli Patrijarha Pavla da je bio gord i ljut. Nikad.

Ali se on borio dubinom svojih misli i delima koja su oslikavala svu suštinu naše pravoslavne vere. Na žalost to pojedini „ljuti Srbi“ nikako da shvate i da tom vulgarnom borbom za Srpstvo ne brukaju sebe i svoj narod. Ne poredim sebe sa pokojnim Patrijarhom ali shvatam da u Srbiji sada treba da preovlada dobrota i da ljudi treba da se vole zato što jesu a ne zato što imaju.

Pokušavam da shvatim i gnev ovih što stalno nekoga napadaju i lepe mu neke epitete ali sam došao do zaključka da oni nemaju problem samnom nego sa sobom. Ja svojim pisanjem, pod punim imenom i prezimenom, pokušavam da pomognem zainteresovanim da dođu do kvalitetnijeg načina razmišljanja, makar i kroz intrigu, ne pretendujući da su moji stavovi uvek ispravni.

Ali su moji. Iza mojih pisanja stojim ja. Ne stoji ni Vučić ni Šešelj ni Koštunica ni Čeda čak ne stoje ni neke tajne službe. Moje pisanje je moja odgovornost. Ja je bar prihvatam.

Ipak vreme pokaže ko je kad bio u pravu. „Oslobodioci“ Srbije koji bi da ograniče slobodu razmišljanja tu istu Srbiju stavljaju u tamnicu svetske izolacije. Nije problem u razmišljanju i stavovima već u kvalitetu tih stavova i razmišljanja. Zato i pokušavam ovakvim prostim i jednostavnim tekstovima da probudim taj proces, jer slažete se da je početak najteži.

Nikad se nisam u svojim tekstovima obraćao onima „koji znaju“ nego onima koji hoće da prime informaciju, razmisle, upotrebe ili bace. Pljuvati po svemu i svačemu ne želim da postane moj i manir mog okruženja.

Ne kažem da to nisam radio u prošlosti i da to neću raditi i u budućnosti, kada vidim da nas neki političar bezočno laže i pravi budalama, ali takav manir kao konstanta ponašanja nikad.

Naši maniri i jesu deo naše odgovornosti. A da! U prošlom tekstu sam napisao da je potreba (znači potreba a ne treba) da se ujedinjujemo sa tim svetom vođen prostom logikom da igramo utakmice u najjačim ligama i da naš tim Srbija stekne neophodni pobednički mentalitet i iskustvo u odmeravanju sa naj jačim na njihovom terenu.

Ovako kad igraš utakmice u trećoj ligi svaka nameštaljka je moguća. Vidim i to da i taj svet procenjuje da mi kvalitet za tu ligu još nemamo, ma koliko se mi trudili.

Vidim i da ovi naši „jedinstveni“ treneri polako menjaju svoje strategije po sistemu „trener je najvažniji ko šiša tim (građane)“. Ogovornost za posledice snosićemo mi sami.

Hoću da kad gledam Ligu Šampiona ne navijam za Nevena Subotića protiv Bajerna, nego za Srpski tim, ali ceo. Hoću i da se Srpskoj himni aplaudira svugde u Svetu. Krenuli smo od mrtve tačke i stigli da Tuzle.

Ako nastavimo da se krećemo stići ćemo i do Kosova i Metohije. Ali zato prvo treba da se volimo i rađamo. Kako ako nam sve fali, a sve imamo. Imamo lepe žene hrabre muškarce a nemamo decu. Nešto mi tu ne štima. Možda mi i nismo toliko hrabri da se suočimo sa pravim izazovima i da nađemo smisao u takvoj vrsti odgovornosti. Čestitam svakom Srbinu koji ima više od dvoje dece jer su oni za mene prave patriote i heroji.

Ovi neodgovorni što mrze, a ne znaju zašto, neka pokušaju da tu svoju mržnju prema drugima pretoče u ljubav i pažnju prema svojoj deci. Tako će pomoći i sebi i Srbiji. Ako nemaju decu, poručujem im da se razmnožavaju.

Nemojte svoj posao, ako ga imate, donositi kući. Nego tu težinu života i rada u Srbiji skinite kroz toplinu i ljubav vašeg doma. To je vaša odgovornost.

Zahvaljujem se urednicima ovih portala, koje lično ne poznajem, što kroz svoju odgovornost dozvoljavaju ovom neodgovornom autoru da iskaže svoje stavove ma koliko se oni ne sviđali delu njihovih čitalaca.

Hvala i čitaocima na njihovim komentarima ma kakvi bili. Odgovornost za napisano ipak nosimo sami.

Vestinet.rs

Share this post: