Pčela života mog

 

 

BLOG

Recko - Pčela života mog

 

Tek je Sunce izašlo i jutarnja izmaglica počela da se diže, kada sam je ugledao kroz prozor. Crna kosa, upletena u pletenice, guste crne obrve i maleni nos, pomalo prćast, bela lanena košulja, raskopčana malo više, grudi koje zatežu košulju i kroz malo dublji prorez pucaju u svojoj belini.

Suknja do kolena i bose noge, bele, pune, jake. Hodala je gordo, visoko podignute glave, sa obramkom i testijama na ramenu. Hodala je zanosno njišući kukovima, hodom kojim su žene našeg sela hodale vekovima. Ruka na kuku, obramak na desnom ramenu, ritam njihanja usklađen sa ritmom njihanja testija.

Znao sam da ovuda prolazi samo zbog mene, jer je seoska česma na drugom kraju sela. Znao sam da me mami i iščikava, kao da želi da mi kaže da me se ne boji i da je spremna za dvoboj… dvoboj žene i muškarca, usnama, rukama, nogama, dvoboj očima i uzdasima, dvoboj raspletene i umršene kose, raspuklih grudi, snažnih i maljavih prsa, dvoboj u kome će pobednik biti novi život.

Prvi susret je bio u voćnjaku. Jabuke su tek cvetale, svuda unaokolo su se čuli rojevi pčela kako marljivo lete od cveta do cveta. Voleli smo voćnjak, a voleli i pčele. Naše košnice su bile pune, imali smo najbolje pčele u kraju, a med je bio nadaleko poznat.

Rekla mi je da je došla da sluša pčele i da gleda kako pažljivo lete od cveta do cveta. Opojan miris jabukovog cveta se širio voćnjakom i moje nozdrve su se širile nadražene najlepšim mirisom prirode. Muzika, koju su pčele stvarale svojim zujanjem, mi je odzvanjala u ušima. Moje oči su bile prikovane za nju.

Ona nikad lepša, raspletene kose, raskopčane košulje, sa suknjom malo više podignutom iznad kolena. Veselo trči… ne, ne trči, već leti između stabala, zanosno se smejući i radujući zvucima i mirisima prirode. A onda vrisak i jak trzaj, koji je prekida u toj veseloj igri u slavu prirode… Dotrčah.

A ona rumena u licu, uplašenim pogledom mi reče da je ubola pčela. O, ne brini, ništa neće da ti bude, to je samo mali ubod, pa mene često bodu. Gde te je ubola, pitam je i ona otkopčava jedno dugme na košulji i svlači košulju sa ramena… Evo ovde, pokazuje na svoja nedra, na desnoj strani, odmah iznad bujnih grudi. Otok je već krenuo, ne brini, sad ćemo da izlečimo to…

Kao opčinjen sam spustio glavu i poljubio otečeno mesto. Ona se trgla, malo protresla glavom i nežno uzdahnula. Kosa me je očešala po obrazima, blago sam  zadrhtao. Osetio sam kako mi krv prolazi kroz vene, sve jače, sve brže… Još jedan poljubac i još jedan, evo već je bolje… nije, mora još jedan. Prsti, njeni, u mojoj kosi i uzdah… D

osta je tvoje medicine, tiho prošaputa. Nije tek sam počeo, evo i crvenilo se povlači… i poljubac malo niže, malo više… usta tu blizu mojih i dah, vreo. Spajanje i vrtoglavica, njene oči, njihov sjaj vlažni… i stisak ruku za mišice moje…

Dugo smo tog dana lečili njena prsa od uboda pčele. Dugo, a kad smo umorni krenuli prema selu, ruke su nam bile spojene. Nismo se bojali pogleda, znali smo da smo jedno. Te večeri selo je slavilo. Slavilo je spajanje dva mlada srca, spojena u voćnjaku jabuka. Spojila ih je pčela, taj mali, vredni insekt koji daruje život…

Iz polusna me trže oštar zvuk aviona, brzo pogledah na sat, ha! Tačno na vreme, kao i svakog jutra, nadleću voćnjak i zaprašuju… Moram brzo da se sklonim iz voćnjaka da ne zapraše i mene, kao prošle godine, kad su mi je opale kosa i obrve. Nije mi žao ni kose ni obrva, sede i retke su mi bile, koliko mi je žao što je nisam čuo. A svakog jutra sam tu kad jabuka cveta, da je čujem još jednom.

Kompanija, vlasnik mog voćnjaka, mi je dozvolila da ga obilazim svakog jutra pre nego što avioni krenu da zaprašuju. Ove godine zaprašuju jabuke da budu žute i da u sebi imaju lek protiv glavobolje. To je sada moderno, da voćke imaju određenu boju za lek koji sadrže u sebi.

Dok žurim da izađem iz voćnjaka, kamioni sa radnicima obučenim u skafandere, čekaju da se zaprašivanje završi. Danas kreće oplodnja cvetova i kompanija je angažovala timove radnika, da vrše oplodnju cvetova. Umesto pčela. I svaki radnik sa posebnom četkicom i bočicom dodiruje svaki cvet jabuke u tišini, u posebnoj tišini.

Kompanije tvrde da je tako sigurnije, da se odmah cvet oplodi, da ne mogu da se šire razne bolesti i da tako oplođen cvet može da da jabuku po našoj želji. A ta jabuka, ove godine žuta, tako ubrana sa drveta košta čitavo malo bogatstvo… Voćarstvo je postalo unosan posao.

Ni ove godine je nisam čuo, nije se pojavila. Nema više tog zvuka, zujanja, nema pčele da leti, nema radosti prirode što se budi novi život. Izgubila se pčela, otrovali su sve… kažu, da je tako bolje. A mi smo je negovali u voćnjacima, nežno i sa puno ljubavi, onako kako su je negovali od davnina.

Danas naši voćnjaci više nisu naši, banke su ih zbog neisplaćenih kredita oduzele, pčela više nema, jer su zaprašivanjem otrovane, pa se i zvuk veselog zujanja među drvećem, više ne čuje.

Eh, da mogu još samo jednom da čujem taj zvuk među krošnjama, da samo još jednom vidim taj maleni insekt, pa da na miru odem u institut za reciklažu staraca…