Plus , ili Više i više

Zorica Sentić – Plus , ili Više i više

 

Malo po malo leteti prema jednom cilju.

Svaki korak je jedan cilj i u isto vreme, on te vodi unapred.

Ja, mala buva, udavljena u samoći ništavila, volim ogromne korake, one džinovske.

Volim, ništavilo i njegove dve krajnosti, volim i prazninu i svetlost i nuždu.

Da, realnost je umetnost, to znam, kao što je doterati ili pojačati boje nešto na šta se umetnik kladi.

Ali takođe znam da znati nije dovoljno.

Potreban je susret reči i znanja, sve to kombinovano sa talentom,

da bi se jedna realnost izdvojila od ostalih Imam, kako se misli, nešto malo talenta.

Tražim ono nešto Više što prevazilazi znanje, reči i talenat, da me povede ka buđenju.

To nešto Više, čega nije nikada suviše, sastavljenog od bezbrojnog zbira, tražim ga a da nisam nikada ništa izmislila.

To Više, dodirnem vrhovima prstiju, ono mi pobegne.

Osetim ga na vrhu nosa, ono ispari. Zgazim ga, ono nestane.

Čujem ga, ono me ogluvi. Vidim ga, odleti. Vrati se, oslepi me.

Ono me ogrne kada mi je hladno, i kada se nađem sa one strane vremena, sebe pronađem.

Više traži uvek Više.

Ono uđe u senku moje svetlosti, jer moje svetlo je crno, i bude vidljivo samo zahvaljujući uskovitlanim česticama prašine iz praznine mog sveta tišine.

Ono čeka reči koje ne pišem. Desi se da ga čujem u harmoniji muzike nebeskih sfera.

Tražim to Više na lišću hrastovine koja me vezuje za moje ljuto grožđe.

Iznenada ga vidim u dečijem pogledu. Mravi ga odnesu u pakao zemlje, i tu ga jedan crv proguta i očisti stomak.

Ono što je Više od kapi kiše može da opere ono što je Više od večne ružnoće, ali, srećom, ljudi su izmislili kišobrane.

Htela bih da izmislim kišobrane protiv bede, protiv gluposti, ali mi treba još i uvek i još uvek Više od toga.

Ko će ikada da razume Više od ludosti?

Onaj ko još Više beži od lakih rešenja.

Uzdah rečice pokazuje maksimanlu nemogućnost bujice ideja.

Neka Više, sve manje i manje kriju njihove igre, jer, ako pogledam moju komšinicu, njoj Više krije uvid.

Žalosna sirota komšinica, kako da joj kažem da višak kilograma smeta njenoj pojavi u noćnom kombinizonu… moram da ćutim.

Nekada Više donosi mirise sa moje livade koja postaje livada izmišljenih ruža. Nažalost, jedna ljutnja prijatelja, i Više pobegne u fantastične snove.

Dođe noć, i ja zaspim. U ranu zoru, probudim se na misterioznom višku zauvek ugraviranom u osmeh moje majke ili u uspomene moje bake.

Jedan drugi plus se vrati u moja sećanja, on spava među razbacanim čaršavima mog poslednjeg kreveta, dok se ukiseljeno juče bori protiv nade u jedan život udvoje, ili više od toga… Više, puno Više.

Čujem onda reči jednog para, jednog starca ili nekog cveća. Kako me zaboli kada ta bol do smrti zamiriše mojim prostorom jednim većim bolom, da ne kažem Više… da ćutim.

Ne često, takoreći nikada, ne sretnem ih u komplimentima mog profesora. Zašto bih, on podseća na mog oca, i uz to i on je muškarac.

Nikada ne bi izustio kompliment Više. Ja ugrabim malo Više toga nečega, al’ ono mi odmah pobegne kroz prste, možda zbog nežnosti, krhkosti, slabosti, sporosti, tromosti prstiju.

Od nedavno, ti momenti su poput bljeska svetlosti, kratki kao delić sekunde. Potvrđuju odsustvo svesti o onome što više ne želim… Ipak sam ja samo žena.

Često, pokušavam da Više prepoznam na kamenju. Ali vreme izbriše najpraznije tragove, uvek okrenute ka severu… imena na grobovima. Iako dešifrovati ne znači rešiti, rečnik kaže da su te reči sinonimi.

Nekada nađem to plus u rečima, između redova nekog loše napisanog pasusa.

Ali to su samo reči, namenjene onima koji mogu da čitaju između redova, onima čija je dioptrija plus 3. Jer, treba biti slabog vida da znaš da označiš – obojiš reči koje nedostaju mojim rečenicama.

Napokon, ja mislim da se jedno veliko i lepo plus šeta samo Nebesima a ja imam teškoće da ga ubodem da ga izbušim, dosegnem, dohvatim…

To je samo mišljenje. Ali šta je to mišljenje? Da l’ ja imam pravo na mišljenje? … To se ne preporučuje u mojim godinama. Ta nesigurnost, ta poplava reči, zna da provocira pisanje i da hrani kontradikcije.

To nisu mišljenja već paradoksi, mućena jaja, ruske salate, moje prekrštene i izmišljene salate od šargarepe, skice reči nivoa prvog razreda srednje škole, logorrea promašenih pesama… Nista više. Izvinite ako vas nekada povredim.

Ja koja sam vaša zemljakinja bez korena, Srpsko-slovesnka duša francuskog izraza, što mi ne dozvoljava da budem precizna, al’ izgleda da ja to volim.

Samo je Nebo iznad ljudi, rekao je Bodler, samo muzika može da prodre u to Nebo, da ga dosegne, da se uspne, da se uzdigne.

Onda, šaljite mi muziku, nek neko probuši moje Nebo! Hoću da ostavim više od traga koji ostavi jedna buva koja traži memoriju smisla vremena…

Hoću Više, plus, Više i Više i uvek Više! Šta tražiti Više od toga?

Treba li tražiti više od toga?

 

 

Share this post:

  • Borivoj Jaksic

    Dok se ljudi češu, buve se tucaju u
    donjem vešu.

    ****

  • Borivoj Jaksic

    Ja sam rekao da si „ZLATNA BUVA“, a to je razlika i lako je „probušiti nebo“ ali šta ako počne
    da curi i utopi komišinicu u kombinezonu.Oh ta romantika, pa zar se bojiš  njene punije postave
    koja ju čini okruglom kao zemljina kugla, a ipak se okreće oko celog sveta i oko sebe pa čak
    i kada je svesna da okretanjem probušeno nebo postaje još veće i jednom ćemo stati svi u njega,
    ali moramo se napred očistiti od grehova ustvari moramo svako proći „svoj pakao“ čak i mi koji ne grešimo i „zlatna buva“ ali ipak kako si rekla Zorice i otac je samo muškarac, a ti si takodje žena
    znači stvoreni smo da grešimo i nema niko pravo da nas kritikuje… O „pero“ moje oštro si kao
    mač, a Srpska kaže u rukama Mandušića Vuka, svaka puška biće ubojita. Ali ne nedam svoju buvu podseća me na Slona u porcelanu, oh to je prirovnanje, samo da se buva ne uvredi, ali kako da
    dokažem njenu velikost ja primitivni  lovac buva, ja trapavi uljez lepota ovog sveta koju cenim samo
    u duši koja kad čitam o buvama samo cveta. A nesvesno vredjam ili hvalim bogatstvo novog
    sveta za koje još nismo dorasli a kritičari nemaju milosti i sude sudovima prekim a posle pišu
    post funus tamo o lepotama nekim…
    Opet Zorici Sentic, nedovršena poema tamo neke 2012. godine  a u nastavcima.
    Bora Jakšić… Na Tucin dan 5.1.2012

  • Borivoj Jaksic

    Opet narodna: „KO TRAŽI VEĆE, IZGUBI IZ VREĆE.
    NEMOJ VIŠE, sve dolazi samo samo nesreća nikada ne ide sama.
    Biću vulgaran i izvinjavam se unapred.  Ima jedna poslovica, a ta kaže:
     „NA POSRANOG I KLOZET PADNE“.
    Nimalo pesnički ni malo romantično ali vratimo se tvojoj kapi kiše koja je u stanju
    da opere SVE. Imam utisak da tebi ZO, mogu da kažem sve jer sve što čovek proguta mora nekad da vrhne inače bi ga to ugušilo. To samo mi koji smo prošli Scilu i Haridbu života možemo pri tome da pevamo kao morske Sirene i uživamo u tvrdim tesnacima kroz koje naš brod plovi a prate ga bogovi
    na čelu sa Neptunom, koji čuva i tvoje buve i mrave koje se nalaze na kopnu gde čekaju da te sudbina vrati u pristanište gde svi misle da počinje život ali većina nadje tamo svoj kraj.
    Kako je teško shvatiti da u mirnoj luki poznaš odjednom da ti nedostaju  Tajfuni,   Cikloni, bičujući  provala oblaka da ne znaš da li je više vode pod tobom ili nad tobom, nedostaje ti borba u kojoj si konačno to što jesi, heroj ili kukavica. A Bogovi šta su oni kada u to vreme stobom naprave jednu celinu  života i sudbine? A tada poznaš da si deo jedne prirode, jedne sile koja je u tvojim rukama a ti u njenim kao satir ili kentaur a da svet pripada tebi tako kao i ti njemu.  Ti Zorice si ta heroina i ne svesno držiš kormilo u nežnim rukama a sila prirode se ti podredjuje kao zamilovana gospodjica koja prvi put padne u zagrljaj i počne da se topi u moru oblaka koji je nose visoko ne znajući
    ko je bio Ikar i kakav je bio njegov kraj…
    Opet na Tucin dan 5.1.20012

    Zorici od Bore Jakšića koji se upravo spustio na majku zemlju da je brani
    od vetra. Ko zna možda možda nekakav Don Kihot Napadne krila naših vetenjača.