Slika kolektivne apatije

igor vlahovic

 

 

 

 

 

 

Igor Vlahović – Slika kolektivne apatije

 

I behu izbori u Zemunu, značajni po tome što predstavljaju merodavan test političke volje gradjana u Srbiji.

Ne vidim da je ikoga začudila apsolutna pobeda SNS-a koji su osvojili preko 50% glasova. Jedino što, možda, na prvi pogled, deluje začudjujuće, ogleda se u tome što su zaćutale političke strukture, koje sa SNS-om čine republičku vlast i/ili dele isto mišljenje na krucijalnu temu ponora srpske države-Kako, zarad „svetle evropske budućnosti gradjana“, što brže rasparčati srpsku državu i opstati što duže na političko-lopovskoj sceni.

Da, lepo rekoh, na prvi pogled, jer, do kakvog drugačijeg zaključka možemo doći, sem – Ćutanje jednako strah, tj. ako jedna stranka na izborima dobije koji promil preko 50%, ispunjava sve predispozicije da ostvari apsolutnu vlast, a onda – m’rš svi ostali, snalazite se u opoziciji, kako znate i umete.

Nakon prvih preliminarnih rezultata izbora, naprednjaci su upriličili veliko slavlje, optimistički pričajući o putu Srbije ka svetlosti, na kom treba preći brojne bolne situacije, za sada primenu Briselskog sporazuma, a šta će sledeće biti ne kažu, mada nemiri u AP Vojvodini, Sandžaku, sve veći javni dug, bankrotstvo države na pomolu, masovna otpuštanja radnika, zamrzavanje penzija, poskupljenja osnovnih životnih namirnica i komunalija, prezaduženost proistekla iz nužnosti uzimanja zelenaških kredita, privatizacija na nivou porobljavanja gradjana i sve progresivniji odliv mozgova, pametnome dovoljno govore.

Medjutim, izlaznost tričavih 35% birača, od čega je 20-ak% onih birača, koji su, zarad vlastitog profesionalnog napredovanja, svoju dušu prodali eurofanatičnim strankama, predvodjenih SNS-om, govori daleko značajnije, postavljajući već, po ko zna koji put isto pitanje – Koliko ih je, i da li uopšte postoje pametni u Srbiji?

Jednostavno, ne razumem niti želim da razumem da smo, obasuti egzistencijalnom, kulturnom i duhovnom bedom, izgubili ono esencijalno za normalan život u jednoj državi– nadu i motiv za bilo kakve pozitivne društveno-političke promene. Kao da nam nije dosta da, više od jedne decenije, gledamo, kako, menjajući svoje ideologije u skladu sa tendencijama osvajačke politike Zapada, oni, gori od nas – gramzivci, licemeri, poltroni, lažovi, izdajnici, psihopate, normalno žive i rade, dok mi iz dana u dan propadamo po svakom segmentu ljudskog bitisanja.

Postali smo obične čovekolike mase, koje, bez ikakvog pravca i cilja zemljom hodaju. Živi leševi, koji ponizno čekaju da ih još samo proguta crna zemlja.

Da dragi narode, budite ubedjeni da jesmo. Ako uopšte i imam kome da pišem i pričam.

Share this post: