Teoretičari zavere

dragomir dragan bilic

 

 

 

 

 

 

Dragomir Bilić – Teoretičari zavere

 

Jedan od metoda slamanja morala i volje kod velikog dela neke populacije ili naroda je i sugerisanje u ispravnost i dobronamernost njihovih vođa ili izabranih predstavnika.

Takva sumnja koja se nameće i prihvata od strane populacije u startu otežava i obesmišljava početak oporavka društva u celini. Interesi pojedinih država i pojedinaca koji nisu dobronamerni samo time dobijaju na značaju i skreću pažnju sa pravih ciljeva neprijatelja.

Ali toga je bilo uvek i biće. Zašto se ta sumlja baš toliko primila u Srbiji?

Više decenijsko diletantsko vođenje države, neodgovornost vodećih političara za izgovorenu reč, jeftina demagogija, laž, netransparentnost, sujeta, neznanje, nepotizam, srebroljublje, preterani elitizam, nekultura, nestručnost itd preslikali su se na široke narodne mase i stvorili pogodno tlo za razne manipulacije i razaranje celokupnog društvenog tkiva.

U Srbiji više niko nikom ne veruje, a pojedinci ni sami sebi. Vic: „Od kad sam sebe uhvatio da lažem ne verujem nikom“, se na žalost ostvaruje. Idealizuju se neka prošla vremena koja, sem što smo bili mladi, nisu ni malo bila idealna.

Voleo bih da čujem kako je bilo „ golootočanima“, četnicima i njihovoj deci u takvoj slobodi. Kako je ta sloboda pevala videli smo posle smrti Tita, i plača koji je proizvela kasnije.

Ali dok je Vođa bio živ i dok je policija koristila palice kao metod za disciplinovanje naroda sve je prštalo od bratstva i jedinstva. Mali EU kao eksperiment koji nije bio zasnovan na ekonomskim nego ideološkim razlozima i zvao se Jugoslavija. Zato se i raspao tako krvavo.

Ali tadašnja većina je verovala Titu jer niko i nije smeo da sumnja u ispravnost puteva i planova koje je vođa nametao. Petogodišnji planovi, agrarne reforme, industrijalizacija itd su bile super, samo su spovođene sa niskom produktivnošću, ne konkurentnosti na ozbiljnom tržištu i montiranim godišnjim izveštajima koji su nadomeštani kreditnim zaduživanjem zemlje.

Zato smo i izgubili toliko vremena u ljuljajući voz koji je stajao u stanici. Jedino šta je valjalo to je bila diplomatija koja je vešto balansirala između blokovske podele tadašnjeg sveta. I još po nešto a zvalo se Trst. Trst je naš i dobismo prst.

Posle je došao na vlast demokratski privid u vidu Slobodana Miloševića i njegove mašinerije za pravljenje „nebeske Srbije“ i sve ode u tri lepe. Ali i njemu se u velikoj većini verovalo. Doba šverca, ubistava, bombardovanja i nikakve ekonomske perspektive došlo je glave tadašnjem neprikosnovenom vođi.

Revolucija koja se dogodila posle donela nam je još jednog vođu Đinđića kome je Srbija tek trebala da veruje, ali kao što znate „revolucija jede svoju decu“ i tako se ta tužna priča završila.

Ti gladni revolcionari na krilima pokojnika ekonomski upokojiše za duže vreme Srbiju. Znači ekonomski faktor jača i ruši svaku državu. A gladan sitom ne veruje i tu dolazimo do početka ove priče.

Današnja „izdajnička“ vlast je jedina shvatila da je ekonomski razvoj ove naše Srbije najbitniji za očuvanje koliko toliko teritorije koje nam je preostalo i da moraju da povlače i neke poteze koji ih u budućnosti mogu puno da koštaju.

A ja se pitam da li mi budućnost i imamo ako ne uspeju. Šta su alternative. Koje su to nove političke sazrele snage koje imaju intelektualne potencijale za sva mesta u resorima za munjevito i bezbolno ozdravljenje države. Intelektualne potencijale imamo ali da vidimo njihove reference. Šta su oni to toliko u zemlji Srbiji dobroga uradili da bi sada mogli „prvi da se bace kamenom“.

A bacaju se. Ne sviđa im se način na koji se neke „istine“ izgovaraju ali su im bivše „lovačke priče“ bile prikladnije njihovim interesima. Koga ste novog od tih vajnih analitičara za poslednjih dvadesetak godina videli na televiziji. Služba bezbednosti je zatvorila krug. Stare pesme samo novi aranžmani, ali hit je i dalje „ne, neveruj“.

Legendarno. I onda pitanje: jel’ verujete meni ili svojim očima, – svojim očima,- a kome ćete verovati ako vam izvadimo oči…. Samo sejanje sumnje i straha. Samo se to sad radi mnogo suptilnije.

Da li baš svako jutro kada otvorim oči i upalim TV, da bih video kakvo će vreme da bude, moram da saznam za strahovit zemljotres u Novoj Gvineji, da je pijani sin pobio celu porodicu, da je zaplenjeno još sto kila droge ….. znam to je stvarnost, al jel mora baš od šest do devet ujutru. I onda se nastavljaju ovi što zbog raznih tuđih interesa seju sumnju i teorije zavere.

Zavere su oduvek postojale.Od Egipta do Bilderberga. Oduvek je postojala borba dobra i zla, ali jel nije najveće zlo ako sutra naša deca ne budu imala šta da jedu. E zbog tog sutra i zbog nekog lepog buđenja ove današnje Vođe moraju da izađu u najskorije vreme sa dugoročnim planovima za ekonomiju, privredu, poljoprivredu, školstvo, kulturu itd.

Da se jasno kaže šta će do kada da bude završeno, i da se meri i vrednuje učinjeno i onda ako neko ima neke primedbe, ili predloge, da sa argumentima izađe i kaže. Ovako po sistemu „ Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo“ ne pije vodu. A i šta fali izborima, makar će aktivisti da uzmu koju paricu a i to je bolje od ovih teoretičara zavera.

PS. Argumente za ono što je napisano o prošlosti imam koliko hoćete i slažem se nije sve bilo tako crno, a jel danas crno ili belo ili možda crveno pa se ne vidi.

(Vestinet.rs)

Share this post: