U znak secanja na NATO agresiju 99

igor vlahovic

 

 

 

 

 

 

Igor Vlahović – U znak secanja na NATO agresiju 99

 

Tih davnih dana, što se prostiraše, od opalog lišća i jesenjih kiša, zatim kroz predele, obasute snežnim zimskim smetovima, procvale drvorede žutih mimoza, brda i šuma, koji, s’ belim visibabama, počeše da se bude iz sablasja svog zimskog sna, pa do dolaska prvih lasta, i sve silnijih zrakova Sunčeve svetlosti, koji probijajući se sporim, ali sigurnim koracima pobedonosno proglasiše osvajanje prolećnog carstva…Bio sam klinac,

Tek što mi se navršila 14. godina,…Još isuviše mlad, kako bih razumeo i one glavne segmente uticaja korelacije svetske i državne politike, na tokove života običnog naroda,…Ali, duboko svestan kako se nešto, značajno, nikako lepo, u okvirima ove djubraste rabote, dešava.

Tako, kad god bih se zatekao u trenucima, istovremeno, uplašenog i srčanog govora mojih starijih ukućana i njihovih prijatelja, o potencijalnom agresorskom napadu na zemlju u kojoj živimo, paralelno vodjen logikom školskih saznanja o ratovima, opseg mojih misli i osećanja kretao se po širokoj skali-od gotovo potpune neverice do velikog detinjeg straha, da se sve ove crne pretpostavke, uistinu ne dogode…Jer jel` te, kako to da jednu modernu zemlju sa izgradjenom privredom, jakim državnim institucijama, školstvom, zdravstvom, sudstvom, policijom,…duboko utemeljenom kulturom…Jednu zemlju u kojoj sve ključa od života, sad odjedanput, neki zli ljudi dodju i unište?!

Nevericu je smenjivao strah, strah nevericu, i tako sve do tog 24. 03. 99., kada je, onako,  razlivajući vazduhom čitav niz svojih disharmonično povezanih alikvota, ta čudesna, istovremeno tužna, upozoravajuća i borbena arija, počela snažno, a zatim sve snažnije da izgovara- Krvava ruka dželata, američko-zapadnoevropske politike, počela je da se spušta nad tužno prolećno nebo Srbije.

Sećam se samo, kako smo svi iz kuće potrčali ka skloništu zgrade, za koje do tada nisam ni naslućivao da postoji…Snagom i brzinom, koju sam do tada vidjao samo u životinjskom svetu, onda kada slabija životinja beži od napada jače…

Samo na izgled pribrana, ali mrke mimike lica, koja je govorila više od svih reči ovoga sveta, uspaničena majka, onako uplašenom, sa srcem u petama, čvrsto mi je stezala ruku…I najzad, kao da je prošla večnost, ulazak u te dve dobro izolovane prostorije…

Uspaničeni pogledi ljudi sa nižih spratova, koji su stigli, nešto, malo pre nas…Bilo ih je različitih dobi, znanja, zvanja, obrazovanja…od dece, preko tek mladih parova, ljudi u srednjoj dobi, starijih žena, do bakica i dekica,…od školaraca i studenata, preko domaćica, službenika, lekara, profesora, advokata, oficira, do  penzionera,…od nemirnih mališana, preko tračara i malogradjanki, do onih finih i kulturnih,…

No, sve je to najedanput postalo tako nebitno…Svi smo postali jedno…Zatočenici, identičnih osećanja i misli na tu, do samo par sati pre činilo se, duboko na smetlište istorije, temu stavljenu ad akta – Da li ćemo i kako uspeti da sačuvamo, ako ništa drugo, onda makar ono što nazivamo golim životom?.

Ali, kako stara narodna kaže –Živ se čovek na sve navikne- pregurali smo i tih 77 tmurnih dana, tokom kojih su bacane bombe na državne institucije, fabrike. Bez obzira na agresorova obećanja da neće, stradali su i civili…

No, kako nesreća nikad ne ide sama, ubrzo nakon nemilosrdnog čina NATO agresora, srpske vlasti se, na najbrutalniji moguć način, dokopala nova plejada političara, samoproklamovanih stručnjaka, eksperata, spasitelja. Skupljeni s konca i konopca, najpre su nam pričali svakorazne bajke o tome kako smo, već samim njihovim dolaskom, krenuli u neki bolji život, koji će, ako se samo malo uzmemo u pamet, za par godina odisati srećom i radošću, kao reflekcijom blagostanja na svim ključnim segmentima jedne  snažno uredjene države.

Medjutim, evo prodje već skoro punih 13 godina, a nama sve gore i gore. Za sve ovo vreme, oni se samo grupisaše i pregrupisavaše, kako bi narodu zamazali oči, i ostali na vladajućem tronu. Čak su i neki stari rodoljubi, sada u novom ruhu demokrata, počeli da vaskrsavaju. Jedno je sigurno-Uz blagoslov dželata američko-zapadnoevropske politike, svi oni su, kradjom i otimačinom od naroda, oduzimanjem preduzeća (uglavnom lopovskim privatizacijama) i uvodjenjem silnih nameta, zbrinuli, ne samo sebe i svoju užu porodicu, već i ko zna koliko narednih pokoljenja.

Tako, danas, više od dve trećine Srba živi na samom rubu egzistencije, neumitno se borivši, da bi ostvario ona najelementarnija sredstva za život!

Više od dve trećine nezaposlenih – što onih starije dobi, kojima, već s’ prvim danima dolaska okupatorove demokratije, beše uskraćeno pravo na rad, što mladih, sa kojima bi Srbija trebalo da nastavi svoje postojanje, jedva da mogu da nadju kakav volonterski posao,…jer novih radnih mesta nema, a u okviru postojećih, posao je moguće dobiti samo uz jake političke veze…Dok ono malo zaposlenih, na svojim radnim mestima, doživljava svakojaka poniženja od strane kojekakvih, ali redovno politički podobnih, direktora, šefova, korumpiranih kolega.

I uspešno lečenje, obrazovanje, vodjenje sudskih parnica, gotovo je nemoguće, bez jakih političkih veza i podmićivanja.

Više od dve trećine Srba živi u strahu od toga da će im sutradan zbog neplaćenih računa isključiti struju, grejanje, vodu, telefon…U strahu od toga što srpskim ulicama slobodno hoda na hiljade kradljivaca, dilera drogom, nasilnika, pedofila, sektaša, ubica…

Zapitajmo se samo, koliko je Srba od tog 24. 03. 99. godine, posledicom štetnih materija bombardovanja, kao i ove, teške psihičke torture uslovljene životom na rubu egzistencije, postalo žrtva svakavih bolesti…Koliko je samo srpske dece rodjeno defektno, ili se razbolelo nešto po rodjenju,…Koliko samo parova, u Srbiji, ne može imati dece, svakom živom biću najdivnijeg dara Prirode! Tog Božanskog glasa koji, od kad je planete Zemlje, živi sa njom, pevajući joj, najlepšu odu u čast njene prirodne svemirske besmrtnosti!

Ovakvih problema u Srbiji, ima još mnogo, i svakim danom sve više, te ostaje nam samo teška i crne slutnja – Srbija, zemlja koja umire.

Share this post: