Aleksandar ANJOLI: Jednom prilikom sam krišom zavirio u TITOV novčanik…

Najstarija Titova fotografija

foto: Arhivska fotografija

Nakon smrti Josipa Broza odmah su rekli: Bilo je časno živeti s Titom. Ali, retki znaju kako ga je bilo časno i teško čuvati dok je bio živ.

Ovaj šezdesetpetogodišnji Sarajlija italijanskog porekla, dva puta godišnje, od 1975. do 1978. godine, bio je lično obezbeđenje drugu dok je ovaj lovio po velikim lovištima oko Bugojna…

S nostalgijom u glasu i pogledom uprtim u daljinu, Aleksandar se priseća njemu dragih detalja. Počinje s anegdotom. Tadašnji bh. političari s Titom pozirali su jedne prilike fotografu ispred kože medveda kapitalca, koja je bila okačena na zidu. Ne treba napominjati da je medu ustrelio baš Josip Broz.

– Da bi opustio malo atmosferu, Tito se, pre nego što je blicnulo, našalio na njemu svojstven način, kaže Anjoli.

“Drugovi i drugarice”…, kazao je Tito tada “upravo sam dobio vest da je drug Nikolaj Čaušesku na Karpatima ulovio većeg medveda od ovog na zidu. Šta vi mislite da ovog našeg malo rastegnemo kako bi i dalje bio najveći ulovljeni medved u Evropi?”

Tito je uživao u lovu. Imao je uvek tri puške, ali najdraža mu je bila vinčesterka.

Imao je, kaže Anjoli, i standardnu proceduru pripreme pred odlazak u lov.

Broz bi ustao ujutro oko četiri sata, da bi proverio kakvo će vreme biti taj dan. Onda bi prošetao oko vile Gorica, na terasi popio kafu, zapalio kubu i listao štampu. Potom bi odmah u blizini vile isprobao oružje.

Zanimljivo je da je štampa za Tita u vilu Gorica stizala helikopterom, a cigare direktno od Fidela Kastra. Anjoli se seća da su cigare bile zapakovane u aluminijumsku ambalažu na kojoj je pisalo: Titu od Kastra.

– Kada bi odlazio iz Bugojna, podelio bi cigare koje ne bi popušio. Zahvaljujući njima toliko puta mi je u ovom poslednjem ratu Tito pao na um. Te suvenire sam u ratu seckao, motao u papir i pušio – kaže Anjoli.

Aleksandar Anjoli nije slučajno bio u Titovom obezbeđenju. Tada je radio u Službi državne bezbednosti. Oni koji su bili u blizini Tita kuvari, konobari, krojači… nisu nasumice birani.

Anjoli kaže da su po hiljadu puta proveravani. Takvu proceduru je i sam prošao. Možda mu je olakšavajuća okolnost bila i to što je svojevremeno bio najmlađi sekretar SKJ. Imao je samo 19 godina.

Prisećajući se starih vremena, Anjoli nije mogao da ne spomene i Titove pudlice. One male, bele, čupave koje se mogu videti i na nekoliko fotografija Tita s Jovankom Broz. Elem, kada bi se Tito vraćao iz lovišta i pre nego što bi bio u vidokrugu, pudlice bi počele da se čudno ponašaju.

Anjoli priča da su pudlice znale, kada im priđe Tito, da skaču i po metar u vis od sreće.

– Tito je uvek bio doteran i nije bilo mudro u njegovoj blizini biti neuredan, kaže Anjoli.

Pored pudlica, on je u Bugojnu imao i dva šarplaninca. Dobio ih je, dok su još bili štenad, od partijskog druga Lazara Koliševskog. Kada je šest meseci kasnije u Bugojno kao gost došao turski državnik Bulent Edževit, šarplanici su bili veliki k’o sto.

– Ma kakav sto, k’o telad – ispravlja se Anjoli.

Tito se spremao da primi Edževita u vili Koprivica. I onda je došlo do nepredviđenog problema. Jedan od šarplaninaca s imenom Ondo otkinuo se s lanca. Odmah je proglašeno vanredno stanje. Titova garda na nogama, a i milicija…

– Odem tamo se jednim pukovnikom i vidimo Ondo prekinuo lanac. Polako se povučemo nazad i nazovem čoveka koji se brinuo o psima, a bio je u Bugojnu: Dolazi odmah ovamo i ponesi lance. On mi odgovori: Pola dva je noću, gde sad da nađem lance? A ja njemu: Ako treba probudi pola grada – priča Anjoli.

Čovek je došao brzo i učvrstio situaciju s Ondom. Taman se to završilo, garda i milicija dobili voljno, kad je u blizini počeo neko glasno da urla.

Nedaleko od psećih kućica, pored Titove garaže, bila su tri visoka bora.

Anjoli precizira da je do prvih grana, odoka, bilo dvadeset metara.

– Pogledam prema gore, kad na vrhu jednog bora milicajac pod punom opremom. Pitam ga, šta ti gore radiš, a on će: Zaganjo me Ondo, prep’o sam se i evo me na drvetu. Gledam bor i onako glasno kažem: Pa kako si se popeo, ni mačka se ne bi mogla popeti uz ovo ravno drvo, uz smeh priča Anjoli.

Anjoli za Tita kaže da je bio veliki čovek. Neposredan u kontaktu s ljudima, nimalo prepotentan.

– Imao je osamdeset godina a svako jutro se sam brijao – priča on i nadovezuje odmah ovu anegdotu.

Kaže, saznao je slučajno da Tito u novčaniku nije imao para. Kada je jednom krenuo za Livno, u jednom trenutku se setio da je zaboravio novčanik. To je bio razlog da se jedno vozilo iz kolone izdvoji i vrati nazad prema rezidenciji. Čovek koji je bio poslan po novčanik bio je radoznao i zavirio u njega.

– U novčaniku je bila samo partijska knjižica, lična karta i još neki lični dokumenti, kaže Anjoli.

Za Titov dolazak u Bugojno, oni koji su trebali znati znali su mesec dana unapred. U tom periodu konspirativno se zavirivalo pod svaki kamen. Kako je radilo Titovo obezbeđenje najbolje pokazuje sledeći primer.

Pokojni Salko Hondo, tadašnji fotograf Oslobođenja i pokojni Predrag Vukosavljević, vozač iste firme, krenuli su službeno ka Bugojnu. Blizu ovog gradića su se zaustavili i zbog nužde potražili najbliži šumarak kraj ceste.

Nisu ni počeli s poslom a pred njih, niotkuda, pojavi se milicajac. Naoružan do zuba, a automat uperio u njih.

– Pokazali su mu akreditacije, rekli ko su i šta su, ali ovaj ni da čuje, već im kaže: Možda vaše akreditacije važe za vožnju cestom, ali da hodate šumom za to vam ne vrede, seća se Anjoli.

Lažni atentat

Fotograf i vozač su privedeni, a nedugo zatim i pušteni. Ipak, nije sve uvek savršeno funkcionisalo. Kaže Anjoli da je obezbeđenje jedne prilike napravilo propust u Zenici. Skupila se masa sveta da vidi Tita.

Dok je kolona vozila išla kroz Zenicu, iz jednog su mahali Tito i Jovanka. Sasvim neočekivano, jedan čovek je prišao Titovom vozilu i bacio nešto.

– Bio je to smotuljak pisama koji je pao Jovanki u krilo – kaže Anjoli.

Taj čovek bio je radnik Željezare Zenica gde je dobio otkaz. Žalio se svima i pisao im pisma, ali njegovom problemu nije bilo rešenja.

Zato je skupio sva pisma, zavezao ih i čekao da Tito dođe. Mislio je da će mu maršal pomoći, ali umesto toga je priveden, a pričalo se da je hteo da izvrši atentat.

To je bio i najveći problem u Anjolijevoj karijeri. Ubrzo Tito više nije dolazio u BiH. Poslednji put su zajedno popili kafu na Bikavcu, kada je Tito dolazio za godišnjicu Bitke na Sutjesci.

Anjoli se seća kada je s Titom popio i konjak. Francuski.

– Mnogi pričaju kako je Tito pio samo viski. To nije tačno, najviše je voleo francuski konjak – kaže Anjoli.

No, kako je Anjoli popio konjak s Titom? U četiri sata ujutro sedeo je sa Titovim ordonansom Milisavom u holu rezidencije.

Pijuckali su kafu, a uzeli i bocu konjaka da upotpune događaj. Nasuli malo u čašu, a bocu sakrili pod sto. A onda, čuju šum lifta. Nekoliko trenutaka kasnije, iz njega izlazi Tito.

Probudio se i pošao da vidi kakvo će vreme biti za lov. Iako je bilo rano, izgledao je kao da je krenuo u večernji provod. Kaže Aleksandru i Milisavu da bi on rado popio kafu.

– Popričamo malo o lovu, a onda će Tito iznenada: Dok doktor nije naišao, naspite i meni malo tog konjaka što ga čuvate ispod stola – završava priču Anjoli, ali napominje da ima ponešto što čuva samo za sebe.

– Neke stvari još ne treba pričati, a možda nikada neće ni biti ispričane.

(Fokus.ba)

Share this post: