Bizarno: Sve više fizičara podržava TEORIJU po kojoj je sve oko nas kompjuterska SIMULACIJA

Ilustracija

Godina je 2050. i superinteligentni roboti preuzeli su planetu.

S tim što vi nemate predstavu šta se zaista dešava jer živite u kompjuterskoj simulaciji koja vam predstavlja život u 2015. godini!

Sve što vidite i dodirujete u ovom trenutku stvorili su roboti gospodari, koji se igraju čovečanstva u svojom zabavnom programu.

Ovako glasi radikalna teorija koju zastupa sve više naučnika tokom proteklih godina. Oni tvrde da postoji velika mogućnost da živimo u paralelnoj stvarnosti i da je svet kakav poznajemo u stvari – lažan.

Možda zvuči suludo, ali ova „simulacija argumenata“ uzima se za ozbiljno u krugovima fizičara koji kažu da su na putu da pronađu dokaze koji će potvrditi ovu teoriju. Robert Lorens Kun, pisac i voditelj emisije „Bliže istini“, nedavno je otkrio ovu teoriju u detaljnom izveštaju objavljenom na sajtu space.com.

On je istakao da bi, prema filozofu sa Univerziteta Oksford Niku Bostromu, scenario filma Matriks mogao da bude stvaran. Ali umesto da imate nepregledna polja tegli u kojima se pohranjuju moždane ćelije, u ovom programu će i mozgovi biti deo simulacije.

– Postojao bi veliki kompjuter koji bi simulirao bukvalno sve, uključujući i ljudske mozgove – do neurona i sinapsi – kaže Bostrom.

Kun takođe ukazuje da su zakoni fizike poput računarskih procesa, sa modelima u prirodi, sa obrascima koji, poput prirode, formiraju takozvane namerne modele.

Marvin Minski, začetnik veštačke inteligencije, rekao je gostujući u Kunovoj emisiji da će biti teško ustanoviti da li zaista živimo u paralelnoj realnosti, tačnije kompjuterskoj simulaciji. Ovo je slučaj, kako kaže Minski, sve dok programer ne napravi nekoliko grešaka, odnosno „ako ustanovite da se neki zakoni fizike i ne odvijaju kako bi trebalo, ili ako pronađete očigledne greške“.

Pre nekoliko godina Sajlas Bin sa Univerziteta u Bonu sugerisao je, poput Minskog, da bi možda mogli da postoje znaci da živimo u simulaciji. Sve što treba da uradimo je da otkrijemo koja su nam ograničenja, tako što ćemo sami napraviti simulaciju univerzuma. To je cilj rada brojnih naučnika, na znatno manjem nivou.

On veruje da je simulacija zakona fizike manje ili više ekvivalent simulaciji procesa u univerzumu. U takvoj simulaciji zakoni fizike morali bi da budu nametnuti na diskretnim trodimenzionalnim rešetkama, koje napreduju kroz vreme.

Profesor Bin i njegove kolege otkrili su da takve rešetke nameću ograničenje svakoj materiji i energiji, budući da u simuliranom univerzumu ne bi postojalo ništa manje od tih rešetki. U prevodu, ovo otkriće moglo bi da sugeriše da je univerzum kakav poznajemo u stvari kompjuterska simulacija, koja ne bi smelo da ima energetska ograničenja.

A to se upravo dešava kad je reč o kosmičkim zracima, čije je ograničenje poznato kao Grajsen-Zacepin-Kuzmin (GZK) ograničenje. Ova dobro proučena studija otkrila je da se ograničenje dešava kada čestice visoke energije u interakciji sa kosmičkom mikrotalasnom pozadinom gube energiju dok putuju velikim razdaljinama.

Istraživači su izračunali da bi prostorne sile ovih rešetki u spektru svetlosti praktično usmerile kosmičke zrake da putuju duž njihovih osa i da tada ne bi gubili energiju. Dokazujući ovu teoriju, naučnici bi mogli da otkriju da u univerzumu nije baš sve kao što izgleda i da su greške u simulaciji moguće.

Odustao
ZAŠTO SE UOPŠTE MUČITI

Prvi ozbiljan pokušaj da se sazna istina o univerzumu desio se 2001, kada je pokušano da se izračuna količina neophodnih resursa za merenje univerzuma. Ustanovljeno je da je to u praksi nemoguće.

Set Lojd, inženjer kvantne mehanike, procenjivao je broj kompjuterskih operacija u našem univerzumu od Velikog praska, u osnovi svaki događaj koji se ikad desio.

– Kompjuter bi trebalo da bude veći od univerzuma, a vreme bi moralo da otkucava sporije u programu nego u realnosti. Zašto se onda uopšte mučiti, praviti takav kompjuter – ustanovio je Lojd.

Opovrgao
U ČEMU JE RAZLIKA KOMPJUTERA I ČOVEKA

Neki naučnici su sumnjičavi kada je reč o teoriji Matriksa. Profesor Piter Miliken, koji predaje filozofiju i kompjuterske nauke na Univerzitetu Oksford, veruje da bi teorija na kraju mogla da se ispostavi kao pogrešna.

– Teorija je zasnovana na pretpostavci supermozgova, koji čine stvari koje i mi sami u velikoj meri činimo. Ako neki misle da je svet simulacija, zašto onda razmišljaju o supermozgovima koji nisu u stanju da smisle ništa novo u odnosu na ono što mi već znamo – pita se Miliken.

Alegorija pećine
PLATON PIONIR TEORIJE

Pitanje da li smo zaista svesni sveta koji nas okružuje prvi put je postavljeno u antičkoj Grčkoj, među njihovim filozofima. Najranije pominjanje je u debati koja se može pronaći u Platonovoj Republici, gde se u Alegoriji pećine opisuje iluzornost postojanja kakvu predstavljaju nemisleći ljudi.
Platon je sugerisao da je jedini put da se shvati stvaran svet udubljivanje u izučavanje matematike i geometrije, što je i podučavao studente u pokušaju da otkriju univerzum koji nas okružuje.

Dekartov rad
MISLIM, DAKLE, POSTOJIM

Francuski filozof Rene Dekart pozabavio se ovim problemom kroz eksperiment, koji je doveo čitaoce u sumnju kad je reč o realnosti koju poznajemo.
Njegova filozofija je zasnovana na ideji da ništa što pretpostavljamo ili osećamo ne mora nužno da bude i istina. Jedina stvar koja je istinita je svest, koja dovodi u sumnju sve što doživljavamo. To je i dovelo do čuvene rečenice „Mislim, dakle, postojim“.

Kritičari njegovog rada, međutim, često ističu da postojanje misli ne čini osobu misliocem.

(Kurir, foto: pixabay)

Share this post: