Da li je teorija zavere tvrdnja da je Zemlja ravna, ili je teorija zavere da je Zemlja kugla? – VIDEO

Kako bi izgledalo?

foto: YouTube

Dokazi po kojima je Zemlja ravna! Možda bismo se svi zajedno ipak trebali zapitati da li je teorija zavere tvrdnja da je Zemlja ravna, ili je teorija zavere da je Zemlja kugla?

U današnje vreme jedna od najbizarnijih teorija zavere jeste ona koja kaže da je Zemlja ravna ploča, a ne kugla blago spljoštena na polovima zbog planetarne rotacije. U srednjem veku svako je “znao“ kako je Zemlja ravna ploča, i mnogi smatraju da je tek pojavom Kopernika, Galilea i Keplera došlo do novih otkrića koja su dokazivala kako Zemlja nije ravna ploča već kugla, i kako nije u središtu svemira, i kako se Sunce ne okreće oko Zemlje.

Ipak to nije sasvim tačno; o tome se govorilo i pisalo vekovima pre njih. Srednjevekovno doba zovemo mračnim dobom, dobom u kojem su mnoga znanja zaboravljena i koja su tek renesansom ponovo “otkrivena“. Potvrdu tome ćemo naći još u vremenu Pitagore i Platona, koji su tvrdili da je Zemlja okrugla, a još i pre njih tvrdio je Anaksimandar: “Zemlja je okrugla i kruži oko Sunca.“

Prvi koji je izračunao opseg Zemlje bio je grčki mudrac Eratosten koji je radio u Egiptu, i temeljem poznatog eksperimenta sa štapovima zabijenim u zemlju na 800 km udaljenosti i njihovim senkama izračunao opseg Zemlje koji je bio toliko precizan da i od ovih današnjih proračuna ne odstupa niti stotinu kilometara. Temeljem svojih istraživanja zaključio je da opseg Zemlje iznosi 40 hiljada kilometara, i naravno, niko mu punih 15 vekova nije verovao jer je takav opseg značio da je Zemlja daleko veća negoli je bio poznati svet, i mnogo vekova verovalo se da je Zemlja, bila ona okrugla ili ravna, tri puta manja negoli je izračunao Erastoten.

U Indiji je takođe bilo onih koji su sferičnost Zemlje uzimali kao činjenicu. Drevni astronomski tekst Surya Siddhanta iz bramanske Indije utvrđuje prečnik Zemlje na 12.617 km, promašivši broj za svega 60 km, a udaljenost Meseca od Zemlje na 407.198 km, što je takođe brojka vrlo blizu današnjim merenjima. Staroindijski kralj Marya još je 302. godine pre Hrista rekao grčkom astronomu Megastenu da njegovi “bramani veruju da je Zemlja okrugla“.

U kineskoj knjizi Husi Nan Tzu u davnašnjem prvom veku nakon Hrista, navedeno kako je “Zemlja jaje vrhom okrenuto prema polarnoj zvezdi“. Katolička crkva vekovima je takva učenja nazivala herezom i jeretike proganjala, a nije bila retkost da su ih zbog njihovih, za tadašnja vremena revolucionarnih stavova stavljali na muke ne bi li ih naterali da se odreknu svojih naprednih stavova, pa i spaljivali na lomačama čak i nakon što su se mnogi, ne izdržavši mučenja, odrekli svojih uverenja, verovatno “za svaki slučaj“ kako ne bi herezu potajno širili dalje.

U današnje vreme opšte prihvaćeno mišljenje je da Zemlja jeste gotovo savršena kugla, ali uprkos svemu to mišljenje prema nekim procenama nikako ne može prihvatiti otprilike 3% stanovništva naše planete. Kako je moguće da toliki broj ljudi nikako ne može prihvatiti mišljenja i dokaze da Zemlja jeste takvog oblika? Postoji čak i organizacija „The International Flat Earth Society“ koja je službeno osnovana 1956. godine sa svrhom promovisanja ideje ravne Zemlje i podstiču svojim delovanjem rasprave o tome da li je Zemlja okrugla ili je pak ravna ploča.

Naravno da je tokom svih tih godina to neobično udruženje bilo meta ismejavanja gotovo svih koji nisu u grupi od 3% ljudi koji još uvek veruju da je Zemlja ravna ploča. Sreća je što današnja crkva više nema moć da te moderne jeretike baci na muke, ali da jesu na mukama pobrinuli su se brojni naučnici i naravno mediji koji ih predstavljaju kao bezumnike, ekscentrike, ili kao najobičnije cirkuzante i varalice, i naravno teoretičare zavere, pa stoga danas na njih retko ko reaguje bilo kako drugačije nego smeškom i odmahivanjem ruke, i nakon 3 sekunde izbrišu bilo kakvu misao o uverenjima tih ljudi.

To je sasvim prirodna reakcija čoveka, jer naravno – „svi znaju da je Zemlja okrugla“ – osim tih retkih ljudi koji tvrde suprotno. Niko se čak niti ne zapita na osnovu čega oni tvrde da je Zemlja ravna ploča?

Verovali ili ne, svoje tvrdnje temelje na dokazima koji su čak i eksperimentalno potvrđeni, i sežu još u 19. vek.

Postoje i dokazi iz modernog doba koji postavljaju ozbiljne izazove pred one koji ih pokušavaju osporiti a kojima ćemo se takođe pozabaviti. I zbog toga, najmanje što možemo učiniti je zauzeti poziciju neutralnog posmatrača i proučiti koji su to dokazi i tvrdnje koje neki koriste u svojoj argumentaciji kako je Zemlja ravna ploča.

Možemo li ih potvrditi ponavljanjem njihovih eksperimenata ili ih možemo odbaciti bez trunke sumnje da nisu tačni, kako bismo van svake sumnje potvrdili da NIJE teorija zavere baš uobičajeno verovanje da je Zemlja okrugla? Idemo proučiti neke od tih prvih eksperimenata pre nego odbacimo mogućnost da bi Zemlja zaista mogla biti ravna ploča.

Najpoznatiji eksperimenti koji su za svrhu imali dokazati kako je Zemlja ravna ploča odvijali su se na kanalu Old Bedford tokom krajem 19. i početkom 20. veka.

Old Bedford kanal

Proteže se dužinom od 20 milja, od kojih je 6 u ravnoj liniji, i kao takav bio je idealan za eksperiment koji je uključivao veslača koji se udaljava prema krajnjoj tački tačno 6 milja od početne tačke posmatranja. Prvi, jednostavan eksperiment proveo je engleski pronalazač Samjuel Roubotam. Na čamac je pričvrstio zastavu, tako da je bila tačno 5 stopa iznad nivoa vode. Samjuel je ušao u vodu, i držeći teleskop 20 cm iznad površine vode posmatrao čamac kako se udaljava.

Pod pretpostavkom da je Zemlja sferična, obima 25 hiljada milja, izračunao je da bi teleskop postavljen na visini 20 cm od površine vode, već posle jedne milje kao tangenta vidnog polja dotakao vršak sfere, te da bi nakon te tačke zastavica trebala „tonuti“ ispod vidnog polja. Ipak, mogao je videti čamac i posle čitavih 6 milja i na osnovu toga je zaključio da zakrivljenje ne postoji, te da Zemlja mora biti ravna ploča.

Nakon ovog eksperimenta sproveo je još jedan sličan, postavivši u kanal 6 zastavica na štapove jednake visine koje je učvrstio na podlogu u razmacima od jedne milje. Zatim je teleskop postavio na istu visinu na koju su bile postavljene zastavice i kroz njega je gledao vrhove zastavica. Sve su bile poravnate u savršenoj liniji, nijedna nije “zaronila“ dole kako bi očekivali zagovornici sferične Zemlje, što bi se neizostavno moralo dogoditi kada bi površina Zemlje bila zakrivljena.

Na tragu istraživanja Samjuela Roubotama, lejdi Blount je 1904. godine provela još jedan eksperiment na Old Bedford kanalu. Unajmila je profesionalnog fotografa koji je u ondašnje vreme imao poslednju reč tehnike, foto-teleskopsku kameru, kako bi na udaljenosti istih tih 6 milja fotografisao belu zastavu površine 15 kvadratnih stopa, sa crnim rubovima od kojih je donji bio tik na nivou vode.

Fotografija je pokazala zastavu u punoj veličini, potvrdivši tim eksperimentom zaključak Samjuela Roubotama, da voda kanala čitavom tom dužinom nije zakrivljena već ravna, te stoga i Zemlja nije zakrivljena – već je ravna ploča. Uzevši u obzir da ondašnja tehnologija nije uključivala fotošop, ta fotografija uzrokovala je buru rasprava na temu ravne Zemlje! Ravnozemljaši tvrde da naša planeta zapravo izgleda kao tanjir, iznenađujuće slično logotipu UN-a. Je li vođa kreatorskog tima tog logotipa, američki arhitekta Donald McLaughlin, bio takođe zagovornik ideje kako je Zemlja ravna ploča?

Šta kaže nauka u prilog teoriji da je Zemlja ravna ploča, a ne kugla?

Generalno, nauka je danas gotovo u potpunosti upravljana finansijskim interesima onih koji istraživanja naučnika žele komercijalizovati, i brojni naučnici prisiljeni su raditi na zadanim projektima korporativnih ili državnih finansijera, ili ne raditi uopšte. Čest je slučaj da oni koji odluče dići glas protiv neke “pa to svi znaju“ teorije, poput naprimer one o globalnom zagrevanju ili Darvinovoj teoriji evolucije, bivaju žestoko napadani i protivno načelima naučne metode diskreditovani, pa često ostaju bez svojih poslova u laboratorijima i univerzitetima koje finansiraju korporacije ili vlade.

Na taj način brojni naučnici pa i čitava njihova zajednica efikasno je ućutkana i stavljena pod kontrolu. Oni koji se kontrolisati ne daju, danas su u sličnoj poziciji u kojoj se i Tesla našao na kraju svog života – sam i siromašan, dok su vlasnici korporacija zgrtali bogatstva na njegovim otkrićima, posebno oni koju su stavili brojilo za električnu energiju u naše domove, pre mnogo godina efikasno sprečivši Teslinu želju da svetu da besplatnu energiju u neograničenim količinama.

Stoga treba biti svestan da nije sve uvek onako kako se čini, samo zato jer nam je neko u ulozi autoritativne figure rekao da je to tako, pa podsvesno čovek pomisli da taj zna više od njega, jer zaboga, pa on je NAUČNIK! Mora da je u pravu!

Budući da su oni koji su uništili ili sprečili rad Nikole Tesle isti oni koji su osmislili obrazovni sistem u kojem se danas uči kako je Zemlja kugla, dopustimo makar zbog te činjenice crvu sumnje u to učenje pristup našem umu, i pogledajmo dokaze modernog doba, koji upućuju nepristrasnog posmatrača da Zemlja jest ravna dokazima koje nije moguće opovrgnuti.

Misterija

Karta ravne Zemlje iz 1893. godine. Foto: Wikimedia Commons/Orlando Ferguson

Kako nama običnim ljudima nisu dostupna čudesa tehnologije u modernim laboratorijama niti možemo nekim čudom postati astronauti pa da se svojim očima uverimo kakva je Zemlja zaista, moraćemo se pouzdati u zdrav razum i matematiku osnovne škole kako bismo saznali kako stvari stoje po ovom pitanju zakrivljenosti – ili možda ravnine površine naše planete.

Uz pretpostavku da je Zemlja kugla poluprečnika 6.340 km, zakrivljenost površine lako se da izračunati matematičkim formulama. U praksi to znači da kada plivate u moru i gledate prema pučini, već nakon nakon kilometar ili dva, zbog zakrivljenosti površine završava vaše vidno polje i predmeti bi trebali “tonuti“ ispod horizonta. I u školi se uči da se to događa, govoreći da bismo prvo videli vrh jarbola dok bi nam se brod postepeno približavao, a tek kasnije čitav brod – samo se zaboravlja spomenuti da u tom slučaju nikako ne bismo mogli videti plivajući u moru gotovo ništa što se nalazi naprimer 5 kilometara od nas a da nije višlje od metra ili dva, recimo gliser kojim neko s dubljim džepom juri na pučini.

A ipak ga vidimo, što svako od nas može lako proveriti ukoliko će ovo leto imati novca za odlazak na more. Proverite na mapi udaljenost do nekog ostrva koje ćete uzeti kao orijentir, pa gledajte šta se događa i na 10 kilometara od vas u ranim jutarnjim satima kada je more još uvek mirno.

Svakako obratite pažnju i na liniju horizonta, jer bi nakon manje od dva kilometra, ako je Zemlja zakrivljena, predmeti morali “tonuti“ ispod horizonta. To između ostalog znači da biste kada primetite neki veliki brod levo od vas, a to su već desetine kilometara levo na liniji horizonta, on bi morao biti golim okom vidljivo nagnut prema levoj strani.

Eksperimentalni dokaz o savršeno ravnom horizontu možemo i sami dobiti ukoliko savršeno ravnu gredu od 5-6 metara postavimo u vagu na metar visine, udobno sednemo na stolicu nekoliko metara od grede tako da okom poravnamo njenu gornju ivicu s linijom horizonta.

Nećemo videti niti najmanje zakrivljenje na rubovima greda, iako bi se na toj udaljenosti zakrivljenost morala videti pod pretpostavkom da je Zemlja kugla, jer linija horizonta obuhvaćena našim pogledom poravnatim s ravnom gredom bila bi u tom slučaju dugačka desetine kilometara, na kojima se mora videti zakrivljenje ako ono postoji.

Sada će neko pomisliti – a šta ako se popnem na brdo visoko sto metara? Sigurno ću videti zakrivljenje. Ili bih se, za svaki slučaj, mogao popeti balonom na vruć vazduh na visinu od 3 kilometra. Šta se događa u tom slučaju? Baš ništa. Samo smo proširili vidno polje i horizont vidimo dalje nego s površine mora – ali i dalje je ravan. Letači balonom su dobro opisali svoja iskustva, kazavši da kada gledaju Zemlju dole iz korpe, ova izgleda konkavna, poput tanjira, i da je to vrlo zbunjujuće jer očekuju konveksnost, a kada pogledaju prema gore imaju utisak kako je horizont konveksan.

Međutim, bez izuzetka, kada poravnaju pogled s horizontom, ovaj je savršeno ravan na kojoj god visini se nalazili. Neko će sada pomisliti – a šta je sa svim onim filmovima i fotografijama iz svemira na kojima se vidi kako je Zemlja kugla? Ne biste bili prvi koji su to pomislili. Neki od ljudi koji su pre vas pomislili da će sa veće visine videti zaobljenost Zemlje, poslali su balone s kamerama na velike visine, gotovo do one s koje je Feliks Baumgartner, finansiran od Red Bul-a, izveo onaj fantastični skok padobranom. Gomilu tih snimaka možete pronaći na youtube-u i na njima se jasno vidi da je na bilo kojoj visini – horizont potpuno ravan.

Kada smo već kod Feliksa Baumgartnera, pogledajte još jednom snimak njegovog skoka.

Posebno obratite pažnju na početak videa kada se kroz otvorena vrata kapsule vidi deo horizonta, koji je, vidi vraga – potpuno ravan!

Međutim, kada Feliks izađe iz kapsule, vidimo zakrivljenu Zemlju. Ali ako pogledate kapsulu na tom snimku, primetićete jasno vidljivu asimetričnost desne strane kapsule u odnosu na levu stranu kapsule, što je neosporan dokaz kako je kamera kojom je ta scena snimana imala zakrivljeno sočivo, koja je stvorila i iluziju zakrivljenog horizonta iza kapsule.

Nedavno je umetnik Met Pauerlend istupio kao zviždač, rekavši za šta ga je NASA unajmila, i naravno – malo ljudi mu veruje jer je to što priča naprosto skandalozno!

Pa ko može poverovati da umetnici specijalizovani za slikanje na način da sa udaljenosti od 2 metra ne možete videti je li njegova slika fotografija ili nije, čak i ako odmah pored nje stavite originalnu fotografiju, rade za NASA-u i za njih slikaju svemirske prizore i našu planetu? Nekoliko videa s njegovim iskustvima možete pronaći na youtube-u u kojima govori o tome kako je od vrlo visoko rangiranih ljudi u američkoj vojsci i NASA-i, na jednoj zabavi gde se našao sasvim neočekivano, dobio informaciju da je Zemlja ravna, sa dodatnim naučnim pojašnjenjima kako svet funkcioniše, koja su mu zvučala savršeno logično iako su potpuno u suprotnosti s onime što govori konvencionalna nauka.

“Mislio sam ispočetka da me zafrkavaju. Ali što su duže o tome pričali imao sam utisak da se ustvari sprdaju sa mnom zato što mislim da je Zemlja okrugla, i tek sam nakon toga počeo razmišljati o tome i polako počeo kroz nekoliko meseci uočavati nelogičnosti na onome što sam mislio da su fotografije iz svemira, naprimer boje koje su imale jasne granice… odakle zelena boja, jasna plava odmah uz smeđu? Kako to da na mnogim video snimcima orbitalnih letova ne vidim da se oblaci miču? Ne miču se zato što je to veliki posao za umetnika da napravi, pa ga nije napravio. Zemlja se vrti, a oblaci ne mrdaju. Naravno da su snimci lažni. Nije moguće da planeta rotira a da su oblaci statični i ne menjaju se hiljadama kilometara.“ – kaže Met Pauerlend.

Uostalom – NASA je poprilično ozloglašena među ljudima koji sumnjaju u ama baš sve što oni kažu i pokažu, i pronađene su bezbrojni lažni TV snimci ljudi u bestežinskom stanju, koje su stručnjaci detaljno analizirali i ukazali na nemogućnost kretanja u uslovima bestežinskog stanja načinom prikazanim na tim snimcima. Mnogi tvrde da se naprimer svemirske “šetnje“ snimaju u velikim bazenima, u kojima je najlakše simulirati uslove slične onima u bestežinskom stanju.

Procurili su snimci kineskih astronauta u svemirskoj “šetnji“ pri kojoj se u vakuumu svemira, iznenada pojavio mehurić vazduh iz odela jednog od astronauta, koji je zapravo u tom trenutku bio ronilac. Takođe je NASA od nedavno opet predmet ismejavanja nakon što je objavila kako je uspešno rešen problem zbog kojeg se astronaut (ronilac?) tokom jedne svemirske “šetnje“ – gotovo utopio jer mu je u kacigu prodrlo gotovo 5 litara – vode??? Vratimo se na fizikalne karakteristike vode.

Definitivno je dokazano fizikom fluida da tečnosti uvek leže u savršenoj ravni. Ukoliko su uznemirene na bilo koji način, pomicaće se sve dok ponovo ne dođu u stabilno stanje savršene ravnine. Kako je to naučno objašnjeno? “Gornja površina tečnosti je horizontalna ravnina.

Kada bi deo površine bio povišen u odnosu na ostalu okolnu tečnost, delovi tečnosti koji se nalaze ispod povišenja vršili bi veći pritisak na okolne čestice tečnosti nego što ga od njih primaju i stoga bi došlo do gibanja među česticama sve do trenutka u kojem niti jedna čestica nije povišena u odnosu na ostale, to jest dok sva tečnost ponovo ne postane savršena horizontalna ravnina.“

Ova fundamentalna fizikalna karakteristika vode koja je dokazana, na velike muke stavlja one koji pokušavaju argumentovati da je Zemlja kugla. Jer ako je tako, MORA postojati određena konveksnost tečnosti posvuda na planeti, što nije slučaj zbog samih fizikalnih karakteristika koje tekućine imaju. To je posebno lako dokazati na moru, sa primerima iz stvarnog života mornara.

Mornari izuzetno cene svetionike, jer za vreme lošeg vremena ili zbog kvarova navigacijskih uređaja uvek postoji to svetlo koje će im reći gde se nalaze. Međutim, ako je Zemlja kugla, kako je moguće da tačno na sredini puta od stotinu kilometara, naprimer na kanalu Sv. Džordža blizu Dablina, moreplovac na palubi broda 7 metara od površine mora, vidi svetlo svetionika u Holihedu udaljenog 50 km, koje svetli s visine od 13 metara, a okrenuvši se na drugu stranu prema suprotnom svetioniku na Pulbergu udaljenom takođe 50 km, vidi i njegovo svetlo koje dolazi s visine od 20 metara?

Kada bi Zemlja bila kugla to ne bi bilo moguće, jer matematika osnovne škole kaže da je na toj udaljenosti, visinska razlika između pozicije broda i pozicije oba svetionika veća od 100 metara, što čini nemogućim da njihovo svetlo bude vidljivo mornaru – ali ipak jeste – što mora značiti da je Zemlja ravna, a takođe jer je to u skladu i s fizikalnim karakteristikama vode. Voda nam govori istinu o tome kako izgleda naša planeta. Istina je voda duboka, kako se u pesmi kaže. I da se vratimo na Eratostena koji je prvi izračunao koliko je Zemlja kao kugla velika svojim eksperimentom u Egiptu. Setite se da je eksperiment proveo uz PRETPOSTAVKE.

Prva pretpostavka je da je Sunce jako daleko i da se stoga može uzeti u obzir kako svi zraci padaju na Zemlju pod istim uglom. Druga pretpostavka bila je da je Zemlja kugla, i uz te dve pretpostavke jednostavnim matematičkim operacijama temeljem senke koju je bacao štap zabijen u Zemlju i udaljenosti do mesta na kojem je bio zabijen štap koji nije bacao senku, gotovo savršeno tačno izračunao je koliki je opseg Zemlje. Pod pretpostavkom da su Eratostenove dve početne pretpostavke tačne, njegov izračun savršeno je tačan za planetu oblika kugle. Međutim – šta ako njegove početne pretpostavke nisu tačne?

Kakve bi rezultate dobio Eratosten da je pretpostavio kako je Sunce veoma blizu i da je površina Zemlje ravna? Rezultati bi bili zapanjujući. Sunce bi bilo svega oko 4.800 km udaljeno od Zemlje, i prečnika svega 50 km.

Bilo bi slično kao baterija, što su amaterski snimci kamerama iz niske orbite i pokazali, budući da je Sunce ostavilo svetlu mrlju na samo jednom delu oblačnog prekrivača – isto kao kada bateriju postavite nekoliko centimetara od zida. Naravno – i to je pretpostavka kako ti snimci nisu lažirani. Ako je NASA koja tvrdi da je Zemlja kugla već stotinama puta uhvaćena u lažima velikim poput Jupitera, sasvim je moguće da lažu i oni koji tvrde kako NASA laže čim zine.

Kako možemo znati ko od njih laže ako ne radimo poverljive poslove za NASA-u ili smo mi sami lansirali balon s kamerom na 20 km visine? Ne možemo nikako, ali ipak možemo koristiti zdrav razum kod naših zaključaka. Kada bi Sunce bilo 149 miliona km daleko, kako bi svoju svetlost koncentrisalo na jedan mali krug velikog oblačnog sistema? Nikako.

Ovakva pretpostavka malenog Sunca udaljenog 4.800 km od Zemlje pojašnjava i godišnja doba, dan i noć, moguće je opisati kretanje Sunca i Meseca u odnosu na ravnu Zemlju, možemo odgovoriti na pitanje kako je moguće videti pun Mesec tokom dana… I zato, sledeći put kada vidimo zrake Sunca kako se probijaju kroz oblake pod različitim uglovima, setimo se geometrije iz osnovne škole i sami ćemo doći do zaključka kako Sunce ne može biti udaljeno 149 miliona km od Zemlje i bacati zrake pod takvim uglovima.

Ako se nakon svega zapitamo koji dokaz možemo ponuditi da je Zemlja kugla – verovatno ćemo pomisliti da je dokaz nečija fotografija iz svemira (možda nekog umetnika kojeg je NASA platila da slika lepe slike?) ili da je dokaz to što nam je neko rekao da je Zemlja kugla, ili je dokaz da je kugla to što “svi znaju da je kugla“? Možda bismo se svi zajedno ipak trebali zapitati je li je teorija zavere tvrdnja da je Zemlja ravna, ili je teorija zavere da je Zemlja kugla? Ko od nas sa sigurnošću može reći kako je Zemlja kugla, ili da je ravna poput palačinke?

Ja sasvim sigurno ne mogu, bar dok svemirski letovi neće biti dostupni za nas obične smrtnike po razumnoj ceni koju sebi čak i novinar može priuštiti.

(Dnevno.rs)

Share this post: