Da li su ogledala „prozor“ u drugi svet?

Da li su "prozor" u drugi svet?

Jedan neobičan događaj odigrao se u Francuskoj 1997. godine. Da se tako nešto desilo pre 500 godina, u vreme najžešćih borbi protiv veštica, možda bi i bilo razumljivo, ali se priča odvija u XX veku poznatom kao najracionalnijem od svih, u kojem je – bar u najrazvijenijim zemljama Zapada – došlo do prihvatanja takozvanog naučnog pogleda na svet i razračunavanja sa dotadašnjim praznoverjem.

A ipak, Francusko udruženje trgovaca antikvitetima obratilo se novinarima želeći da upozore kolekcionare da nikako ne kupuju ogledalo s natpisom „Luj Arpo 1743“ na ramu. Rekli su da je ovo ogledalo ubilo više od 38 ljudi tokom svog postojanja i da je njihova dužnost da upozore eventualnog budućeg vlasnika na opasnost koja mu preti.

Ogledalo „ubica“

Ovo udruženje je odlučilo da se obrati medijima kada je otkriveno da je ogledalo nestalo iz policijskog depoa u kojem je čuvano od 1910. godine nakon što je izazvalo smrt dvoje ljudi. Neko je krišom ušao u skladište i odneo nekoliko predmeta, među kojima i ovo ogledalo „ubicu“.

„Pretpostavljamo da će lopov pokušati da ga proda i zato želimo da upozorimo sve potencijalne kupce na opasnost koja im preti“, rekao je portparol udruženja i objasnio da je to ogledalo poznato po tome što je izazivalo krvarenje u mozgu kod ljudi koji su gledali u njega!

Neki su pokušali da naučnim putem objasne ovaj fenomen, tvrdeći da se radi o specifičnom načinu na koji se svetlosni zraci odbijaju od njegove površine, ali je ipak većina umešanih u ovaj slučaj ostala u uverenju da se to dešavalo zato što je ogledalo uspelo da na neki način sačuva svih tih nekoliko stotina godina negativnu energiju kojom je ubijalo ljude.

Veoma veliki broj ljudi i danas veruje da u vezi sa ogledalima postoji nešto neobično i jedinstveno i da ona nisu samo bezazlene „stvarčice“ u koje se pogledamo kada želimo da proverimo kakva nam je frizura ili popravimo šminku.

Upotreba ogledala (kao i svih drugih glatkih površina koje poseduju sposobnost da reflektuju svetlost) u magijske svrhe i u cilju proricanja i „viđenja“ prošlih, sadašnjih i budućih dešavanja, stara je gotovo koliko i ljudski rod i postoji u svim epohama i kulturama, a veliki broj narodnih običaja i takozvanih sujeverja koji se odnose na ogledala i na sreću ili nesreću koju ona mogu da donesu, govori da ona zauzimaju posebno mesto u kolektivnoj svesti čovečanstva.

Portali za ulazak u druge dimenzije

Moć ogledala da otkriju ono što je skriveno poznata je još od antičkih vremena. „Gledanje“ u ogledalo (ili bilo koju drugu glatku površinu koja odražava svetlost) u cilju proricanja koristili su drevni Egipćani, Arapi, Persijanci, Grci i Rimljani.

U antičkoj Grčkoj, po ovoj veštini su najpoznatije bile proročice iz Tesalije koje su svoja predskazanja ispisivala ljudskom krvlju na ogledalu, a smatra se da su one naučile čuvenog Pitagoru kako da gleda u budućnost koristeći odraz mesečine na magičnom ogledalu.

U Rimu su se ljudi vešti u „čitanju“ iz ogledala nazivali speculatii i bili su veoma traženi jer je bilo mnogo onih koji su želeli da bace pogled na svoju budućnost, dobiju odgovore na pitanja i rešenja za svoje probleme. U srednjovekovnoj Evropi, sem ogledala, korišćene su posude s vodom obojene iznutra crnom bojom (i slavni Nostradamus je zahvaljujući jednoj takvoj posudi dobijao svoje vizije).

Džon Di, lični mag engleske kraljice Elizabete I, koristio je jaje od kristala i ogledalo od crnog opsidijana koje je danas izloženo u „Britanskom muzeju“ u Londonu. Francuska kraljica Katarina Mediči je često konsultovala svoje magično ogledalo koje joj je omogućavalo da vidi buduće događaje, a to je isto činio i otac Koton, ispovednik kralja Anrija IV. Johanes Hartlib, lekar nekoliko bavarskih kraljeva, tvrdio je da postoje ljudi koji su u stanju da „pripreme“ ogledalo tako da svako ko u njega pogleda dobije odgovor na svoje pitanje.

Po narodnim verovanjima, ogledalima su se pripisivale i pozitivne i negativne moći. Smatralo se da su u stanju da ukradu čoveku dušu, a jedan od najrasprostranjenijih običaja je da se u slučaju nečije smrti u domu pokojnika prekriju sva ogledala da se ne bi desilo da duša umrlog ugleda sebe i tako ostane zarobljena između dva sveta, a veoma mnogo ljudi veruje da ako neko vidi svoj odraz u ogledalu u prostoriji u kojoj je neko umro, to znači da će i on sam uskoro doživeti istu sudbinu.

Takođe, ogledalo treba ukloniti iz sobe bolesnika jer je duša u vreme bolesti mnogo ranjivija i podložnija uticaju zlih sila. Slomiti ogledalo je loše znamenje i doneće 7 godina nesreće, ali je još opasnije ogledati se u njemu noću pri svetlosti sveće jer tada mogu da kroz njega nagrnu duhovi iz drugog sveta.

Postoji i mnoštvo pravila za postavljanje ogledala u domu. Opšteprihvaćeno pravilo je da ogledalo ne sme da se nalazi u spavaćoj sobi. I u Feng-šuiu, drevnoj kineskoj nauci o harmonizaciji energije u životnom prostoru, ogledala zauzimaju posebno mesto i postoje stroga pravila za njihovo postavljanje i korišćenje, s posebnim naglaskom na zabranu njihovog postavljanja u prostoriji u kojoj se spava.

Jedna od tehnika koja se preporučuje posle posete nekog „neprijatnog“ gosta je da se plamenom sveće prođe ispred ogledala i tako odstrani negativna energija koju je uneo u kuću. Ogledala mogu da se koriste i za odbranu od zlih sila i to posebno od „urokljivog oka“ i zbog toga je u XVII veku u Evropi postojala moda nošenja malog ogledala na šeširu.

Priviđenje ili ne

Jedna od čestih scena u horor-filmovima je da neki od junaka pogleda u ogledalo i ugleda potpuno nepoznat lik na njemu. Ponekad se dešava da vide i odraz nekog entiteta „s one strane“ pored svog lika, a neki vide sebe, ali sa manje ili više izmenjenim crtama lica.

Pošto se ovakve stvari ne dešavaju samo u filmovima, već i u stvarnom životu, mnogi su pokušali da objasne ovaj fenomen proglašavajući ga običnom optičkom iluzijom, dok su drugi smatrali da se najverovatnije radi o nekoj vrsti ozbiljnog psihičkog poremećaja.

Italijanski psiholog Đovani Kaputo nedavno je pokušao da dođe do definitivnog odgovora na ovo pitanje i organizovao je istraživanje u kojem je učestvovalo 50 dobrovoljaca. Po njegovoj pretpostavci, da bi se ugledalo „tuđe“ lice u ogledalu, potrebno je posmatrati sebe desetak minuta u slabo osvetljenoj prostoriji (on je koristio lampu sa sijalicom od 25 vati postavljenu iza leđa učesnika eksperimenta).

Po isteku 10 minuta gledanja u ogledalo, od učesnika je zatraženo da napišu šta su videli. Od 50 učesnika, 66 odsto je izjavilo da je videlo velike promene na svom licu, a među njima, 18 odsto je videlo lice svoje majke ili oca, (od kojih je 8 odsto bilo živo, a 10 odsto pokojno) s donekle izmenjenim crtama, 28 procenata je videlo potpuno nepoznatu osobu, 18 odsto neku životinju (mačku, svinju i lava), a 48 odsto neko fantastično ili monstruozno biće.

Emotivne reakcije učesnika eksperimenta bile su još zanimljivije. Gotovo polovina je izjavila da je pojavljivanje njima nepoznatog lika u ogledalu bilo praćeno osećajem da ih ta osoba posmatra nalazeći se unutar ili izvan ogledala, neki su smatrali da ih je taj „stranac“ posmatrao s pretećim izrazom lica koji im je izazvao zebnju, drugi su izjavili da je izraz njegovog liuca bio nedokučiv, a postojali su i oni koji su ga smatrali ohrabrujućim.

U slučaju da su ugledali lice pokojnog člana porodice, osećali su da žele da mu postave pitanja, a monstruozna i fantastična bića su u svima onima koji su ih ugledali izazvala strah, pa čak i užas.

Objašnjenje rukovodioca eksperimenta, Đovanija Kaputa za sve ove efekte je da je moguće da se radi o vizuelnim „iskrivljenjima“ do kojih dolazi zbog toga što naše čulo vida pokušava da iznova i iznova prepoznaje istu sliku, a to na kraju dovodi do pogrešaka u njenom tumačenju.

Da li je u pravu, ostaje da se vidi.

Milica Simić
Treće oko

Share this post: