DREVNI GRANITNI DISKOVI SA BAYAN KARA ULA

 

Jedno od najvećih i zasigurno najuverljivijih arheoloških otkrića, koje snažno podupire hipotezu o paleokontaktima, zbilo se krajem 30-ih godina 20. veka, uoči izbijanja Drugog svetskog rata, u vrletnom planinskom kompleksu Baian Kara Ula koji se proteže u graničnom području severoistočnog Tibeta i kineske provincije Kuinghai.

To je prostrano, teško pristupačno, zabačeno i veoma retko naseljeno područje površine stotinak hiljada kvadratnih kilometara. Ispresecano je brojnim dugačkim planinskim lancima čiji najviši vrhovi dosežu nekoliko hiljada metara.

Tamo je sredinom 1937. godine tim kineskih arheologa, predvođen profesorom Chip-Teiom s pekinškog univerziteta, izvodio detaljan rutinski pregled međusobno povezanog spleta mnogobrojnih planinskih pećina koje su zadirale duboko u stenovit planinski masiv.

U nekima od njih stene su bile mestimično ravne i sjajne, što upućuje da su verovatno bile izdubljene nekom nepoznatom tehnologijom uz vrlo visoku temperaturu koja može rastopiti tvrdu planinsku stenu. Te veštačke pećine podsećale su izgledom na tunele i prostrana podzemna skladišta. Sudeći po nađenim ostacima i nekoliko pećinskih grobalja u njihovoj dubini, arheolozi su zaključili da su nekad davno bile nastanjene.

Osnovni zadatak arheološkog istraživanja tog visoko smeštenog i teško dostupnog spleta dubokih planinskih pećina bio je iskopavanje malenih drevnih grobova koji su prethodno u njima bili otkriveni. U tim praistorijskim pećinskim grobovima, poređanim u pravilne nizove, nalazili su se neobično maleni sasušeni leševi i kosturi nekih žutolikih čovekolikih bića neprirodno vretenastog tela s neproporcionalno velikim i prerazvijenim trouglastim lobanjama te izrazito plavim očima.

Iskopano je 120, manje ili više očuvanih, leševa tih malenih bića odbojnog izgleda i nepoznatog porekla. Njihova prosečna telesna visina iznosila je svega 130 cm, dok im je obim lobanje u odnosu na skromnu razvijenost i veličinu tela bio neobično veliki – iznosio je čak do 55 cm. Te neproporcionalno velike trouglaste lobanje u odnosu na slabašna tela veoma su zbunjivale istraživače.

Prilikom iskopavanja tih prastarih pećinskih grobova i razgledanja malenih kostura neobičnih proporcija jedan član istraživačkog tima se, u polumraku, spotakao na oveći, napola zakopan, poveći pločasti komad kamena koji je virio iz peska.

Kad ga je otkopao, izvadio, očistio od peska i prašine te pažljivije razgledao odmah je uočio da to nije nepravilan pljosnati komad prirodno odlomljene granitne stene već neki neobičan i brižljivo izrađen pločasti artefakt kružnog oblika i zasigurno velike starosti.

Bio je to sasvim pravilno okrugao ravan pljosnati zagasitosivi granitni disk prečnika 46 cm i debljine 2 cm sa precizno izrađenom kružnom rupom prečnika 4 cm u njegovom središtu.

Pažljivim razgledanjem njegove dobro uglačane površine kineski istraživači su odmah uočili da se na njoj, od centralne rupe prema obodu diska, u obliku spirale, proteže gust i veoma sitan dvokanalni brazdasti zapis na nepoznatom pismu.

Niko od članova tima nije ga mogao identifikovati niti pročitati pa se, zbog prečih poslova na iskopavanju pećinskih grobova, arheolozi više nisu njime bavili. Taj neobičan kameni disk je nakon preliminarnog pregleda odložen, označen na uobičajeni način, evidentiran te je, zajedno s ostalim arheološkim nalazima s tog veoma udaljenog egzotičnog planinskog lokaliteta, otpremljen u Peking na dalja istraživanja.

Tokom leta 1938. godine usledilo je naknadno temeljno pregledanje i nastavak arheoloških iskopavanja u teško dostupnom pećinskom spletu Baian Kara Ula. Tada je otkriveno još 715 takvih precizno izrađenih kamenih diskova s manje ili više oštećenim spiralnim brazdastim zapisom. Svi su oni takođe označeni, evidentirani i otpremljeni u Peking.

Ta velika zbirka od 716 neobičnih kamenih diskova iz praistorijskog doba je, s izuzetkom njih nekoliko naknadno poslatih na složena laboratorijska ispitivanja u Moskvu, verovatno sve do danas sačuvana daleko od očiju javnosti u bogatoj, i istraživačima nedostupnoj, kolekciji naučno nerazjašnjivih i neklasifikovanih arheoloških nalaza pekinške Akademije za praistoriju.

Tokom tih arheoloških iskopavanja u tim pećinama otkriveni su na njihovim stenama, na nekoliko mesta, dobro sačuvani grubo ugravirani crteži koji prikazuju izlazeće Sunce, Mesec i Zemlju kao i neke neidentifikovane zvezde međusobno povezane crtama od gusto urezanih udubljenja veličine zrna graška.

Na nekima od tih nezgrapnih drevnih pećinskih gravura prikazana su i čovekolika bića niska rasta sa oblim šlemom na glavi. Starost tih pećinskih gravura, masivnih kamenih diskova te malenih leševa izvađenih iz grobova procenjena je na 10 ˗ 12.000 godina i nije sporna.

Tu neobičnu, zagonetnu krajnje i veoma uznemirujuću zbirku arheoloških nalaza niko od kineskih naučnika nije mogao čak ni delimično suvislo protumačiti. Ona je ozbiljno uzdrmala sve dotadašnje opšteprihvaćene antropološke predstave i klasifikacije u svetu nauke.

Relativno velike i široke lobanje nisu se, ni uz najbolju volju, mogle „nasaditi“ na relativno niske ali prosečno 20-ak cm više i bolje razvijene kosture skladnih proporcija pripadnika tamošnjih primitivnih polupećinskih plemena Dropa i Kama.

Ta egzotična gorštačka plemena, čiji su pripadnici izrazito niskog rasta, od pamtiveka žive gotovo sasvim izolovano u pustom, zabačenom i veoma negostoljubivom području vrletnog Bayan Kara Ula.

Još u vreme kada je profesor ChiPu-Tei tamo započeo arheološka istraživanja manji broj pripadnika tih autohtonih planinskih plemena živeo je na tradicionalan način u malobrojnim zabačenim planinskim naseljima, a neki od njih i u lakše dostupnim pećinama.

Pretpostavka da bi nađeni vretenasti kosturi neproporcionalno velikih trougaonih lobanja mogli poticati od drevnih pripadnika primitivnih plemena Dropa ili Kama naprosto nije bila održiva.

Kineskim arheolozima i antropolozima bilo je dobro poznato da su pripadnici tih malobrojnih, izolovanih i nekomunikativnih gorštačkih plemena, koji od pamtiveka obitavaju u tamošnjim surovim klimatskim uslovima, bili neobičnog izgleda, izrazito niskog rasta i slabašnih tela, ali skladnih proporcija. Oni nisu imali ni približno tako velike glave kao zagonetni maleni kosturi izvađeni iz praistorijskih pećinskih grobova na Bayan Kara Ulu.

Prosečna visina pripadnika plemena Dropa i Kama iznosi, naime, oko 150 cm, dakle 20-ak cm više od visine neobično malih vretenastih kostura izvađenih iz drevnih pećinskih grobova s tamošnjih vrleti. Zanimljivo je da pripadnici tih dvaju egzotičnih planinskih plemena u telesnoj građi nemaju nikakve sličnosti s tipičnim Tibetancima, Kinezima i Mongolima koji su, u odnosu na njih, mnogo korpulentniji.

Bilo je više nego očito da neobični maleni kosturi velikih i širokih lobanja nikako nisu mogli poticati od pripadnika tih autohtonih planinskih plemena, već od nekih drugih, do tada naučnicima sasvim nepoznatih žutolikih čovekolikih bića vretenastog tela i izrazito velikih glava.

U pokušaju da nekako razreši tu tešku zagonetku, koja je gotovo tri godine morila kineske naučnike, profesor ChiPu-Tei je 1940. godine, na temelju mišljenja jednog od svojih asistenata, ishitreno pretpostavio da ti maleni kosturi potiču od neke nepoznate davno izumrle vrste planinskih gorila.

Tu na prečac postavljenu i nedovoljno promišljenu hipotezu profesora Chi Pu-Teija kineski su naučnici odmah kategorički odbacili i ismejali jer je bila u potpunoj suprotnosti s notornom činjenicom da niti jedna poznata vrsta gorila nikada nije sahranjivala uginule članove svoga čopora. Običaj sahranjivanja mrtvih, a posebno sahranjivanje u tipizirane, pravilno poređane grobove, svojstven je samo koliko-toliko civilizovanim (pra)ljudskim zajednicama, a nikako gorilama.

Time je čitavo dotadašnje mukotrpno istraživanje tih neobičnih skeleta i ništa manje zagonetne kolekcije drevnih kamenih diskova dospelo u slepu ulicu. Ubrzo zatim svi sporni nalazi i izveštaji bili su sačuvani u veliku arheološku zbirku i arhivu naučno nerazjašnjivih antropološko-arheoloških nalaza.

Oni su tamo, na opšte zadovoljstvo mnogih uznemirenih naučnika glavne struje, koji ih nikako nisu mogli protumačiti i uklopiti u svoje unaprijed složene „neupitne“ šeme, ubrzo pali u zaborav.

Jadeitni diskovi izrađivani su po uzoru na originalne granitne diskove i korišćeni su kao relikvija prilikom religijskih obreda

Ali, uprkos tome, ti neobični nalazi, a posebno krajnje zagonetni masivni kameni diskovi sa gustim spiralno raspoređenim brazdastim zapisima, punih 20-ak godina podsticali su znatiželju većeg broja kineskih naučnika, a posebno filologa i lingvista koji su ih na sve moguće načine pokušavali da odgonetnu i pročitaju.

Ali njihovi dugogodišnji istraživački napori da iznađu ključ za dešifrovanje zagonetnih sićušnih znakova, jasno vidljivih tek pomoću povećala, nisu urodili plodom.

Tek dve decenije kasnije to je uspelo entuzijastičnom profesoru Tsum Um-Nuija s pekinške Akademije za praistoriju. On je 1960. godine, nakon mukotrpnog dugogodišnjeg rada uz pomoć četvorice svojih saradnika i mnogih neuspelih pokušaja, napokon uspeo otkriti ključ za dešifrovanje zagonetnih delimično spiralno raspoređenih brazdastih zapisa ugraviranih na kamenim diskovima.

Oni su, nakon više milenijuma provedenih ispod naslaga peska i prašine mračnih i vlažnih planinskih pećina, napokon rečito „progovorili“ te su istrajnim kineskim istraživačima otkrili najvažnije delove dugo čuvane poruke.

U tim delimično pročitanim zapisima sažeto je ispričana surova životna drama drevnih nebeskih mornara koja se odigrala pre 12-ak hiljada godina u divljim i negostoljubivim vrletima Bayan Kara Ula. U jednom od tih zapisa stoji da se veća grupa Dropa, kako sebe nazivaju ti inteligentni došljaci iz svemira, uputila u istraživačku misiju prema „trećoj planeti“ našeg sunčevog sistema.

Zbog kvara na njihovom „vazdušnom brodu“ nisu mogli normalno da slete na predviđenom mestu. Umesto na planirano odredište njihov „vazdušni brod“ se jedne noći, u dramatičnim okolnostima i uz ogromne napore posade, prinudno spustio u zabačenom i negostoljubivom području vrletnog Baian Kara Ula.

Nije bilo načina niti materijalnih mogućnosti da se, pri sletanju teško oštećen, „vazdušni brod“ popravi i osposobi za let, a još manje da se izradi novi kojim bi se Dropi mogli vratiti na matični svemirski brod ili svoju daleku planetu. Stoga nesrećnim svemirskim došljacima, koji su preživeli udes „vazdušnog broda“, nije preostalo ništa drugo već da doživotno ostanu na Zemlji kojom je tada, prema zvaničnim naučnim saznanjima i gledištima, još posvuda carevalo surovo kameno doba.

Prva strašna noć koju su došljaci proveli u krajnje surovom ambijentu Baian Kara Ula opisana je na jednom od tih granitnih diskova ovako: „Dropi su se spustili iz oblaka svojim vazdušnim brodom. Pre nego što je izašlo Sunce muškarci, žene i deca naroda Kama bežali su i sakrivali su se deset puta u pećine. Tek tada su oni shvatili znakove i uvideli su da Dropi imaju miroljubive namere. „

Iz tog slobodno prevedenog i savremeno stilizovanog egzotičnog (pra)drevnog zapisa očito je da su miroljubivi svemirski došljaci Dropi uporno pokušavali uspostaviti dobre odnose s tamošnjim poludivljim i neprijateljski raspoloženim pripadnicima planinskog plemena Kam koji su živeli u obližnjim pećinama. Njihove miroljubive namere, nažalost, prilično dugo nisu bile shvaćene.

Primitivni i surovi domoroci su nesrećne Drope, zbog njihovog neobičnog i odbojnog telesnog izgleda, a možda i straha da će ubuduće s njima morati da dele vrlo oskudne uslove života u veoma negostoljubivom planinskom kraju, isprva nemilice proganjali i ubijali poput životinja.

Svirepi progoni i bezdušno ubijanje miroljubivih Dropa potrajali su sve dok poludivlji pripadnici planinskog plemena Kam nisu napokon shvatili da ti maleni došljaci neobičnog izgleda, koji su se sticajem nesrećnih okolnosti iznenada pojavili u njihovom zabačenom i veoma siromašnom planinskom kraju, prema njima zaista nemaju nikakvih neprijateljskih namera.

Tek tada su malobrojne Drope, koje su mukotrpno uspeli preživeti dugotrajan progon, napokon prihvatili u svoju sredinu. Tokom vremena s njima su se verovatno biološki povezali i stopili. Njihovi zajednički potomci su tokom brojnih naraštaja, kao autohtona i milenijumima gotovo sasvim izolovana egzotična etnička zajednica Dropa, opstali u tom surovom i zabačenom planinskom ambijentu sve do našeg doba.

Tokom prvih decenija suživota s primitivnim domorocima Kamama, Drope su svoje mrtve sahranjivali izdvojeno u malene pravilno poređane grobove na zasebnim grobljima lociranim na sigurnom, u dubini razgranatog spleta obližnjih planinskih pećina.

Pre nego su izumrli odlučili su na velikoj kolekciji precizno izrađenih granitnih diskova ostaviti zapisano opsežno svedočanstvo o svome poreklu, misiji, udesu „vazdušnog broda“ te tragičnom usudu u surovoj sredini mlađeg kamenog doba u koju su, na „trećoj planeti“, neočekivano zapali, za neke veoma daleke buduće naraštaje koji će ga biti kadri odgonetnuti i razumeti.

Grub i delimičan prevod zapisa sa kamenih diskova prvo je bio saopšten užem krugu uvaženih kineskih naučnika. No za njih je bio toliko zaprepašćujući i „nepravoveran“ da je pekinška Akademija za praistoriju do daljeg strogo zabranila profesoru Tsum Um-Nuija i njegovim saradnicima objavljivanje rezultata tih dugogodišnjih istraživanja u naučnim časopisima i davanje o njima bilo kakvih usmenih saopštenja.

Takva ograničenja se, naime, u svetu nauke često primenjuju kao uobičajena zaštitna mera za sve slobodoumne istraživače i naučnike koji se drznu razmišljati i istraživati izvan uhodanih kolotečina aktuelne „pravoverne“ paradigme.

Čak ni ta tragična birokratska odluka nije pokolebala entuzijastičnog i neizrecivo upornog profesora Tsum Um-Nuija da, u svojevrsnoj nametnutoj mu izolaciji, nastavi i okonča davno započeto istraživanje, premda je bio duboko ogorčen krutim stavovima svojih odviše konformistički orijentisanih kolega koji nisu marili za naučnu istinu utemeljenu na činjenicama.

Uprkos svemu nastavio je neumorno raditi na tom fascinantnom i epohalnom arheološkom nalazu dalekosežnog značaja.

Profesoru Tsum Um-Nuija je u daljem istraživačkom radu napokon pošlo za rukom da uverljivo dokaže da spiralno raspoređeni gusti brazdasti zapisi na kamenim diskovima nisu ničija neukusna šala ili krivotvorina već da su zaista autentični i veoma stari. Uz pomoć tima ruskih geologa, hemičara i fizičara koji su 1961. godine u Moskvi, na Univerzitetu Lomonosov, temeljno laboratorijski ispitali nekoliko kamenih diskova sa Baian Kara Ula, bilo je napokon naučno dokazano:

>> Da sadrže znatne primese kobalta i aluminijuma u ​​količinama neuobičajeno visokim za prirodnu granitnu stenu sa šireg područja Baian Kara Ula;

>> Da je tvrdoća materijala od kojeg su izrađeni uporediva samo sa dioritom – prirodnim crnim kamenom eruptivnog porekla izuzetno visoke tvrdoće bliskoj tvrdoći dijamanta;

>> Da prilikom rotacije, kod određene ugaone brzine, oni počinju neobično snažno da vibriraju i zuje visokom frekvencijom, kao da kroz njih protiče snažna električna struja, što upućuje na zaključak da su prilikom izrade verovatno bili obrađivani specijalnim postupkom u vrlo jakom elektromagnetnom polju koje je konsolidovalo njihovu kristalnu strukturu i dalo im tako visoku tvrdoću.

Na osnovu rezultata tih opsežnih laboratorijskih istraživanja ruskih naučnika može se sa sigurnošću zaključiti da kameni diskovi, a posebno spiralno raspoređeni sićušni brazdasti zapisi na njihovoj glatkoj površini, nisu bili izrađeni ručno dugotrajnim i mučnim izrezivanjem, klesanjem i grebanjem prirodnog kamena primitivnim i grubim kamenim oruđem onog doba , već, najverovatnije, nekom nama nepoznatom specijalnom tehnikom livenja.

Ruski filolozi, koji su na dostavljenim primercima kamenih diskova sa Baian Kara Ula istraživali zapise, potvrdili su verodostojnost dešifrovanja znakova i delimično pročitanih segmenata teksta prema ključu kojeg su našli kineski naučnici.

Tek nakon rigoroznih laboratorijskih i filoloških testova kamenih diskova u Moskvi nekoliko uvaženih kineskih naučnika napokon je oprezno podržalo šokantne rezultate dugogodišnjeg istraživačkog rada profesora Tsum Um-Nuija i njegovih vernih saradnika.

Ohrabren tom dugo očekivanom skromnom podrškom on je, uprkos čvrstom stavu birokratskom uprave pekinške Akademije za praistoriju da se ti rezultati ne objavljuju, odlučio javno ih publikovati. Za to je, zahvaljujući prvenstveno svojoj ogromnoj upornosti, napokon uspeo da dobije traženo odobrenje.

Prvo saopštenje široj stručnoj javnosti o rezultatima istraživanja tajnovitih brazdastih zapisa na granitnim diskovima s Baian Kara Ula podneo je na velikoj Međunarodnoj konferenciji arheologa održanoj 1962. godine u Japanu.

Nakon toga istinoljubivi Tsum Um Nui je odlučio napraviti i korak dalje pa je o rezultatima istraživanja tih drevnih zapisa 1965. godine objavio publikaciju na engleskom jeziku pod izazovnim naslovom „The Grooved Script concerning Space-ship which, as recorded on the Discs, landed on Earth 12.000 years ago“.

Ona je u svetskim naučnim krugovima, što se i moglo očekivati, primljena veoma hladno, s mnogo rezervi, protivljenja pa čak i ruganjem jer nije bila u skladu sa važećim „pravovernim“ pogledima i interesima glavne struje odviše konformistički raspoloženog naučnog establišmenta. Ali, uprkos iznesenim uverljivim argumentima, mnogi uvaženi zapadni naučnici nisu tu publikaciju profesora Tsum Um-Nuija i njegovih saradnika, smatrali ozbiljnom niti su ju smatrali vrednom bilo kakvih razmatranja jer su im od činjenica zasigurno bili važniji ugled i stečene pozicije u svetu nauke.

Impresivni rezultati 20-ak godina istrajnog i predanog naučno-istraživačkog rada profesora Tsum Um-Nuija i njegovih odanih saradnika imali su, naime, takvu dokaznu moć da su iz temelja potresali snažno i ozbiljno dovodili u pitanje neke osnovne, opšte prihvaćene i „neupitne“ naučne stavove s područja antropologije i najstarije prošlosti čovečanstva.

Stoga je razumljivo zašto svi pokušaji i napori Tsum Um-Nuija tima da pobliže upoznaju naučnike u domovini i svetu s tim zadivljujućim epohalnim arheološkim otkrićem dalekosežnog značaja nisu pali na plodno tlo niti su urodili očekivanim rezultatima. Njihove iskrene napore da ga obelodane je ubrzo prekrio debeo veo ignorisanja, omalovažavanja i zaborava.

Nakon svega što je doživeo od kolega iz sveta nauke već pomalo ostareli i dobrano umoran te duboko razočaran profesor Tsum Um-Nui je, veoma zabrinut tadašnjim pogubnim političkim stanjem u Kini, koje je sredinom 60-ih godina nezadrživo srljalo u zloglasnu „kulturnu revoluciju“ nesklonu intelektualcima i naučnicima, ubrzo emigrirao u Japan. Tamo je, gotovo posve zaboravljen od svih, početkom 70-ih godina 20. veka umro i sahranjen.

Drugi značajan pokušaj da se bar najvažniji rezultati dugogodišnjih istraživanja neobičnih arheoloških nalaza sa Baian Kara Ula objave široj javnosti učinio je uvaženi ruski profesor filologije Vjačeslav Zajcev. On je u visokotiražnom ruskom magazinu Sputnjik (br. 1/1968) objavio sažet članak pod naslovom „Nauka ili mašta“?

Time su drevni kameni diskovi sa Baian Kara Ula, koji svedoče o tragičnom usudu miroljubivih svemirskih došljaka, još jednom na kraće vreme pobudili pažnju svetskih naučnih krugova i medija, da bi ubrzo zatim sve opet palo u zaborav najdeblji, kojem se još ne nazire kraj.

Ono po čemu se ti arheološki nalazi bitno razlikuju od ostalih tragova paleo i postpaleokontakata jest činjenica da fascinantan fundus od sedam stotina relativno tankih kružnih granitnih diskova sa spiralno raspoređenim gustim brazdastim zapisima nije delo veštih ruku (pra) čoveka kamenog doba, već visokosofisticirani proizvod inteligentnih došljaka iz svemira – miroljubivih Dropa – koji su, nakon prinudnog prizemljenja svoje pokvarene letelice, uz velike žrtve dugotrajnog pogroma, u malom broju jedva uspeli preživeti u krajnje negostoljubivim vrletima Baian Kara Ula.

Po karakteru i dramatičnosti tih davno prohujalih praistorijskih zbivanja na Baian Kara Ulu te bezobzirnom tendencioznom negiranju i prikrivanju tog epohalnog otkrića može se reći da ona predstavljaju Rozvel kamenog doba.

Valja istaći da su egzotični spiralno raspoređeni gusti dvokanalni brazdasti zapisi na bogatoj kolekciji od 716 kamenih diskova zasigurno najstariji poznati pisani spomenici na svetu, ali su u „pravovernom“ svetu nauke, kao „apokrifni“ arheološki nalaz koji se nikako ne može uklopiti u već davno dotrajalu aktuelnu paradigmu, uprkos svom neupitnom dokaznom potencijalu, još uvek ostali sasvim ignorisani i nepriznati.

Nezavisno o dugogodišnjim istraživanjima kineskih naučnika, kojima je napokon pošlo za rukom bar delimično pročitati spiralno raspoređene zapise sa granitnih diskova o tragičnom udesu Dropa, podupire i drevna legenda gorštačkih plemena Dropa koju je svojevremeno zabeležio engleski naučnik dr Karil Robin-Evans.

U njoj se spominju neka egzotična malena žutolika, čovekolika bića vretenastih tela, ogromnih širokih glava te odbojnog izgleda koja su nekada davno „sišla s oblaka“ u zabačenom vrletnom području Baian Kara Ula.

Ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata poljski profesor arheologije i etnologije Sergej Loladhof (1903.-1949.) pokazao je Karilu Robin-Evansu neobičan Lentikularni disk od jadeita, retke vrste žada (minerala iz grupe alkalnih piroksena), s povećom kružnom rupom u njegovom središtu.

Taj egzotičan disk je svojevremeno kupio na sajmu u gradu Mussoorieu u severnoj Indiji. Profesor Loladhof je bio uveren da on potiče od pripadnika tajanstvenog naroda Dropa, koji su ga koristili kao tradicionalnu relikviju prilikom religijskih obreda.

Poznato je da su ti jadeitni diskovi koji se, zbog karakterističnog lećastog oblika i znatno manjih dimenzija, već na prvi pogled bitno razlikuju od elegantnih pljosnatih zagasito sivih granitnih diskova s Baian Kara Ula, bili milenijumima izrađivani u religiozno-ritualne svrhe kao manje ili više nezgrapne replike elegantnih, oko 12 milenijuma starih, izvornih diskova nebeskih došljaka Dropa sačuvanih u tamošnjem pećinskom spletu.

Taj neobičan jadeitni disk, te zagonetni gorštaci Dropi, toliko su zainteresovali i zaokupili Karila Robin-Evansa da je 1947. godine odlučio otputovati u njihovu daleku i tajanstvenu planinsku postojbinu da bi pobliže istražio njihovo tajnovito poreklo i običaje. Put ga je iz Indije vodio preko glavnog tibetanskog grada Lase, gde je bio u audijenciji kod 14. Dalaj Lame.

Na daljem putu kroz istočni Tibet, prema teško pristupačnom planinskom području Baian Kara Ula započele su neprilike. Odvažnog engleskog naučnika ubrzo su napustili unajmljeni Tibetanski prevoznici i nosači koji su se, zbog njemu nedokučivih razloga, silno plašili tamošnje surove i tajanstvene divljine.

Uprkos tome uporni je Karil Robin-Evans, uz nadljudske napore, nakon hiljada kilometara duga i tegobna puta po planinskim bespućima ispunjenog brojnim opasnostima napokon stigao na željeno odredište.

Tamo ga je primio vladajući bračni par Dropa – poglavar Hueipah-La visok 122 cm i njegova supruga Veez-La visoka samo 102 cm. Tom prilikom ih je, uz njihovo dopuštenje, i fotografisao.

Nakon što je postepeno zadobio poverenje tamošnjih bojažljivih i veoma nepoverljivih žitelja nenaviklih na strance, unajmio je učitelja koji ga je neko vreme učio osnovama njihovog drevnog jezika.

Naučivši donekle taj primitivni gorštački jezik Karil Robin-Evans je od Lurgan-Laija, sveštenika Dropa, čuo i zabeležio niz zanimljivih i dotad nepoznatih podataka o njihovom neobičnom poreklu i najstarijoj prošlosti.

Prema kazivanju Lurgan-Laija Drop, drevni preci njegovog naroda, prispeli su „vazdušnim brodom“ nekada davno na Zemlju sa jedne od planeta iz nama susednog zvezdanog sistema Sirijusa, najsjajnije zvezde zimskog noćnog neba udaljene od Zemlje 8,6 svetlosnih godina. Miroljubivi Dropi preduzeli su dve istraživačke ekspedicije na Zemlju – jednu pre 20-ak hiljada godina, a drugu pre otprilike hiljadu godina.

Njihova druga ekspedicija doživela je pri spuštanju letelice na našu planetu nesreću u planinskim vrletima Baian Kara Ula. Preživeli članovi ekspedicije više nisu mogli osposobiti teško oštećen „vazdušni brod“ i njime napustiti našu planetu. Po našem računanju vremena to se verovatno zbilo 1014. godine.

Jedino se taj poslednji deo kazivanja Lurgan-Laija vremenski ne podudara s procenjenom starošću granitnih diskova i malenih sasušenih leševa Dropa od 10-12 hiljada godina. Na osnovu tog datiranja, koje nije sporno, može se zaključiti da se drevna nesreća „vazdušnog broda“ Dropa ipak zbila pre 12 milenijuma, a ne pre jednog milenijuma kako je to Karil Robinu-Evansu ispripovedao Lurgan-Lai.

Moguće je da se u višemilenijumskoj predaji, koja verovatno nikad nije bila zapisana, ili se njen zapis možda još nekada davno izgubio, dogodila promena izvornog podatka (deset hiljada godina → hiljadu godina), kako to u dugotrajnoj usmenoj tradiciji, nažalost, (pre)često biva.

Share this post:

  • Pingback: ZABRANJENA ZONA KRIJE PIRAMIDE: OVO JE NAJČUVANIJA KINESKA TAJNA – VIDEO | Nova Srpska dijaspora()