DUGIN: KISINDŽER BI TREBAO DA ZNA DA PUTINOVA RUSIJA PONOVO GRADI ISTORIJU

Kisindžer tvrdi da je po pravilima postojećeg svetskog poretka, nedopustivo je da Rusija anektira Krim. Ovde je po sredi direktna ucena: nama se može, a vi ne smete.

Drugim rečima: živimo u uslovima našeg svetskog poretka, gde mi sami uspostavljamo pravila. Ali, upravo tom svetskom poretku je sada Putin dobacio izazov. Mi uspostavljamo svoj suverenitet i tvrdo se držimo kursa na multiporalni svet. Mi gradimo sasvim drugi svetski poredak

U našem svetskom poretku aneksija Krima ne zavisi od Vašingtona, nego od samih stanovnika Krima i od čelične volje Moskve. A postoji i jedno i drugo. Stoga je nedopustivo nametati nama svoju tačku gledišta o tome šta je nedopustivo a šta je dopustivo

U svoje vreme je neokonzervativac Ričard Perl razgovarao sa jednim ruskim diplomatom ovako: „We win, you lose. Sign here” („Vi gubite, mi dobijamo. Ovde se potpišite”). Potpisivanje ispod akta o jednostranoj kapitulaciji predlaže nam i Henri Kisindžer. Samo u drukčijem tonu. A smisao je – isti

Kisindžer vidi budućnost Krima u proameričkoj Ukrajini. Ali, mi ćemo Amerikancima dati simetričan odgovor. Krim je – ruski. Mi smo u igri. Mi smo se vratili u istoriju

Piše: Aleksandar DUGIN, ruski geopolitičar i filozof

Klasik američkog realizma Henri Kisindžer objavio je 6.marta 2014. u „Vašington Postu” programski tekst o Ukrajini. Taj tekst može se smatrati konsezusnim mišljenjem američkih realista.

To je istinski važan tekst i zato se prema njemu treba odnositi sa dužnom pažnjom.

Kisindžer počinje od toga što kritički ocesuje dominantni u američkoj politici trend u odnosima sa Rusijom, usmereni na eskalaciju i direktnu konfrontaciju. Kisindžer napominje da je rat lako započeti, a teško završiti. Naglašava da je još teže narodu objasniti zašto u ratu nije bilo pobede.

Kisindžer je realista i vojni konflikt smatra sasvim prihvatljivim i legitimnim instrumentom svetske politike. On nije prosto protiv svakog rata, ali jeste protiv rata u koji SAD pozivaju radikalniji političari.

Kisindžer dalje u tekstu ukazuje na istinu koja je opšte poznata u Rusiji, ali je potpuno nepoznata Amerikancima i Evropejcima: da u Ukrajini žive najmanje dva naroda sa različitim identitetima – jezičkim, religioznim, kulturnim i, što je najvažnije, geopolitičkim. Naglašava da Zapad Ukrajine stremi ka SAD i EU, a Istok i Jug – ka Rusiji (naročito Krim).

Za neupućene, Kisindžer ukazuje da „većinu stanovnika Zapadne Ukrajine čine – katolici”, što je apsolutno netačno, ali je za Amerikance koji ništa ne znaju iz istorije i geografije otkriće i to što su mogli da pročitaju da u Ukrajini postoje dve dominantne          religije.

Bivši državni sekretar, opet sasvim ispravno, tvrdi, da je odnos snaga u Ukrajini takav da nijedna od dve njene polovine ne može svoj identitet nametnuti onoj drugoj, ma koliko se trudila. Iz ovoga američki strateg izvodi pravilan zaključak da Rusija nikada ne bi uspela da učini svojim satelitom Ukrajinu u njenim dosadašnjim granicama (do marta 2014). Isto kao što ni SAD i Evropska unija nikada ne bi uspele to isto, samo što Kisindžer ovu drugu činjenicu priznaje nekako nerazgovetno.

Od te nerazgovetnosti sve i počinje.

Kisindžer jasno piše: Cela Ukrajina Rusiji ne pripada i neće joj ni pripasti. Iz njegovih razmišljanja isto tako jasno se izvodi i suprotan zaključak: Cela Ukrajina ne pripada ni SAD ni Zapadu i neće im ni dopasti šaka. Kod njega, međutim, takve jasne analogije nema. A to znači da upravo tu – počinje njegovo lukavljenje. Jer, sve je simetrično. Ni vama, ni nama. To jest popola. Ali, ne. Ne popola.

Druga polovina Kisindžerovog teksta, u kojem on govori o budućnosti Ukrajine, zasnovana je na sasvim drugačijoj logici. Njegova paradigma se neprimetno izmenila:  teza „popola” pretvara se u nešto sasvim drugo – „proamerička jedinstvena (!) Ukrajina mora uzimati u obzir Krima i Istoka) u sastavu Ukrajine, a mudri (Kisindžer se ruga?) ukrajinski političari dužni su da tu ravnotežu obezbeđuju, a Rusija obavezna da se ne meša u taj proces, nego da mirno posmatra šta rade „mudri ukrajinski političari”.

Kisindžer je tekst počeo sasvim dobro i trezveno, a potom je očito napustio taj kolosek i počeo da se bavi tipičnom za Amerikance antiruskom propagandom.

Henri Kisindžer

Od to momenta Kisindžer direktno propisuje Putinu i Obami šta moraju da urade. „Putin mora shvatiti, bez obzira na sva njegova nezadovoljstva i žalbe, da politika vojnog pritiska može dovesti samo do početka novog hladnog rata”. To je veoma duboka misao. A Putin to ne razume…

A evo saveta Obami: „Sjedinjene Države, sa svoje strane, ne treba da se prema Rusiji ophode kao prema zemlji koja je sišla sa pravog puta i koju treba strpljivo učiti pravilima ponašanja koja je ustanovio Vašington”.        Ovo znači da se sa Rusima treba ponašati taktičnije, insistirajući na svome i efikasnije ih zaluđivati, a ne nazivati pritom stvari pravim imenima, imajući u vidu „psihologiju” tih varvara koji imaju nostalgiju za svojom Imperijom.

Evo Kisindžerovih zaključaka:

1. Ukrajina mora imati pravo da slobodno izabere svoje ekonomske i političke veze, uključujući i veze sa Evropom.

Teza je ili banalna ili potpuno apsurdna: jer, Kisindžer samo što je priznao da postoje dve Ukrajine sa dvema potpuno suprotnim tačkama gledišta koje se međusobno isključuju, a tiču se i strukture i karaktera tih „ekonomskih i političkih veza”.

2. Ukrajina ne treba da stupa u NATO.

Ovo je već konkretnije. Ja ovo shvatam ovako: ja, Herni Kisindžer, matori čovek u penziji, sa velikim iskustvom i istinski dubokim razumevanjem međunarodnih odnosa, dajem lične garancije da Ukrajina – ukoliko Rusija odmah preispita svoje prisustvo u Ukrajini – neće biti primljena u NATO. Meni se čini da je ovakav nivo garancija slab i da su potpuno zakasnile.

O ovome je trebalo misliti ranije. Putin sada u to neće više poverovati, a prekasno je i onako.

3. Ukrajina mora imati sve mogućnosti za formiranje vlade koja odgovara izraženoj volji njenog naroda. Mudri ukrajinski lideri će pritom davati prednost politici mirenja različitih delova zemlje.

O kakvim mogućnostima se može uopšte govoriti posle izvedenog državnog prevrata? To je jedno. A postoji i drugo. A ako u Ukrajini ne bi postojali baš „mudri” – jer je to previše – nego naprosto umno adekvatni političari sposobni da „pomire različite delove zemlje”, tada ništa od onoga što se događa sada naprosto ne bi ni izbliza moglo da se sluči.

4. Po pravilima postojećeg svetskog poretka, nedopustivo je da Rusija anektira Krim.

Po pravilima svetskog poretka ne sme se ni sponzorisati oružani prevrat u suverenoj državi koja se nalazi pod bokom nuklearne države. A kad se jedno pravilo prekrši, ko će poštovati ostala?

Ovde je po sredi direktna ucena: nama se može, a vi ne smete. To jest, živimo u uslovima našeg svetskog poretka, gde mi sami uspostavljamo pravila. Ali, upravo tom svetskom poretku je sada Putin dobacio izazov. Mi uspostavljamo svoj suverenitet i tvrdo se držimo kursa na multiporalni svet. Mi gradimo sasvim drugi svetski poredak.

A u našem svetskom poretku aneksija Krima ne zavisi od Vašingtona, nego od samih stanovnika Krima i od čelične volje Moskve. A postoji i jedno i drugo. Stoga je nedopustivo nametati nama svoju tačku gledišta o tome šta je nedopustivo a šta je dopustivo.

Bivši državni sekretar i dalje je žrtva iluzije da će SAD biti u stanju da sačuvaju svoj status globalnog hegemona i zato poziva Vašington da deluje suptilnije i efikasnije, više na britanski način nego li na američki pravolinijski.

Kisindžer vidi budućnost Krima u proameričkoj Ukrajini u kojoj je, po njegovom mišljenju, najpametnije predati rukovođenje umno adekvatnim liderima, a ne potpunim idiotima.

Rusija mora graditi budućnost koja proističe iz naše sopstvene – ruske sudbine.

Za nas nema dostojnog mesta u amerikanocentričnom svetskom poretku, a Vašington nas na to podseća svaki put iznova. Kako preko svojih manijaka iz redova neokonzervativaca, tako i preko potpuno respektabilnih i ljubaznih eksperata kakav je Kisindžer. To, međutim, smisao njegove poslanice nimalo ne menja.

U svoje vreme je neokonzervativac Ričard Perl razgovarao sa jednim ruskim diplomatom ovako: „We win, you lose. Sign here” („Vi gubite, mi dobijamo. Ovde se potpišite”).

Potpisivanje ispod akta o jednostranoj kapitulaciji predlaže nam i Henri Kisindžer. Samo u drukčijem tonu. A smisao je – isti.

A mi ćemo im dati simetričan odgovor. Krim je – ruski. Mi smo u igri. Mi smo se vratili u istoriju.

(Fakti)

Share this post: