Eksperiment „Scole“ – Dokaz života nakon smrti?

Ilustracija

Znalci kažu da skeptici i ateisti, kada je u pitanju zagrobni život, u širokom krugu zaobilaze nešto što je steklo slavu kao „Eksperiment Scole“.

Samo u prošlom veku je sprovedeno na hiljade raznih eksperimenata kojima se pokušavalo da zaviri s „one strane groba“, a najbrojniji takvi pokušaji datiraju iz perioda između 1900. i 1930. godine. Tada je bila reč o klasičnim spiritističkim seansama. Do danas su razvijena sva moguća elektronska i druga sredstva kojima se čovek nada da zabeleži i spozna šta ga čeka nakon ovog života na Zemlji.

Verovali ili ne, postoji i metanaučna disciplina koju zovu transkomunikacija. Radi se o sistematskom pokušavanju da se „drugi svetovi“ snime kamerom ili makar zabeleže njihovi zvukovi.

Kada sam na svetskom skupu Basler Psi Tage pred mnogo godina video snimke žene koja je preminula desetak godina ranije i prisustvovao neverovatnoj seansi u kojoj je nemački istraživač Dr Hans Konig pomoću naročitog elektronskog sklopa „prizvao“ 16-godišnjeg dečaka Franka poginulog u saobraćajnoj nesreći, mogao sam samo konstatovati ono što su učinili mnogi pre mene a dobro je to još davno uobličio pisac Servantes: „Trebalo je mnogo raznih stvari da se sklopi ovaj svet …“.

Naime, spomenuti Frank je pred kamerema komunicirao sa svojom majkom a ona je prepoznala njegov glas i briznula u plač. Dapače, naveo je i imena neke druge dece koja su bila s njime u toj nekoj, nazovimo je, drugoj dimenziji.

Skupu su prisustvovali istraživači poput Ernsta Senekovskog i Francoisa Brunei, pariskog katoličkog sveštenika za kojeg se smatralo da je najinformisaniji hrišćanin kada su ovakve pojave u pitanju. Obojica su potvrdila svoje duboko uverenje da zagrobni život postoji, te su ovakvi kontakti stvarnost. Prezentovane su i neke fotografije osoba koje su svoj lik na neki način utisnule u filmsku traku (fotografije dole).

Neki su od tih pokojnika, poput jednog austrijskog teologa koji je preminuo još 1955. godine, na ovaj način u naš svet preneli i po nekoliko stranica pisanog teksta. Kasnije će se tehnologija povezivanja s tim, može biti drugim svetovima u koje idemo nakon smrti, razviti do neslućenih granica.

Još kao student sam učestvovao na spiritističkim seansama koje su se odvijale po sobama u blizini Samoborskog gorja. Prizivali smo neke poznate osobe a sećam se posebno šokantnog doživljaja kada je to bio Šekspir. Sto bez metalnih delova za kojim smo sedeli, nas šestoro (u to vreme se verovalo da je za ovakvu seansu najbolje uzeti šest ili devet ljudi ali se više ne sećam zbog čega, op.a.), počeo se dizati i snažno udarati po podu.

Naravno da smo se prepali, ali smo ipak svi ostali za stolom. Pitao sam „duha“ da li može za potvrdni odgovor udariti stolom o pod dva puta a negativni tri puta. Valjda mi od straha nije palo na pamet da je pametnije da to bude jednom ili dva puta. Sto je zaista lupnuo dva puta i tako je počela najneobičnija konverzacija u kojoj sam ikada učestvovao.

Navodni Šekspir je strpljivo odgovarao na sva pitanja, a tako smo došli i do onih neprijatnih. Na primer, preti li nam kakva opasnost ili kada ćemo umreti. Postepeno je „duh“ pojasnio da baš u tom trenutku preti opasnost dedi učesnice naše seanse i da će on biti verovatno biti mrtav do jutra! Ona je skočila kao oparena i odlunjala u mrak kako bi uhvatila prvi autobus za Zagreb. Nelagoda se mogla doslovce napipati u vazduhu i razišli smo se.

Kao što verovatno pogađate, ništa se nije dogodilo. Kada je naša prijateljica banula na vrata svog dede, ovaj je mirno hrkao u fotelji. Tada sam, a i kasnije, shvatio da neki „duhovi“ i lažu, ako su to uopšte bili duhovi nekih stvarnih osoba.

O tome sam često raspravljao sa uglednom švajcarskom psihoanalitičarkom Evom Sig koja se proslavila unapređivanjem terapijske metode Sandplay (forma igranja u pesku, op.a.) koja je nastala kao produžetak učenja Karla Gustava Junga.

Terapija se sastoji u slaganju scene u pesku, koristeći pritom niz raznih igračaka i malih predmeta. Na taj način naše nesvesno odašilje svoje poruke u ovaj svet. Analiza nastale scene obično daje podatak o tome u čemu u životu grešimo i kako bismo to eventualno mogli ispraviti. Mnogo godina kasnije njen sin će steći solidnu reputaciju kao „kanal“ za onostranu inteligenciju koja sebe naziva tunak.

Dakle, Siga mi je pojasnila da nimalo ne sumnja u postojanje drugih svetova i paralelnih dimenzija iako misli da su sudbine pojedinaca nakon smrti različite. Neki će se reinkarnirati, drugi ostati u limbu iz kojeg će moći kontaktirati ovaj naš svet a treći će verovatno nastaviti svoje postojanje u nekoj drugoj dimenziji.

Kao analitičar i terapeut se sretala sa situacijama u kojima su se deca jasno sećala događaja koje se za njihovog života nisu odvijali a mnogi su na nesvesnom nivou predvideli događaje koji će se zbiti i nekoliko godina nakon seanse kod analitičara. I sam se jasno sećam kada sam 1985. godine složio scenu sa životinjama predatorima na jednom brdu a ovcama i malim životinjama na drugom.

Između je tekla reka a ja sam obe strane obale povezao mostom. Upravo je taj detalj za Evu Sig predstavljao ključ tumačenja ove nesvesne poruke kao nečeg nekontrolisanog i silovitog što će se dogoditi u budućnosti sagledivoj. Tek kada je u Hrvatskoj buknuo rat ponovo sam je kontaktirao i shvatio da se i ona se tačno seća te neobične seanse!

Ono što želim reći jeste da bi Vreme doista moglo biti iluzija odnosno još nedovoljno shvaćena kategorija pa tako možda ne možemo znati šta to sve postoji oko nas, pre i posle smrti.

Scole je gradić u britanskoj pokrajini Norfolk. Poznat je postao po nečemu što danas zovu „Eksperiment Scole“. U periodu od pet godina u podrumu jedne kuće u Scoleu će se odviti petstotinjak seansi koje uslovno možemo zvati spiritističkim a koje su predvodili Robin i Sandra Foj.

Sve je počelo 1993. godine a završilo krajem 1997. kada su istraživači i učesnici seansi zaključili da više nemaju šta istraživati, kada je u pitanju dokazivanje činjenice da čovek nadživljava svoje fizičko telo. Grupa je nastojala javljanja sa druge strane groba zabeležiti na nosačima zvuka i filmskoj traci koja je za vreme održavanja seansi čuvana u drvenoj kutiji spolja zatvorenoj katancem.

Kako bi se za vreme snimanja seansi koje su se održavale u mraku isključila svaka mogućnost prevare, svi su učesnici označeni svetlećim narukvicama. I uređaj za snimanje zvukova je osiguran na sličan način, pa će rigorozni članovi čuvene Society for Psychical Research kasnije potvrditi da su mnogo puta prisustvovali događajima koji su naučno neprotumačivi a svaka je prevara isključena.

Montague Keen, Arthur Ellison i David Fontana su najzvučnija naučna imena koja su sistematski posmatrala šta se zbiva u Scoleu a nadzirali su i nasumičnu nabavku filmova koje su sami stavljali u spomenutu kutiju. Iste je efekte grupa iz Scolea proizvodila i u Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Španiji i Kaliforniji, pod strogo kontrolisanim uslovima.

Već 1995. godine su svi oni koji su nadzirali grupu iz Scolea, uključujući vrhunske mađioničare, potvrdili da se ne radi o veštim trikovima a tumačenje čitavih razgovora s „duhovima“ koji su snimljeni na kasetofonima su prepustili naučnicima među kojima se našao i poznati biolog Rupert Sheldrake.

Kako su na emulziji filma sačuvanog u tami drvene kutije nastale slike, na primer pokojnog pisca Konana Dojla, autora Šerloka Holmsa i indijskog mistika uz kojeg su se na filmu pojavili delovi Bhagavad Gite, do danas niko nije objasnio na zadovoljavajući način.

U istu kategoriju spadaju i fotografije gradova, novinskih naslovnica ali i još neke daleko uzbudljivije, na primer one na kojima se navodno vide svetovi iz kojih se pokojnici javljaju. Ti su svetovi karakterizirani paletom boja i na neki su način predstavljeni različitim vibracijama a na slikama se ponekad vide i lica osoba koje su umrle, kao da su u nekoj vrsti balončića od sapunice.

Deo snimaka dobijenih na seansama nije objašnjen ni do danas iako inteligencije s druge strane groba tvrde da se radi o paralelnim dimenzijama ovim našima, koje percipiramo svojim osećajima.

Zanimljivo je da se među onima koji su se na seansama pojavili glasom ili preko filmske trake nalazi i američki pronalazač Tomas Alva Edison koji je za života postao poznat po načinu na koji je dolazio do spoznaja koje su mu poslužile za kasnije pronalaske.

On je, naime, običavao da sedi u udobnoj fotelji i držati u rukama gvozdenu kuglu. Tako se postepeno dovodio u tzv. hipnagoško, odnosno stanje na granici sna i jave u kojem je „video“ izume budućnosti. Kada bi zaspao, kugla bi mu ispala iz ruke u metalno ležište i on bi se naglo budio.

Tako je savladao ostanak u stanju koje se smatra najkreativnijim, ako se u njemu možete zadržati dovoljno dugo. Edison je na seansama u Scoleu na filmu ostavio pravi pravcati nacrt uređaja baziranog na Germanijumu kojime je navodno moguće ostvariti kontakt sa svetom s one strane groba! Potpis uz taj zanimljiv dokument je nesumnjivo njegov, kako su to potvrdili stručnjaci Smithsonian.

Zatim je tu neverovatna priča o jednom od osnivača već spominjane Society of Psychical Research, koja se još početkom prošlog veka prva pozabavila spiritizmom s početka 20. veka. Reč je o Frederic Miersu, koji je u probnim seansama koristio reč Diotima, kao neku vrstu šifre kojom su se najavljivali duhovni entiteti sa kojima je komunicirao.

Upravo se ta reč pojavljuje na jednom od filmova iz Scolea. Kao da sam Majers sa druge strane šalje poruku da je ono čime se bavio za života stvarno. Tu su i neki njegovi stihovi koji se mogu protumačiti kao predviđanje sudbine celog našeg solarnog sistema. Zapanjujuće su i snimke bića koje se javljalo medijima iz Scolea a koje su nazvali „Blue“ ili „Plavi“.

Čini se kao vanzemaljac pa se postavlja pitanje da li je to proizvod naše svesti ili nešto poput kosmičke superinteligencije Aivass koju sominje Aleister Crovlei još 1904. godine. Naime, upravo taj lik frapantno podseća na današnje prikaze vanzemaljaca, iako je nastao kao Kroulijeva vizija čitavih 45 godina pre spominjanja „letećih tanjira“ i poseta iz Svemira.

Brojni svedoci koji su prisustvovali događajima u Scoleu opisuju kako se sto, nakon što se sam od sebe podigao s poda, počeo rotirati velikom brzinom, da bi se zatim spustio na tlo. Drugom je prilikom osoba s kojom je grupa iz Scolea kontaktirala ponudila demonstrirati razliku između našeg i „njihovog“ sveta.

Na sto je stavljen kristal kvarca i svi su ga opipali. Par minuta iza toga, glas je pozvao prisutne da učine isto ali su sada shvatili da im prsti propadaju kroz sliku koja je očito postala neka vrsta holograma! To je naš svet, pojasnio je nepoznati entitet. Upravo je ovu epizodu izvanredno dobro obradio Tim Coleman, producent nedavno snimljenog jednoiposatnog dokumentarca o čudu iz Scolea.

Slično je uzbuđenje izazvala materijalizovana ruka koja je pomilovala sve učesnike seanse koji su kasnije konstatovali da je „bila hladna, ali definitivno ljudska“. Paul Davids, američki promoter Tima Colemana i koscenarista filma „Rosvell“ s Kile McLachlan-om i Martin Sheen-om u glavnim ulogama rekao mi je da „nema jačeg argumenta u korist zagrobnog života od onog koji pruža Eksperiment Scole …“.

Nakon što sam pogledao Colemanovo delo, poverovao sam u tu tvrdnju. Dakako, skeptici imaju primedbe, ali one su prilično mršave. Odnose se na odbijanje „duhova“ da se za vreme seansi koristi infracrveno svetlo, jer ono, kako su pojasnili, „prodire u njihov svet“. Isto tako su neki zatražili da se medij ne označi samo svetlećim trakama oko zglobova već da budu sputani nečim jačim.

Oni su to odbili logičnim tumačenjem da je pod takvim okolnostima nemoguće postići stepen opuštenosti potreban za sprovođenje eksperimenta. Obzirom da su poveći broj seansi nadzirali eksperti za obmane koji su konstruisali pomenute trake, svi se slažu oko toga da su zahtevi skeptika koji se nisu ni pojavili na nekoj od seansi u Scoleu preterani.

U jednom se slaže većina onih koji se bave sličnom problematikom – Eksperiment Scole je za sada najjači dokaz u korist postojanja svetova u koje čovek odlazi nakon fizičke smrti.

(Drago Plečko)

Share this post: