„FOREIGN POLICY“: PUTIN SE NE MOŽE POBEDITI – ON JE VEĆ POBEDIO

Putin

Putin želi da Rusiju iznova učini moćnom i velikom i tako ostane u istoriji kao moćan i veliki lider. Pošto nastale prilike ne dozvoljavaju da se to postigne, njemu je potrebno da promeni svetsku proporciju. Njegov glavni cilj u Ukrajini bio je da poveća moć Rusije i primora Zapad da se povuče, proširivši svoju sferu kontrole i uticaja

Piše: Danijel ALTMAN („Foreign Policy“, SAD)

Oh, Vladimir Putin. Bivši pukovnik KGB, ledenog pogleda, čovek, koga svi tako rado mrze.

Zar su njegove ambicije bezgranične?  Zar mu je teško da se lepo ponaša? Zašto on ne bi oslušnuo glas razuma?

Sve te histerije su apsolutno besmislene. U stvari, upravo je razum- jaka Putinova strana, a Zapad bi mogao od njega mnogo da nauči.

Putin želi da Rusiju iznova učini moćnom i velikom i tako ostane u istoriji kao moćan i veliki lider. Pošto nastale prilike ne dozvoljavaju da se to postigne, njemu je potrebno da promeni svetsku proporciju. Pri tom, on ne želi da jako rizikuje: svaki put kad stavlja riskantan ulog i izgubi, Rusija počinje da izgleda slaba i glupa.

Zato on sve vreme sledi običnu šemu od tri tačke, koja mu garantuje uspeh. Ona kao da je uzeta iz udžbenika za teoriju igara i po mom mišljenju radi otprilike ovako:

1. Iskazivanje mogućnosti. Sve igre, sem hokeja, koje Putin igra jesu – igre u kojima on garantovano može da pobedi. Kao što i zahteva teorija igara, on proračunava svoje potencijalne poteze i poteze protivnika. On razmatra sve scenarije do samog kraja. Ako on potpuno pobeđuje ili, barem, ostaje u bilo kakvom dobitku pri bilo kom mogućem ishodu – tada ulazi u igru. I, samo se krajnje retko dešava da je prinuđen da učestvuje u igrama koje ne želi da igra.

2.  Promena status-kvo. Ako Putin bude neaktivan – sve će nastaviti da ide utabanim putem, što njemu ne odgovara. Zato mu je potrebno da događajima dā podsticaj koji će pokrenuti situaciju u pravcu koji mu je potreban. On može to da radi sam ili tuđim rukama, pri čemu oni koje on koristi mogu da razumeju, a mogu i da ne razumeju šta se dešava. Važno je samo da oni mogu da ostvare promene, čak i ako nisu sposobni da bez tuđe pomoći učvrste uspeh.

3. Primoravanje protivnika da prihvati novi status-kvo. Putin daje prednost protivnicima spremnim da se pomire sa porazom i da se slažu sa promenama. Da bi to postigao, ruski predsednik nastoji da reakcije druge vrste učini nekorisnim.

Delovanje Putina u Ukrajini potpuno odgovara ovoj šemi. Njegov glavni cilj bio je da poveća moć Rusije i primora Zapad da se povuče, proširivši svoju sferu kontrole i uticaja.

On bi više voleo da to učini mirnim putem i na čitavoj teritoriji Ukrajine, ali je spreman i da deluje u etapama, a ako je neophodno – da pribegava nasilju.

Krajem prošle godine on je, verovatno, proračunavao situaciju na sledeći način. U početku on nudi Ukrajini paket finansijske pomoći. Znao je da će njegov saveznik – proruski raspoloženi predsednik Viktor Janukovič, primiti taj paket. Ako se na tome sve završi, odlično – Ukrajina ponovo postaje klijent Rusije. Ako ne, odnosno, budu nemiri, protesti, neredi ili sve istovremeno – situacija u zemlji će se destabilizovati. A nestabilnu Ukrajinu neće biti teško uzeti pod kontrolu, posebno ako se uzme u obzir da značajan deo njene teritorije ima simpatije prema Rusiji.

Ako u Ukrajini nastupi nestabilnost, sledeći Putinov potez biće upad na Krim da tako ili na drugi način ozakoni vraćanje tog poluostrva Rusiji. To će biti prvi korak postepenog uspostavljanja ruske vlasti nad Ukrajinom. Uzimanje Krima pod kontrolu neće biti teško. Ipak, biće potrebno da se protivnici primoraju da se s tim pomire.

Ako se isto tako destabilizuje situacija u Istočnoj Ukrajini, to će podići uloge. Zbog toga će se ukrajinske vlasti i Zapad pribojavati da će Rusija krenuti dalje, a situacija će se skotrljati ka otvorenom ratu. Sada se nalazimo upravo u toj fazi.

Dalji Putinovi koraci potpuno su očigledni. Pošto u Istočnoj Ukrajini stvori dovoljnu napetost da se protivnici zabrinu, on će „oslušnuti glas razuma“. On će se odreći proruskih snaga u regionu, (čije je aktivnosti ranije ohrabrivao) pošto ih nezvanično uveri u svoju podršku i objasni da je za sada još rano da se deluje. Zapad će to nazvati pravilnim korakom, izraziti oprezan optimizam i dopustiti svojim ekonomskim sankcijama da izgube na snazi.

Putinovi protivnici – uključujući i vladu u Kijevu koja nastoji da se vrati običnim političkim igrama i kojoj je potrebna ruska energetika – proglasiće pobedu: Rusija je odstupila i izbegnut je rat. Vraćanje Krima u sastav Rusije postaće istorijska činjenica na koju će svake godine krajem februara podsećati samo mali mitinzi pored Bele kuće i zgrade OUN-a.

Dobri rezultati za rad od pola godine. Rusija će pokazati i povećati svoju moć, a Putinovi protivnici ništa neće razumeti.

Koje bi lekcije iz toga trebalo naučiti? One se opet mogu svesti na tri tačke:

1. Nalaženje ranjivih mesta, aktuelnih i potencijalnih. Putinove igre nisu uvek tako očigledne. Situacija u Ukrajini nije bila nestabilna, ali je Putin uvideo kako može da se destabilizuje. Situaciju treba procenjivati ne samo u datom momentu nego i uzimajući u obzir moguće varijante. Važno je uvideti kojim kartama će Putin da odigra i lišiti ga tih aduta.

2. Razumevanje ciljeva protivnika. Zapad nije mogao da zaustavi Putina, zato što je za Putina Krim bio važniji od gubitka koji bi mu mogao naneti Zapad. On je bio spreman da za poluostrvo plati i mnogo veću cenu. Ipak, pošto je to otkrio, on je takođe pokazao koliko visoko ceni različite valute geopolitičkog tržišta – teritoriju, novac, reputaciju i tome slično.

3. Korišćenje povratne indukcije. To je ključni instrument teorije igara, koji analitičarima omogućava da unapred predvide aktivnosti igrača uzimajući u obzir kako će se oni ponašati u finalnoj fazi igre. Na primer, ako ja znam da vi na udar uvek odgovarate podmećući drugi obraz, ja ću u pregovorima biti manje naklonjen kompromisima i napašću sa većom verovatnoćom u slučaju njihovog neuspeha. Zvuči poznato, zar ne?

Nedavno je kancelarka Nemačke, Angela Merkel, primetila da se Putin otrgao od realnosti i da živi u sopstvenom svetu. To uopšte nije tako. Putin je racionalan igrač koji dosledno sledi sopstvene interese, a koji su u celini svetu dobro poznati. Insistiranje na moralu, međunarodnom pravu i drugim regulatorima ponašanja koji se ne svode na čist pragmatizam, teško da će se s njim aktivirati. Pri tom, njegov pravolinijski pristup čini ga veoma pogodnim protivnikom za svakog stratega koji je sposoban da razmišlja na sličan način.

Putina verovatno čudi što Zapad tako nevešto igra protiv njega.

 (Fakti)

Share this post: