Gebels u svom dnevniku: „Pavelić naspram Tita bedna figura“

"Pavelić naspram Tita - bedna figura"

Posebno je zanimljiv upis od 23. decembra 1943. u kojem je postalo jasno da je Tito oštro istupio protiv Draže Mihailovića – time, piše dalje Gebels, postaje jasno kako Staljin dobija veći uticaj na Balkanu nego Ruzvelt i Čerčil.

Jozef Gebels, ozloglašeni ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj, počeo je da vodi dnevnik još 1923. Ovo pismeno u početku nije oskudevalo najsočnijim, intimnim pripovestima, nabijenim čak nastranom seksualnošću, ali u godinama koje slede centralna ličnost dnevnika postaje – Adolf Hitler.

Zbog toga su ove Gebelsove sveske značajan izvor i za proučavanje zakulisnih aktivnosti Trećeg Rajha. Dakako, ostaje pitanje kako danas gledati na njegove dnevničke zapise: koliko ih je, naime, pisao znajući da će se oni čitati posle njegove smrti – dakle s jasnom propagandnom idejom – a sa druge strane, koliko je bio realan u procenama situacije na terenu.

Besmisleno bi bilo čak i očekivati da je najpouzdaniji Hitlerov saradnik tokom svih burnih ratnih godina izrazitu pažnju posvećivao prostorima bivše Jugoslavije, ali nije ih ni zanemarivao. Logično, intenzivniji dnevnički zapisi usmereni ka ovom delu Balkana počinju s pripremama za vojnu akciju, pa tako 4. aprila 1941.

Gebels navodi da je protiv Jugoslavije „osmišljena snažnija kampanja”. „U Beogradu se korača tiše. Strah je ispred vlastite hrabrosti. Maček objašnjava da je ušao u kabinet samo kako bi očuvao mir. Naravno, želi nas time privući. Mi, međutim, želimo videti dela”…

Dva dana kasnije Gebels ovako opisuje „Balkanfeldzung”: „Mobilizacija u Jugoslaviji dovedena do savršenstva. To im više puno ne može pomoći. Sve je beskorisno i prekasno. Beograd tokom dana još jedno preko Mačeka i Rima pokušava s nama razgovarati.

To bi pre nedelju dana još imalo svrhe; sada je prekasno. Već smo napravili radijske fanfare za vojni pohod na jugoistok. Početna muzika ’Princ Eugena’. Sada ponovo započinje ofanzivni život”…

Zanimljiv je i njegov osvrt na prvu posetu fireru poglavnika NDH Ante Pavelića, koja Gebelsa uopšte nije impresionirala. A kako se čini,  prema dnevničkom zapisu, nije ni Hitlera.

S druge strane, Gebels će vrlo povoljno pisati o Pavelićevom zameniku Slavku Kvaterniku («iskren i nekoristoljubiv prijatelj nemačkog naroda”) i ustaškom velikašu Mili Budaku (“vrlo komunikativan, izrazito inteligentan, i duhovno živ čovek, veliki prijatelj Nemačke, veran Silama osovine, vrlo odmeren u svom nastupu, s osobito dobrim opštim obrazovanjem i potajnom mržnjom prema Italiji”).

Gebels je u zapisu od 5. avgusta 1941. naveo da “u Hrvatskoj još uvek vladaju komunistički nemiri. Većim delom razlog tome leži u činjenici da ovde još u velikom broju žive Srbi, a s druge strane, Hrvati nimalo ni ne odobravaju ni ne pronalaze simpatiju za novu državnu strukturu”…

Mesec dana kasnije, 13. septembra 1941, Gebels bez zadrške navodi divljaštva ustaša po hrvatskoj provinciji povlačeći paralelu s počecima nacionalsocijalističkog pokreta u Nemačkoj (i aluzijom na «’Noć dugih noževa’) i analizira hrvatsko-srpske odnose na terenu.

Zanimljivo, takav opis ustaških zločina Gebels redovno zadržava do kraja dnevnika: “«Čitam brojne izveštaje o trenutnom stanju, pre svega s jugoistoka. Onaj koji stiže iz Hrvatske odaje još jednom poprilično očajan položaj.

Poglavnik sad nije u poziciji da može da okonča svoj sopstveni ustaški pokret. Ustaše su se nastanile po zemlji kao divljaci, dopuštaju samovoljne smrtne presude, šire se na sve strane, vrše egzekucije kako im je volja, i tako vode celokupni sistem u još veće neprilike.

Na naredbe poglavnika gotovo da se ne obaziru. No, on nema potrebnu energiju, kao ni moć, da bi se suprotstavio tim divljacima po zemlji...”»

Gebels piše dalje: “Vrsni poznavaoci situacije kažu da ustanci deluju iz pukog očaja. Nas ovaj razvoj situacije nikako ne može ostaviti ravnodušnim. Jer na kraju i konačno, opet naši vojnici moraju tamo uspostaviti mir.

Stoga, čini se da je kucno čas kada bi se trebalo intenzivnije pozabaviti s tim problemom, a hrvatsku vladu upozoriti da konačno ponudi podršku za razuzdana ustaška kretanja prema provinciji…”»

Nacistički ministar propagande zatim navodi da su mu crkveni predstavnici podastrli dokument o okrutnosti Hrvata nad Srbima. “Taj dokument sadrži takođe jezivo strašan materijal. I gledano s ljudske strane, kad je reč o tim gnusnim postupcima, sve se uglavnom ponovo svodi na to, da je u ovom području mir zaista teško dostižan.

Srbi smatraju sasvim jasnim da je smrt s puškom u ruci za njih najbolje rešenje.

Obavešten sam takođe, da poglavniku nije pošlo za rukom da se sa svojim ustaškim pokretom afirmiše u hrvatskom narodu.

Ekscesivne pojave revolucionarnog pokreta, koje su i kod nas tu i tamo zabeležene 1933. godine, došle su mu do glave, pa je uvideo da ne poseduje dovoljan autoritet i energiju, da protiv njih preduzme, kada je potrebno i brutalne, mere. Tu bi mogle biti od pomoći jedino kazne, a po potrebi i streljanja odgovornih ustaša, koja bi poslužila kao primer”.

Istovremeno i partizanski pokret dobija sve više prostora u Gebelsovim dnevničkim zapisima. Tako, recimo, iz zabeleške od 7. januara 1943. čitamo kako partizani neograničeno vladaju trećinom NDH, raspolažu izdašnim zalihama (većinom italijanskog) oružja, sami proizvode municiju…

Područje kojim vladaju partizani, nastavlja Gebels, ustrojeno je prema boljševičkom modelu, „a kako su ustaše tu prema stanovništvu sprovodile strašan režim, ono je sad više na strani partizana, „koji se krajnje dobro odnose prema njima, nego na strani legalne vlade“.

Gebels prvi put pominje Tita tek 13. septembra 1943. godine. I ne samo to, nego će mu od ovog datuma poklanjati značajnu pažnju, neretko ga nazivajući Staljinovim namesnikom u Jugoslaviji.

Navodi tako Gebels italijansko-partizanski sporazum o nenapadanju, Titov strah i neorganizovanost u periodu nakon Pete ofanzive (Sutjeska), američko-englesko-sovjetsku obaveštajnu pomoć Titu i glavnom štabu kao i partizansku ratnu taktiku: “Uz pomoć velikog dela svojih trupa, Titu je, nažalost, uspelo umaći našem napadu.

On sada vrlo mudro vodi svoje bande, koje se svim svojim snagama trude da izbegnu ozbiljnu konfrontaciju s našim trupama. Na taj način će, što je sasvim razumljivo, još dugo stvarati neprilike. No, nadamo se kako će zimska hladnoća velik deo njegovih vojnih jedinica poterati nazad u manja sela, gde bi nam zatim mogli postati lak plen”.

Samit na vrhu

Posebno je zanimljiv upis od 23. decembra 1943. u kojem je postalo jasno da je Tito oštro istupio protiv Draže Mihailovića – time, piše dalje Goebels, postaje jasno kako Staljin dobija veći uticaj na Balkanu nego Ruzvelt i Čerčil.

Do tada je Gebels pominjao Mihailovića kao vođu pobune (bez drugih detalja), navodeći njegovu povezanost s jugoslovenskim kraljevskim dvorom u londonskom egzilu i Čerčilovu naklonost. Međutim, sada Draža Mihailović pada u drugi plan, a to je onaj ključni momenat u kojem se saveznička pomoć okreće partizanima (umesto, kao dotad, četnicima).

Posebnu pažnju Gebels ovim prostorima ponovo posvećuje krajem aprila 1944. godine, kada dolazi do velikog zahlađenja nemačko-hrvatskih odnosa. Gebels piše kako je Hitler od njega zatražio da na Pavelića više ne obraća pažnju, jer, kada je reč o poverenju naroda u njega, sedi na “tankoj grani”.

Očito Hitler (a time i Gebels) uviđaju da njihov trud nema reciprociteta u Hrvatskoj – bar ne dok je vodi nesposobni poglavnik, i nastavlja: “Posebnog davanja pažnje Hrvatima više neće biti”.

Gebels potom sve manje piše o Paveliću a sve više o Titu.

Tako 11. novembra 1944. prvi put izražava svoju određenu fascinaciju Titovom ličnošću i navodi kako je „maršal Tito objavio manifest, koji ‘očarava’ izuzetnom drskošću.

On se tamo obraća Slovačkoj i Češkoj prema kojima se postavlja kao legalna vlast. Tom se takozvanom maršalu ne može osporiti određena pažnja koju izaziva.

On je neprikosnoveni vođa bandi, te uz to i čovek od formata. Bilo bi itekako poželjno da u našim redovima dekadentnih generala imamo nekoliko takvih maršala. Oni bi zasigurno drugačije vodili rat i na zapadu i na istoku, nego što je danas mnogo puta slučaj“.

Bilo bi zanimljivo videti što bi ondašnja ustaška vlast rekla na takvu ocenu svog najljućeg neprijatelja – iz pera svog saveznika.

Ne čudi stoga što poslednji važan zapis Gebelsovog dnevnika vezanog za NDH možemo zapravo sagledati gotovo kao finalnu presudu – 7. marta 1945. Gebels spektakularno zaključuje: „U Hrvatskoj, prema izveštaju koji sam dobio, vlada strahoviti nered.

Ustaše sprovode teroristički režum, koji je ispod svake kritike.

Dok se drugi svađaju, Tito se smeje tome. Takođe, pokazuje se pritom kao vođa naroda najvišeg ranga. Uporedi li se poglavnik s njim, čini se samo poput jedne odista jadne, bedne figure. On se samo još drži zahvaljujući nemačkoj vojnoj sili.

Uostalom, ne mogu se oteti utisku da naši vojnici u tom prostoru jugoistoka samo i jedno brane – haos“».

Poslednji Gebelsov dnevnički zapis bio je 10. aprila 1945. godine. Već 1. maja 1945. nemački ministar propagande i poslednji kancelar Rajha bio je mrtav.

Dnevnici na mikrofilmu
Gebels je u poslednjim danima opsade Berlina naredio da se svi njegovi dnevnički zapisi mikrofilmuju i iznesu iz bunkera u kojem je, nakon Hitlerovog samoubistva, na kratko preuzeo titulu kancelara Rajha.

Originale su pronašli vojnici Crvene armije uz tela Gebelsa, njegove supruge Magde i njihovo šestoro dece, koje su roditelji otrovali pre no što su i sami počinili samoubistvo.

Ove su sveske bile dosta oštećene u požaru koji je zahvatio bunker i u fragmentima su publikovani već 1948. na engleskom, nemačkom i ruskom. Međutim, celoviti mikrofilmovani zapisi, docnije pronađeni u Potsdamu, stavljeni su na raspolaganje istraživačima tek 2009.

Tada je, naime, završen veliki nemačko-ruski projekat obnavljanja svih raspoloživih stranica Gebelsovog dnevnika, odnosno 98 procenata sačuvanog materijala. A sada je ovaj materijal postao dostupan i „običnim smrtnicima”…

(Dnevnik)

Share this post: