Incident na planini smrti

Tajna planine Ural

Grupa mladih skijaša krenula je početkom februara 1959. godine na planinu Kholat syakhl na severnom delu uralskog lanca. Kholat Syakhl na jeziku Mansi naroda znači „Planina smrti“.

Vođa grupe, iskusni Igor Dyatlov na naizgled bezopasni izlet vodio je devetoro studenata uralskog politehničkog fakulteta. Ipak, nešto manje od mesec dana kasnije pronađena su njihova smrznuta tela, razbacana po snežnoj padini u obližnjoj šumi.

Iako je većina umrla od strašne hladnoće, pedeset godina nakon tragičnog događaja niko ne zna što je grupu nateralo da pobegne iz kampa i potraži utočište u obližnjoj šumi. Većina poginulih bila je vrlo slabo odevena, bez obuće i toliko potrebne tople odeće. Preživeo je jedan član grupe, koji ih je napustio nekoliko dana pre njihovog misterioznog nestanka.

Kada su 26. februara, članovi službe za spasavanje pronašli kamp nestale grupe, zatekli su pocepane šatore, razbacanu opremu i lične stvari nestalih skijaša, ali ne i devetoro mladih. Istražitelji su utvrdili da su šatori bili iscepani iznutra, te su pronašli tragove bosih stopala u metar dubokom snegu. Identifikovani su samo tragovi članova grupe, bez nepoznatih otisaka, pa je isključena prisutnost trećih lica.

Članovi ekspedicije pripremaju kamp 2. februara 1959. Fotografija je pronađena na filmu koji ostao u šatoru

Prva tela nađena su na ivici šume, kojih petstotinak metara od napuštenog kampa. Georgy Krivonischenko, star 24 godine i 21-godišnji Yury Doroshenko bili su smrznuti, odeveni samo u donji veš i bez obuće.

Blizu tela nađeni su ostaci vatre, a na jednom stablu bilo je otkinutih grana do pet metara visine, pa su istražitelji pretpostavili da su se nesrećnici penjali na stablo ne bi li nešto pronašli, možda kamp, ili su izviđali situaciju. Na temperaturi od minus 30, bez odeće i obuće, sigurno nisu dugo živeli.

Nešto bliže napuštenom kampu, pronađena su tela vođe puta Dyatlova, Zine Kolmogorove i Rustema Slobodina. Po položaju njihovih smrznutih tela bilo je jasno da su pokušali stići do kampa, jedino je Slobodinova lobanja imala manju frakturu, dok ostali nisu bili povređeni. Svima je presudila hladnoća i ono što ih je u nju oteralo.

Istražiteljima je trebalo još dva meseca da pronađu tela Nicolasa Thibeaux-Brignollela, Ludmile Dubinine, Alexandra Zolotaryova i Alexandra Kolevatova. Tela su bila zatrpana ispod četiri metra snega, 75 metara udaljena od ivice šume gde su pronađena prva dva tela.  Kod ovih nesrećnika pronađene su ozbiljne povrede: Nicolasu je lobanja bila smrskana, Zolotarevu bila su polomljena rebra, a Ludmila je nađena bez jezika i s polomljenim rebrima.

Uz tako grozne rane, nije bilo niti traga modricama ili ogrebotinama na telu. Ovo četvoro bilo je bolje odeveno od ostalih. Da su zadnji poginuli bilo je jasno i po tome što su nosili odeću onih koji su umrli pre njih. Sva odeća bila je kontaminirana visokim nivoom radijacije.

Jedini zaključak istražiteljskog tima je bio da je „nepoznata sila“ uzrokovala njihovu smrt. Kobni prelaz nazvan je po Dyatlovu, a nakon incidenta pristup je bio godinama zabranjen za javnost. Slučaj je bio zatvoren.

Tek devedesetih godina, ponovo se počelo „njuškati“ po zatvorenim slučajevima, pa je i ovaj ponovo došao na svoj red. Tada su pronađena svedočanstva drugih planinara i meštana, koji su u vreme nestanka Dyatlove grupe na nebu viđali bleštave leteće objekte.

Foto: Wikipedia/Sovjetski istražitelji

Jedan od razumnijih zaključaka bio je da je grupa bila žrtva lavine, ta bi teorija objasnila zašto su istrčali iz šatora, te neke rane, ali nikako ne objašnjava zašto se grupa razdvojila, niti radijaciju u odeći.

Najviše se sumnja na vojne eksperimente. Jedini preživeli, Yury Yudin kojeg je spasilo slabo zdravlje, kaže da je među stvarima koje su nađene na mestu nesreće bilo nekih koje nisu pripadale njegovima kolegama: komad odeće koji je nalikovao vojnoj odori, jedna skija te naočare.

Takođe, tvrdio je Yury, vojska je istragu započela 14 dana pre nego li su tela pronađena. Da su nesrećni izletnici bili žrtva nekog vojnog eksperimenta koji je pošao po zlu, bilo bi jasno poreklo visokog nivoa radijacije. Naravno, vojska nikada nije potvrdila takve informacije, pa smrt devetoro mladih ostaje misterija.

Ulje na vatru dolivaju neki drugi svedoci i činjenice. Unutrašnji organi stradalih nestali su nakon obdukcije, dok svedoci govore da im je koža bila neobično tamna i narandžasto-smeđe nijanse. Veruje se i da su bili oslepljeni, budući da su pokušavali zapaliti vatru zelenim granama koje su brali sa stabala iako je oko njih bilo dovoljno suvog pruća.

Misterija ostaje…

Share this post: