ISPOVEST POSLEDNJEG TITOVOG BATLERA: Tito nikada nije glumio neku veličinu, neku nedodirljivost

Tito je bio veliki čovek

Šta je Tito voleo da jede, kakvu je kafu pio, kako su izgledali njegovi poslednji dani u ljubljanskoj bolnici i zašto je NASA specijalno za njega poslala hranu koju su astronauti nosili u svemir, u ispovesti Đorđu Odaviću za Novi magazin otkriva “poslednji Titov batler” Jože Oseli.

Niko ne voli kada sagovornik zakasni na intervju, ali kada se „iskupi“ kolačima koji se isključivo pripremaju za prebogate goste Armani restorana u Dubaiju, svakako je na dobrom putu da mu oprostite. Ovako je započeo naš intervju sa Jožem Oselijem, slovenačkim kuhinjskim majstorom, članom Francuske kulinarske akademije, oficijelnim kuvarom finala Mis sveta na Sejšelima…

Da neko napravi film o njegovoj biografiji verovatno bi počeo scenom iz leta 1972. u kojoj mladi Jože i njegova žena Metka nervozno stoje, a upravitelj imanja Brdo kod Kranja ih predstavlja najvećem sinu naših naroda i narodnosti, doživotnom maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu

Intervju smo i započeli komentarišući pisanje medija o Titu, kontroverze iz njegovog vremena, smrt Jovanke Broz, ali i brojne medijske napise o njima, kao i o nekoliko kuvara, potom o jelima koje je Tito, odnosno predsednik, kako ga Oseli isključivo zove, „navodno“ voleo da jede.

„Evo, baš mi je došla do ruke knjiga o jelima koja su spravljana za predsednika i tamo piše da su mu za doručak donosili palačinke. A to jednostavno nije istina. Njemu je svakog dana jedna te ista stvar donošena za doručak; nekoliko komada kuvane govedine, da budu rebarca, ali ne sa kostima nego sa onom belom hrskavicom, pa malo jede on, a malo daje kuci. To je jeo svakog dana, a nikakve palačinke, nikada džem, marmeladu, nikada med… Malo kruha od heljde, malo juhe od govedine, lešo meso i to mu je bio doručak, ma gde otišao“.

Otkud baš vi kod Tita? Da li ste prošli neke bezbednosne provere, verovatno nije mogao bilo ko da radi kod njega?

Imao sam sreće u životu da nekoliko puta budem na pravom mestu u pravom trenutku. Pored truda i znanja, treba imati i malo sreće da se nađete na pravom mestu u pravo vreme. Tako je bilo i kad sam počeo da radim kod predsednika, tako je bilo i kada sam bio na Sejšelima na odmoru i sasvim slučajno završio kao glavni kuvar na njihovoj centralnoj priredbi, tako sam i sanjao četiri godine da dođem u hotel „Burdž al Arab“ u Dubaiju i jedna prijateljica mi je dala zlatan ključ da uđem…

A ja pravo na 26. sprat, gde im je restoran, naiđem na jednog kuvara, dam mu svoju vizitku i pitam da li bih mogao da vidim vašeg šefa. Nije mogao da me primi tada, već za tri sata, a kada se pojavio poklonio mi se, zbog toga što je video da sam član Francuske kulinarske akademije, i pitao kako može da mi pomogne. A ja mu kažem da sanjam da odem u njihovu kuhinju i da vidim kako rade, kakve materijale koriste i on mi je to dozvolio.

Ali, da se vratim na to kako sam počeo da radim kod predsednika. Počeo sam prvo da radim u Skupštini Slovenije, kao konobar, a primljen sam regularno preko konkursa. Verovatno da su proverili i mene i moju porodicu; majka je bila domaćica celog života, a otac je bio vojni muzičar. Interesantno je da je on moja glavna veza sa Beogradom, jer je svirao u Skadarliji svake subote i nedelje za 50 dinara i sad sam obišao kafane u kojima je zarađivao svoj dinar.

Kada sam se zaposlio u Skupštini bilo mi je veoma teško, jer sam morao da se odreknem svog sna da budem košarkaš, a bio sam dobar i trebalo je da pređem u Olimpiju. Davao sam 30 do 40 koševa po utakmici, ali su mi tada našli kilu i doktor mi je zabranio da igram. Operisali su me i posle samo nedelju dana oporavka počeo sam da radim u Skupštini.

A radio sam mnogo i nije bilo odmora za mene. Najviše sam pomagao Vinku, koji je bio šef u Titovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja. Išao sam s njim i na Brdo i u Karađorđevo, ali pauzu nikada nisam pravio. Kad svi konobari odu da puše ili da se odmore, ja pitam šta treba da se radi, donesem, prinesem…

I u avgustu 1972. Vinko je imao zakazan godišnji odmor i pitaju ga ko da ga menja, a on kao iz topa kaže: „Joža i Metka, prvo što su venčani, drugo što imaju školu, a treće što Joža zna sve što treba da se radi“. Dao mi je još neke instrukcije i otišao na odmor.

I kako je izgledao taj prvi susret sa Titom? Kako je bilo raditi za njega?

Prvi susret je bio kratak, a posle smo postajali sve prisniji. Predsedniku su samo rekli: „Ovo su Jože i Metka, oni će od sada da brinu o vama“. Pozdravili smo se i počeli da radimo. A posao je bio idealan. Jeste da se mnogo radilo, ali smo imali slobodu i da naučimo i da radimo i da menjamo stvari. Sve što smo zamislili mogli smo da sprovedemo.

Išli smo u nabavke u Italiju i Austriju, ali nije da smo samo trošili. Jednom smo od nekih starih zavesa napravili stolnjake, a to je Jovanka primetila. Za nju je bilo baš bitno to što smo Metka i ja bili bračni par. Ma šta sad pričali o njoj, za tih sedam i po godina, koliko smo ih znali, nikada nijednu ružnu reč od Jovanke nismo čuli, da je rekla da nešto ne valja, što se često događalo u Beogradu ili na Brionima.

Zašto nikada nismo bili kritikovani? Svako poslepodne bismo ja i moja žena seli, uz kaficu, da popričamo šta se dešava, šta treba da pripremimo, šta treba da pitamo Jovanku. Ona je bila veoma bitna u njegovom svakodnevnom životu. Sve ove priče da je bila sklonjena od Tita, da su bili odvojeni, jednostavno nisu istina. Taj brak je bio kao i svaki drugi, ako su se nešto posvađali, a Tito nije popustio, ona bi sela na avion i vratila se za Beograd. Svaka žena želi da u njenom dvorištu bude red.

A oko Tita je uvek bilo ulizica, toliko da je to bilo teško i gledati, neki su se čak takmičili u smislu koga Tito više voli, koga više respektuje… On je bio njena jedina briga i to je bio dobar brak. A on ju je mnogo voleo. Bio sam prisutan jednom kada su ga trojica funkcionera nagovarali da se zvanično razvede… I dan danas pamtim tu sliku, on sedi, a njih trojica iznad njega… Samo je u jednom momentu podigao glas: „Rekao sam ne„, a oni se razbežaše. Mnogo su se voleli, i sad kad pogledam sve što se dešavalo, shvatam da je Jovanka bila u pravu za svakoga i za sve.

Kako je izgledao vaš dan uz Tita?

Svakog jutra u šest sati žena i ja bismo došli na posao. Sećam se jednog jutra, baš pre dočeka nove godine 1975., baš pijem kaficu, dolazi Titov ađutant Drago Mikelić i kaže mi da me predsednik zove. Pošto je bio šeret nisam mu poverovao, kad evo ti njega za petnaest minuta i pita gde sam i da požurim kod predsednika. Skočim ja, a Tito me čeka na nogama i pita: „Jože, je li bila dobra kava?“.

Bio je šeret. Pozva me tada na terasu i pokaže korpe mandarina koje su upravo došle sa Briona i kaže: „‘Ajde da ih razdelimo personalu pre nego što ih pronađe Jovanka“. A Jovanka je, to smo svi znali, te mandarine uvek delila bolnicama i sirotištima, ponekad ni za Tita ne bi ostavila. Vrlo se brinula o tome…

Pre doručka Tito je uvek išao na bazen, pa na masažu. Dok to traje mi spremamo i poslužujemo doručak. Posle doručka Tito ide u šetnju, a ja za njim fićom u kojem su bile smeštene stvari koje su mogle da mu zatrebaju. Posle mu poslužim kavu. Espreso je pio, uvek, jedan kratak espreso, čist, bez mleka, bez šećera, nikada tursku kavu.

Za ručak nikada nije imao specijalnih želja, kao ni za večeru. Jeo bi ono što mu je bilo posluženo. Posle večere uvek je gledao filmove, ponekad i dva ukoliko su bili kraći. Nikada nije pio žestoka pića tokom projekcije tih filmova. Posle filma bazen, pa masaža. Generalno, kad god bi imao slobodnog vremena išao bi na bazen i na masažu.

Pre spavanja pio bi čaj od ženšena, koji je dobio u Severnoj Koreji. Jednom je mojoj ženi rekao da ga ne čeka, već da mu napravi čaj i ostavi ga u termosu. To nisam dozvolio, rekao sam joj: „On je predsednik, ako treba da mu se pravi čaj u ponoć ili u dva sata, ima da mu se pravi“. Naš posao se često završavao u tri ili četiri sata izjutra.

Jovanka i Tito

Možda nepristojno pitanje, ali kolika vam je bila plata za taj posao koji je trajao maltene 24 sata dnevno?

Interesantno da ni ja ni Metka nemamo nijedan evro u penziji od tog vremena dok smo radili kod predsednika. Plaćali su nam uredno prekovremene sate, ali su nam doprinose uplaćivali samo na osnovnu platu koja je bila nekih 70.000 dinara. Tito bi uvek, posle svake posete Brdu, a pogotovo kada smo uspešno odradili posete nekih zvaničnika, častio sve zaposlene.

U posebne koverte lično je stavljao novac i verujte mi da niko nije bio zakinut. Sad sam se setio, dok je bio u bolnici, pred samu smrt, Metka i ja smo bukvalno radili bez prestanka, danima, nedeljama. Kada je došlo do toga da treba isplatiti prekovremene sate, jedan je počeo da se buni, a ja sam mu rekao: „Ako vam je čudno ne morate ništa da nam date, imamo deset prstiju, zaradićemo svoju platu“…

Kako su izgledali poslednji meseci, poslednji dani Titovog života u ljubljanskoj bolnici?

Bili smo uz njega bukvalno 24 sata dnevno. Dok je mogao da jede normalno dovozili bismo hranu koju je mogao da jede. Kada više nije mogao sam da jede, moja Metka ga je bukvalno hranila na kašičicu. I dan danas postoji dnevnik iz tog vremena, koliko je dnevno kašika pojeo, jednu po jednu, a to je bilo mučno jer je bukvalno morala da ga natera da u organizam unese 1.500 kalorija, koliko su doktori propisali.

Sećam se, tako, ona ga hrani, daje mu kašiku po kašiku, a on joj kaže: „Ti si jedna mala veštica“. Tog istog popodneva moja Metka je išla da sašije novu uniformu, da ne bude u službenoj, crnoj uniformi. Kada više nije mogao da jede iz kašike, prešli smo na hranu koju su američki astronauti nosili u svemir. Dobili smo je direktno iz NASE, a bila je spakovana kao danas „red bul“…

Kad više nije ni to mogao da prima i kada su prešli na hranjenje iz infuzije, spremali smo hranu za lekare, posetioce, a pratili smo i predsednika na njegovo poslednje putovanje plavim vozom do Beograda. Bilo je to lepo vreme, ne bih menjao službu kod predsednika Tita ni da mi danas sultan od Bruneja da rols rojs od zlata.

„Tito je bio veliki u malim stvarima“

Tito je voleo da poklanja. Dobio sam od njega zlatan sat kao dar za 85-godišnjicu. On je u malim stvarima bio veliki i nikada nije glumio neku veličinu, neku nedodirljivost. Izađe on tako iz rezidencije i priđe Francu koji je brinuo o cveću, oslovi ga po imenu, pita ga za porodicu i kako se živi. Sećam se, 1975. kada se vratio iz mirovne konferencije u Finskoj pozvao je Metku i mene i dao joj je poklon. Kaže: „Metka, lično sam ga izabrao i kupio za vas“.

Brinuo se o običnim ljudima, a ne kao ovi sad.

(Novi magazin)

Share this post: