Istina iz Londona: Kako smo srušili Srbiju

Bivši premijer Britanije

Neposredno po potpisivanju Kumanovskog sporazuma o prestanku oružane agresije Zapada na Srbiju, posle 78 dana vandalskog razaranja infrastrukture od Kosova do Vojvodine, Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, šalje poruku Toniju Bleru: „Moramo sada da gledamo dalje od vojne pobede (!), da planiramo neku vrstu Pakta za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi i na Balkanu. Ali, pre svega, moramo da se otarasimo Miloševića“…

To planira Klinton, a šta na to odgovara Toni Bler, prema beleškama Alistera Kambela, u njegovoj hronici („Sila i odgovornost 1999-2001“), u kojoj govori o burnim godinama provedenim pored Blera u Dauning stritu: „Bler se slaže da se Milošević mora neizostavno ukloniti“, a odmah posle toga kaže: „Mi moramo da izdašno uspemo novac u susede Srbije, ali, pri tome, Srbija ne sme da dobije nijedan cent“.

Odmah posle ovoga, Alister Kambel, koji je faktički bio supremo cele NATO propagande u vreme savezničke agresije na Srbiju, citira dalje Blera koji je mišljenja da „oni (Srbi) treba da znaju da je Milošević totalno uprskao“ i da, stoga, „treba da trpi sve posledice“.

Tada je već bilo vidljivo da je u scenario bilo upisano (a Kambelovi zapisi to i potvrđuju) da se Kosovo mora oduzeti od Srbije, a u samoj Srbiji mora da se ustoliči marionetska vlast. Ova bitka Imperije na Balkanu „nije se smela ni po koju cenu izgubiti“, eksplicitno nam saopštava Blerov dugogodišnji komandant propagande.

U samom uvodu ovog, trećeg toma memoara „Crnog princa“ britanske politike, sve je to jasno saopšteno: „U izvesnom smislu Kosovo je bilo bitka koju NATO ne sme da izgubi.

Milošević je, međutim, bio diktator sa apsolutnom kontrolom medija, pa je postojala opasnost da propagandnu bitku izgubimo – na momente smo je zaista i gubili – a ja sam imao tu čast da me Klinton, Bler i generalni sekretar NATO Solana, zamole da uzmem stvar u svoje ruke i uspostavim kontrolu u medijskoj sferi“.

Beleži da se već u prvoj fazi agresije na Srbiju pojavio veliki problem koji je trebalo medijski spinovati. To su bili trenuci kada se i u komandi agresorskih snaga već javila sumnja da bez invazije kopnenih snaga NATO na Srbiju – cela kampanja može i da omane.

Zato Kambel notira: „Tema upotrebe kopnenih snaga bila je, od početka, teško pitanje. Ne samo zbog razlika između Klintona (koji je oklevao) i Tonija Blera (koji je gurao na kopneni rat), nego i zbog razlika u samoj američkoj administraciji“.

Ovde Kambel, kao čovek sa izvora zbivanja, samo potvrđuje ono što se manje, više već znalo. On kaže da američki general i komandant agresorskih snaga, Vesli Klark, direktno izražava bojazan koju prenosi Kambelu, da bi Toni Bler, ukoliko nastavi da ovako agresivno zastupa ideju udara na Srbiju sa kopna, „mogao da se u jednom momentu nađe usamljen“.

Tolika je, kako piše autor memoara, bila neodlučnost u američkom političkom, ali i vojnom vrhu.

Opisujući ovu atmosferu, Blerov spin doktor ne sumnja da je stalni pritisak Tonija Blera da saveznici krenu sa kopnenim snagama, bio ključni faktor koji je doveo do željenog epiloga – obaranja Miloševića i okupacije Kosova.

(Vestionline)

Share this post: