Kako su Nemci ubijali giljotinom svoje protivnike

Giljotina na kojoj su završili borci pokreta otpora Bela ruža, ali i na kojoj je izvršeno još 3.000 likvidacija do 1945. godine, pronađena je u minhenskom muzeju.

Presuda narodnog suda je glasila smrt i još istog dana je sprovedena u delo. Bilo je to 22. februara 1943. godine, kada su brat i sestra Hans i Sofi Šol, članovi pokreta otpora Bela ruža i njihov prijatelj Kristof Probst pogubljeni na giljotini iz Štadelhajma.

Njihovi saborci Kurt Huber, Aleksander Šmorel i Vili Graf su dobili iste kazne i nekoliko meseci kasnije na isti način stradali kao protivnici nacističkog režima. Njihov greh je bio taj što su delili letke i osuđivali umiranja u Staljingradu.

Giljotina na kojoj su završili borci pokreta otpora Bela ruža, ali i na kojoj je izvršeno još 3.000 likvidacija do 1945. godine, pronađena je u minhenskom muzeju. Posle rata je ona nestala, a sada postoje indicije da je zbog svoje jezive istorije ova sprava decenijama skrivana u muzejskom depou.

Naročito u poslednjim godinama nacističkog režima smaknuće na giljotini je bilo skoro uobičajena stvar. I to ne samo u Minhenu, nego i u drugim gubilištima u Drezdenu, Štutgartu i Beču gde se po pravilu ubijalo giljotinom.

U početku je jedno zvono označavalo svako smaknuće, ali su na kraju dželati odustali od ovog rituala jer „u tom slučaju zvona ne bi prestajala da zvone“, napisali su Irene Štujber i Jirgen Zaruski u jednom spisu u Minhenu.

Dugo vreme je giljotina iz Štadelhajma važila za nestalu i verovalo se da je bila bačena u Dunav. Pre godinu i po dana je Sibe Vartena kao referent za folkloristiku u bavarskom pokrajinskom muzeju krenuo tragom glasina da se zloglasna giljotina nalazi u depou.

Brat i sestra Hans i Sofi Šol

Početna sumnja se učvrstila kada se istoričarka iz Kuće bavarske istorije našla u potrazi za eksponatima u bavarskom Narodnom muzeju. Uz pomoć penzionisanog istoričara u Štadelhajmu došli su do zaključka da je giljotina, koja je jednom bila izložena na postavci o Karlu Valentinu u minhenskom Gradskom muzeju, upravo ona iz Štadelhajma. Vartena je bio siguran da giljotina nije mogla da bude potopljena, jer su je ronioci već tražili u Dunavu. – Da je bila tamo, onda bi barem pronašli ostatke – zaključio je Vartena.

Nacistički dželat Johan Rajhert preradio je giljotinu kako bi uštedeo vreme za izvršenje smrtne kazne. On je skinuo dasku na kojoj su osuđeni na smrt bili privezani. Umesto toga, žrtve su stavljane direktno glavom na donji deo giljotine, a pomoćnik dželata ih je čvrsto držao.

Postoji još jedan pokazatelj da su u Regenzburgu postojale tri giljotine, ali u vreme Trećeg rajha nisu sve bile u upotrebi. Ova je bila najviše iskorišćena, što govori o tome koliko je masovnih ubistava počinjeno u Minhenu.

(Vestionline)

Share this post: