TAJNE MOĆI SKRIVENE U NAMA: STVARNOST ILI MIT?

Gotovo da nema osobe koja nije doživela neko paranormalno iskustvo. Telepatija, telekineza, vidovitost… Radi li se o pukim slučajnostima? Halucinacijama? Ili su to dokazi da natprirodne pojave zaista postoje?

Još od praistorije čovek je verovao u postojanje duhova i mogućnost da ih prizove i da s njima komunicira. Možda je prvi parapsiholog bio lidijski kralj Krez koji je 550. pr.n.e. iskušao sedam proročišta, tražeći da predvide šta je najbolje učiniti – na dati dan. Kažu da je samo proročište u Delfima položilo „ispit“.

Ipak, pravo zanimanje za paranormalne pojave nastaje sa pojavom spiritizma polovinom 19. veka: 31. marta / 1. aprila 1848. u Hidesvillu (Njujork) porodicu Fok probudili su čudni udarci koji kao da su izlazili iz zidova sobe u kojoj su spavale njihove devojčice Kejt i Margaret.

Roditelji su došli do zaključka da u kući boravi duh, a devojčice su, sa jednim spretnim medijem, krenule na turneju po SAD prizivajući duhove po narudžbi.

Naučna proučavanja

Krajem 19. veka i nauka se počela zanimati za parapsihologiju. Dok cenjeni engleski fizičar, sir Villijam Kruks, tvrdi da su paranormalne moći nekih medija istinite, u Londonu se formira Društvo za psihičko istraživanje (Society for Research Psichical), koje će demaskirati mnoge obmane.

Tridesetih godina pažnja se usmerava na laboratorijske eksperimente sa ljudima obdarenim telepatijom i vidovitošću. Reč je o posebnostima za koje je Džozef Rajn skovao termin ESP (ekstračulne percepcije).

Danas su se proučavanja paranormalnih fenomena proširila na slepe i gluve koji svoje nedostatke mogu nadoknaditi telepatijom. Za to je zaslužan parapsiholog Čarls Honorton, koji je 1974. uveo tehniku „gancfeld“ (ganzfeld). Prvi eksperimenti su dali sjajne rezultate, ali nakon pažljivijeg proučavanja otkrivene su, navodno, metodološke greške. Godine 1990.

Honortonova grupa je, pak, ponovila uspehe, i pored strogih kontrola. Statistika je predviđala 25% tačnih odgovora. No, procenat je, međutim, iznosio 35 odsto. Verovatnoća da je reč o slučajnosti bila je jedan prema dvadeset hiljada.

Prisustvo fenomena

Godine 1997. Robert Moris, profesor parapsihologije na univerzitetu Edimburg, iskušao je osobe koje su se smatrale kreativnim. Tačni odgovori umetnika bili su 47 odsto, a kod muzičara čak – 56 odsto. Entoni Lorens, parapsiholog sa univerziteta Koventri se nada da će se za deset ili dvadeset godina naći efikasni instrumenti za poboljšanje telepatskih sposobnosti svakog čoveka.

Na polju psihokineze (sposobnost premeštanja ili uticaja na predmete pomoću misli) koristi se „generator slučajnih događaja“, elektronski aparat koji emituje signale (svetlost, brojevi ili zvuci) prema slučajnom redosledu.

Osoba treba nastojati da utiče na mašinu tako da rezultatima više ne dominira slučaj. Jedna analiza rezultata 800 eksperimenata iz 1989. ubedljivo je potvrdila prisustvo stvarnog fenomena.

U stvari, eksperimenti su dostigli nivo tolike tačnosti da su isključene metodološke greške ili obmane. Ali ni formalna besprekornost nije zadovoljavala skeptike. Pokušali su otkriti manjkavosti koje, kada se jednom koriguju, drastično smanjuju procenat uspeha.

Jedan od najspektakularnijih psihokinetičkih efekata je, na primer, prožimanje materije. Godine 1988. Švajcarac Silvio Mejer je rekao da je „snagom misli“ spojio dva kvadrata, jedan od papira a drugi od aluminijuma. Federalna laboratorija za probu materijala u St Galenu, koja je dobila zadatak da to proveri, nije otkrila nikakav znak lepljenja ili nečeg sličnog.

Mnogim „nevernim Tomama“ u nauci krajnje su sumnjivi pranoterapeuti ili bioenergičari, koji sve bolesti leče rukama, odnosno bioenergijom vlastitog organizma. Ipak, najteže je proveriti takozvana „vantelesna putovanja“, iskustva u kojima subjekt, znajući da ne sanja, „vidi“ ambijent iz položaja koji je drukčiji od položaja njegovog tela.

Ovoj kategoriji pripadaju i „iskustva pred smrt“: osobe probuđene iz kome koje tvrde da su bile odvojene od tela i da su susrele mrtve rođake.

Slabe tačke

Jedan od najvećih eksperata iz ove oblasti, parapsiholog Suzana Blekmor, smatra da je za ovaj fenomen odgovoran perceptivni ili čulni poremećaj mozga. Ona smatra da se na istim osnovama zasniva i rašireno mišljenje da čovek ne koristi više od 3-4 procenta svoga mozga, što bi značilo da je preostali deo rezervisan za paranormalne moći.

Ona misli da su principi funkcionisanja i mogućnosti ljudskog mozga definisani i jasni i da ne postoje „misteriozni“ delovi u kojima se kriju naše paranormalne moći.

Jedna od slabijih tačaka parapsihologije jeste nepredvidivost fenomena. Početkom sedamdesetih, CIA je pokrenula tajni program za angažovanje senzitiva u špijunaži. Godine 1995. angažovani su parapsiholog Džesika Uts i psiholog Rej Himan da ocene rezultate.

Ako je verovati zvaničnim izveštajima, zaključeno je da su informacije bile nejasne i dvosmislene. Po mnogima potpuno beskorisne! Ali sve to može biti i priča za javnost, iza koje se kriju ultratajni projekti za koje se zna da postoje i na Zapadu i na Istoku.

Godine 1990. japanski elektronski džin Soni započeo je sa projektom za proveru da li psihički fenomeni mogu imati neku upotrebnu vrednost. Program je, navodno, posle dve godine obustavljen, jer se nije odmaklo ni korak od početka!

Ali, pouzdano se zna, da učenjaci, među njima i oni najugledniji, već godinama eksperimentišu istražujući parapsihološke fenomene, a rezultati njihovih saznanja drže se, kažu, u strogoj tajnosti …

Share this post: