MORALNA NADMOĆ ZAPADA SVODI SE NA KONTROLU TERITORIJA I LJUDI

vn

Branko Pavlović: Moralna nadmoć Zapada svodi se na kontrolu teritorija i ljudi

 

Iako hrišćansko učenje smatra da iznosi istinu i jedinu istinu, ipak ne misli da se istina koju propoveda sme nametati silom. Sila se sme koristiti samo kao odgovor na učinjenu nepravdu i samo na jednak način. Stari zavet to izražava stavom „oko za oko, zub za zub“, a Novi zavet u ovozemaljskom životu ide do krajnjih granica i zahteva praštanje, izmeštajući uspostavljanje jednakosti, pa dakle i kažnjavanje, u onostranost – posle života i prepuštajući suđenje Bogu. Zadržava se zahtev za pravdom, koja se uvek temelji na jednakosti, ali se uspostavljanje pravde prepušta Bogu.

Jednakost iskazana moralnim načelom, koje zahteva da postupamo dobro, takođe kroz istoriju široko prihvaćena, glasi: „čini drugome ono što bi voleo da on čini tebi, odnosno ne čini drugome ono što ne bi voleo da on čini tebi“. Dakle jednakost se javlja i u ideji pravde – da bi omogućila razmenu i raspodelu (funkcionisanje društva) i u osnovnom moralnom načelu – da bi obezbedila umerenost u postupanju pojedinaca.

Važno je da primetimo da nigde ne stoji „dva oka za moje oko“, zbog toga da bismo razumeli da su „sto za jednoga“ (pravilo koje je Hitler u Jugoslaviji primenjivao), Vijetnam, Irak, bombardovanje SRJ 1999. i slični primeri – čist paganizam. Dakle, oni koji se dnevno pozivaju na to da su najbolji hrišćani tek su na nivou paganstva, zato što oni nesrazmeru i odmazdu uspostavljaju kao merilo svojih postupaka.

Ideja o „moralnoj nadmoći“, koja je danas vladajuća matrica zapadnog sveta, naročito SAD, ali naravno i EU (oni za sebe tvrde da su branioci slobode, demokratije, ljudskih prava, modernosti, prosperiteta itd.) u sebi, kao svoju suštinu, nosi prećutno ukidanje Drugog. Naime, ako sam ja moralno nadmoćan i koristim sva sredstva prisile, uključujući i brutalnu silu, da bi svi drugi prihvatili moj stav, onda ja time suštinski ukidam pojam Drugog.

Taj Drugi će ili postati isto što i ja ili će biti uništen. Pozicija moralne nadmoći uopšte ne vidi Drugog kao stvarnu posebnost, nego samo kao objekat-prepreku, koja se ima slomiti: bilo tako što će napustiti svoju suštinu i prihvatiti njene stavove ili tako što će nestati.

UKIDANJE JEDNAKOSTI

Pored toga što u samom pojmu ukida Drugog kao subjekt, „moralna nadmoć“ u sebi isključuje bilo kakvu jednakost, srazmeru, u postupanju. Zbog toga satiranje miliona ljudi, za one koji sprovode politiku zasnovanu na pretpostavci o moralnoj nadmoći, ne proizvodi bilo kakav unutrašnji sukob.

Pošto, po samoj definiciji, drugi mora da nestane, onda je samo pitanje efikasnosti – kako da se to uradi uz najmanji utrošak resursa, pre svega para. Videti drugog kao objekat je suština robovlasništva – kako samo ime kaže, čovek se svede na predmet-robu. I jedino preostalo pitanje jeste čija je roba.

Tako se od navodnog zalaganja za individuu, sa lakoćom i u celini ukida individua, sloboda zamenjuje modernim ropstvom, a pravda interesom male grupe ljudi.

Moralna nadmoć koju Zapad zagovara zakonito se svodi na pitanje kontrole teritorija i ljudi, odnosno velike reči o demokratiji i ljudskim pravima svode se na novac.

Rečeno ćemo učiniti još jasnijim kada, ovome nasuprot, stavimo samo neka temeljna hrišćanska učenja: da se istina širi ljubavlju, dobrotom, strogim pravilima koje vernik dnevno mora da primenjuje, a koji u najvećoj meri sputavaju svaku gordost. Slobodna volja Drugoga je temelj na kome se vera zasniva, a sam hrišćanin je doveka nesavršen.

On do kraja života (a duša po svoj prilici i nakon smrti) teži sopstvenom idealu – da se ugleda na Tvorca i u tom konceptu je svaka nadmoć isključena. Tako ponovo dolazimo do jasnog uvida da danas Zapad nema nikakve veze sa hrišćanskim vrednostima. To se dodatno pokazuje kada se podsetimo učenja u Novom zavetu da, „tamo gde nam je blago, tamo nam je srce“.

Ako nam je blago ljubav, dobrota, istina, pravda, saosećanje, poštenje, vrednoća itd. – onda smo u skladu sa hrišćanstvom (nezavisno od toga da li smo vernici ili nismo), a, ako nam je blago novac – onda smo u skladu sa savremenom zapadnom civilizacijom.

Za odgovor kako je u novijoj istoriji došlo do ovoga, sasvim dobro će nam poslužiti marksistički pristup. Ne slažem se sa preovlađujućim mišljenjem koje se zastupa kod naših inače ispravno kritički nastrojenih intelektualaca da se promenom doktrine proizvode štetne posledice. Sasvim suprotno. Kada su SAD krajem 19. veka želele da obezbede širenje svoje ekonomske interesne sfere na Srednju i Južnu Ameriku, onda je to obrazlagano „doktrinom o nacionalnom interesu“ jer je to bio dovoljan okvir za regionalnu eksploataciju.

Međutim, kada je krupni kapital u Prvom svetskom ratu video neviđenu šansu za bogaćenjem i širenjem svojih interesa na ceo svet i zbog toga insistirao da Amerika uđe u rat, građani to nisu hteli da prihvate zato što nisu u tome videli „nacionalni interes“. Iz te potrebe da se preokrene mišljenje Amerikanaca kako bi SAD ušle u rat stvorena je doktrina o „moralnoj nadmoći“. Ne traži se, kao, ulazak u rat zbog interesa, nego zbog prometejskog širenja plamena slobode.

PROTIV HRIŠĆANSTVA

Bez mnogo nepotrebnog objašnjavanja, važno je uočiti da je Hitler samo preuzeo od SAD već gotovo rešenje i preformulisao ga u učenje o „nadčoveku“, dok je Gebels je isto uradio sa već gotovim tehnikama kontrolisanja masa.

Vladajuća piramida zapadne civilizacije, zasnovana i prožeta samo novcem, sama po sebi mora odustati od „nacionalnog interesa“ pošto je i to neki okvir, neko ograničenje. Novoj eliti je neprihvatljivo da vodi računa ne samo o drugim ljudima i nacijama nego i o društvu SAD. Prosto zato što se ti interesi kose sa interesima enormnog bogaćenja malog broja ljudi. Oni jednako gaze sopstveni narod kao i druge. Jedina razlika je u tome što ih ne bombarduju (za sada), ali ih ubijaju šaljući ih u vojne misije po svetu i masovno ih šalju u zatvore unutar SAD.

Moralna nadmoć kao životni stav i politička doktrina su ne samo suprotstavljeni hrišćanskom učenju (ističemo to zato što se oni predstavljaju kao hrišćani, a isto osuđuju i sve druge monoteističke religije, pa i politeističke u kojima je ipak jedan od bogova vrhovni bog) nego i samoj ideji pravde. Suština ideje pravde jeste jednakost obezbeđena silom, ili još preciznije – državom.

Ceo veoma složeni problem o tome šta bi to bilo „jednako“ koji nismo do danas teorijski rešili, ali bez koga nema dobro uređenog društva ni toliko željene sreće pojedinca, u konceptu moralne nadmoći se „rešava“ tako što se napušta ideja jednakosti i prosto od nekadašnje pravde koristi se samo gola sila.

Zbog toga je zapadni svet, zasnovan na ukidanju individualnosti, slobode i pravde, preplavljen lažima. Istinit uvid bi pokazao njegovu neodrživost, i oni ne mogu drugo nego da lažu. Taj sistem je duboko pogrešan čak i onda kada je uspešan. Zato se u tom sistemu i uzdiže uspešnost kao vrhovno merilo koje je sa one strane dobra i zla.

Ukazujem na to da su prigovori o „brutalnoj sili izvan svakog poimanja prava“, „primeni dvostrukih standarda (hoće se reći nejadnako postupanje u jednakim stvarima)“ i sl. samo opisivanje stanja, koje je nužna posledica zaštite interesa najkrupnijeg kapitala i doktrine o moralnoj nadmoći kao njenom sublimiranom izrazu. Problem je međutim u samom korenu sistema, a ne u njegovim pojavnim oblicima. Otuda je popravak nemoguć. Jedino rešenje je korenita promena.

SMISAO PRIČE O DVOSTRUKIM STANDARDIMA

Ako se o dvostrukim standardima piše i govori sa ciljem da se ilustruje nepopravljivost sistema, onda je to meni načelno prihvatljivo. Bojim da svaki takav diskurs (razmatranje dvostrukih standarda) u sebi krije implicitnu tezu da bi sistem mogao biti bolji, što je neistinito i zato treba biti veoma oprezan u toj vrsti argumentacije.

Kada govorim o zapadnom svetu, onda govorim samo o onom njegovom delu koji želi da vlada svetom. Taj zapadni svet se bez ostatka danas svodi na novac, golu silu i laž. Da bismo uspostavili jednakost kao bitan atribut pravde, moramo imati sposobnu državu. Jednako postupanje u jednakim okolnostima zahteva neku metodologiju koja nam propisuje šta su to „jednake okolnosti“, a odatle i šta je jednako primereno postupanje.

U prikazima boginje pravde taj propisani model prikazan je kao terazije. Plastično rečeno, sva naša muka definisanja pojma pravde sastoji se u tome da odredimo šta bi to bile „terazije“ u stvarnim društvenim odnosima. Boginji je merilo dato već kao gotovo. Danas smo lišeni zabluda da tržište samo u važnim funkcijama razmene dobara i usluga daje odgovor na to zašto nešto što se prodaje vredi baš toliko novca.

Takođe pouzdano znamo da se ne sme zanemariti tržište, ali se mora složenim sistemima izvršiti korekcija nužnih devijacija koje tržište sobom nosi da bismo uopšte mogli da procenjujemo šta je to „jednako“. A tu korekciju može da ostvari samo država. U drugom delu sadržine pojma jednakosti niko osim nas samih organizovanih kao društvo i državu kao najsloženijim izrazom jednog društva neće na dobar način odrediti srazmernu podelu društvenog bogatstva i kazni (distributivni element jednakosti).

Pravda u sebi sadrži vaganje samo važnih društvenih odnosa. Otuda je boginja pravde prikazana sa mačem u ruci. Mač simbolizuje državu (silu), ali i važnost onoga što se „stavlja na terazije“ Pravde.

Ono što nisu društveni odnosi nije predmet pravde (ako ja sebi oduzmem život, to nije predmet pravednog i nepravednog, ali, ako drugome oduzmem život, jeste), kao i čitav niz odnosa koji nemaju veću društvenu važnost (kad deca igraju klikere, pa neko od njih krši pravila, to nije predmet pravde, ali ako to isto rade na berzi, onda jeste).

Otuda primeri u literaturi koji se navode u pogledu frule i tri devojčice i nemogućnosti da zasnujemo argumentaciju kojom bismo frulu dodelili jednoj od njih nisu dobri primeri – pravda se ne bavi takvim pitanjima.

Obično se misli da je loše pravo ono koje nije pravično. To je pogrešno. Sama pravda je nepravična. Svako definisanje pojma pravde, koje pretenduje na to da je sveobuhvatno, je toliko formalno da nam ništa ne govori o tome šta je suština te jednakosti. Uobičajeno je da se pravednim smatra jednako postupanje u jednakim okolnostima, ali time isti problem samo premeštamo na pitanje „šta su to jednake okolnosti“ i opet smo na početku.

PRAVDA NIKAD NIJE PRAVIČNA

Dakle, pravda koja nam ne govori ništa o stvarnom odnosu, koja je čist pojam, može biti shvaćena kao ujedno pravična. Ali pravda u stvarnim društvenim odnosima, pravda kojoj se daje sadržina, je nužno nepravična. Ovo zbog toga što je zahtev za jednakošću istovremeno i neuhvatljivo složen i nužan da bude tačno određen.

Zbog te apstraktnosti na jednoj strani i potrebe da omogući najskladnije moguće funkcionisanje društva, primena pravde (delatna pravda) kao propis, a onda dosledno i kao primena propisa, je uvek u izvesnoj meri nasilje nad pojedinačnim slučajem. I ponekad je primena propisa do te mere na štetu nekog pojedinca, da je takvo postupanje nepravično, ali pravedno. Sam dakle pojam pravde je dijalektičan. Odnosno, pravda je nužno ponekad nepravična.

Otuda se zadovoljenju pravičnosti po pravilu ne sme izlaziti u susret, osim sasvim izuzetno, i to samo u meri u kojoj se ne bi urušio ceo koncept pravde na kome je društvo izgrađeno.

Pravni sistem koji je suprotan pravdi prosto je loš pravni sistem. Dobar pravni sistem nužno je pravedan. Jasno treba reći da ne postoji ovozemaljsko prirodno pravo. Svi pokušaji da se pravni sistemi koji bitno odstupaju od pravde proglase nepravom, u sebi nose više opasnosti za pravdu i slobodu, nego što donose korisiti.

To ne znači da društvo, da bi nastavilo da traje i da se razvija, ne uspostavlja jednakost, ali političkim, vanpravnim sredstvima. Čak i kad formalno sprovode suđenja, to deluje na građane kao politički akt nevešto zavijen u pravnu formu, kome ta forma više šteti nego što pomaže. O pravnicima da i ne govorim.

Ti procesi štete zbog toga što daju neiscrpne razloge preispitivanja samog uspostavljanja narušene jednakosti kroz osporavanja procedura. Za društvo je mnogo bolje da prosto poravna račune i ide dalje nego da izmišlja nemoguće argumente koji bi pravni poredak ekstremnih režima izmeštao u vanpravno područje.

Kako je određivanje sadržine jednakosti, moguće samo intervencijom države, otuda ne postoji ništa što bi bila „jednakost po sebi“, odnosno nije moguće uspostaviti bilo kakvu „univerzalnu pravdu“ zato što bi to zahtevalo neku nepostojeću univerzalnu državu. Mirno treba prihvatiti da zaista postoji relativizam uvak kada pokušamo da od formalne definicije pravde utvrdimo njen konkretan sadržaj. To se najbolje vidi na primeru: onaj ko podmetne otrov u metro u Tokiju mora biti osuđen na smrt i ubijen zato što je samo to pravedno za japansko društvo, a isto takvo ubijanje u Stokholmu bi isključilo mogućnost da izvršilac bude ubijen zato što švedsko društvo smatra da bi smrtna kazna bila nepravedna.

Kako ne postoje ni „svetsko društvo“ ni svetska država, tako ni globalizam ne može nikada biti baštinik pravde. Naravno, moguća je univerzalna pravda od Boga. Ali to i nije na nama da sudimo, pa to ostavljam po strani.

 (Fondsk)

Share this post: