NEOGRANIČENA MOĆ MENJA MOZAK LJUDI

Probajte nas da bombardujete

Ian Robertson profesor je na Trinity Collegeu u Dublinu, a poznat je i po svojim popularno-naučnim knjigama “Mind Sculpture” i “Mind’s Eye”.

U svojoj knjizi Robertson, među ostalim, analizira ponašanje američkog predsednika Baraka Obame, kome šefovi tajnih službi svake nedelje predaju listu potencijalnih terorista u Jemenu, Somaliji i Pakistanu.

Na osnovi njihovih fotografija i biografija Obama lično odobrava koje od sumnjivaca treba ukloniti pomoću bespilotne letilice Predator.

Nažalost, prvi napad Predatora, koji je Obama odobrio samo tri dana nakon što je zauzeo biro u Beloj kući, rezultovao je smrću velikog broja dece.

Barak Obama, tvrde upućeni, bio je istinski potresen što je njegov prvi korak u borbi protiv terorizma doveo do krvoprolića nedužne dece.

Prve četiri godine predsednikovanja izmenile su Baraka Obamu, što je vidljivo ne samo po tome što je osedeo nego i po njegovim šalama.

Tako se na tradicionalnoj večeri u Beloj kući priređenoj za strane novinare Obama obratio boy bandu Jonas Brothers koji obožavaju njegove kćeri.

– Momci, Sasha i Malia vaši su veliki fanovi, ali neka vam ništa ne pada na pamet. Imam za vas samo reč: Predator. Nećete ni videti kako dolazi. Ali, vi sigurno mislite da se ja šalim – rekao je Obama izazvavši smeh u dvorani.

– Ovo može biti deo izbornog plana da se omekša Obamin distanciran, profesorski stil koji je karakterisao njegovo rano predsednikovanje – analizira Robertson.

– Ali, to se može gledati i na drugi način. Geg s Predatorom je humoristički. Ali, ako je vaš posao da svake nedelje odlučujete koga ćete ubiti tom letilicom, a postoji mogućnost da ubijete nedužnu dečicu, teško je šaliti se na taj račun – rekao je Robertson.

On tvrdi da je četiri godine pozicije najmoćnijeg čoveka na svetu preoblikovalo Obamin mozak i osobnost.

– Moć povećava nivo testosterona, što povećava oslobađanje dopamina u moždanoj mreži nagrađivanja. To, pak, rezultira povećanjem egocentričnosti i smanjenjem empatije, što je pokazalo jedno ranije istraživanje u Psychological Scienceu – pojasnio je Robertson u časopisu New Scientist.

Neuroprenosnik dopamin, poznat i pod nazivom “hormon sreće”, uključen je u niz funkcija, od kretanja i motivacije do ovisnosti o drogama.

Poput većine neurotransmitera, dopamin funkcioniše tako da njegove premale, baš kao i prevelike količine mogu narušiti koordinisano funkcionisanje mozga.

– Nesputana moć vodi do stvarnih problema u rasuđivanju, emocionalnom funkcionisanju, samosvesti i inhibiciji na sličan način kao kad kokain poremeti sistem za nagrađivanje u mozgu – utvrdio je Robertson koji smatra da neograničena moć može biti okidač za narcizam i prekomerni ponos.

Navodi i primer bizarnog ponašanja bivšeg libijskog diktatora Moamara Gadafija.

– To se ponašanje ne može lako objasniti u terminima crta osobnosti koje su postojale i ranije. Ono se mnogo lakše može interpretirati pomoću termina nebalansiranog učinka moći na mozak – smatra Roberston.

Dodaje kako su se “oruđa demokratije”, poput slobodnih izbora, ograničenog mandata, nezavisnog sudstva i slobodne štampe, razvila delom i stoga da se ograniči prevelika moć lidera.

Čak i Kinezi menjaju svoje lidere svakih 10 godina – dodao je Robertson.

– Ali, nisu samo politički lideri ti na koje se to odnosi jer stotine miliona ljudi imaju golemu moć širom sveta zahvaljujući svome šefovskom mestu – upozorio je Robertson.

Spominje istraživanje dr. Nathanaela Fasta sa Univerziteta Južna Kalifornija koje je pokazalo da se neki šefovi s velikom moći u odnosu na svoje podređene ponašaju pristojno, dok su drugi jako agresivni.

Fast je otkrio da oni ljudi koji se osećaju nedoraslima u šefovskim ulogama, zbog velike moći što im se odjednom pruža, postaju agresivni prema saradnicima.

– Nekim ljudima moć daje snagu i bistrinu, ali drugim ljudima to može biti izvor golemog stresa koji ne bi iskusili da su u poziciji s manje moći.

Dobar primer je bivši japanski premijer Shinzo Abe. On je 2007. godine dao ostavku nakon što je samo godinu dana proveo na premijerskoj poziciji, pri čemu je ozbiljan stres bio glavni razlog njegova povlačenja – utvrdio je Robertson.

Ponekad je glad za moći prevelika, kao u slučaju bivšega britanskog premijera Tonija Blera.

Robertson tvrdi da je žudnja za moći u Blairovu slučaju dovela do katastrofalnog rasuđivanja, posebno u slučaju napada na Irak.

– I Vladimir Putin, koji će u trenutku kad mu završi sadašnji mandat navršiti 18 godina kontinuirane vladavine kao predsednik ili premijer Rusije, uverljivo pokazuje alarmantne simptome neuroloških posledica neograničene moći.

To se, naprimer, vidi po njegovim fotografijama gde je go do pojasa ili s tigrovima ili medvedima – rekao je Robertson.

On, međutim, smatra da nisu svi učinci i posledice moći negativni. – Moć čini ljude bistrijima i spremnijima da razmišljaju strateški i apstraktno. Nadalje, ona poboljšava raspoloženje. Takođe, smanjujući anksioznost kod ljudi moć čini ljude smelijima te im pruža veći apetit za sklonost riziku – utvrdio je Robertson.

– Filozof Bertrand Russell tvrdio je da moć u ljudskim odnosima ima istu ulogu kao energija u fizici. No, učinci moći na mozgove lidera još uvek spadaju u najveće varijable u životu o kojima se dosad nije razmatralo – naglasio je Robertson,

On predviđa da će u vrlo skoroj budućnosti neurološki i psihološki učinci moći postati sastavni deo rasprava o liderima, šefovima, profesorima, lekarima, novinarima i svim ostalim zanimanjima koja pojedincima daju vlast i odgovornost nad onim što ostali ljudi priželjkuju, trebaju ili čega se, pak, plaše.

Pokojni predsednik Hrvatske Franjo Tuđman često je na različite načine manifestovao svoju golemu moć i egocentričnost. Tako je nakon „Oluje“ u avgustu 1995. godine na železničkoj stanici u Kninu o izbeglim Srbima rekao: “Neka im je sretan put, nisu stigli poneti ni devize, ni svoje prljave gaće.”

Na osnovi studije Nathanaela Fasta, njihova bi se agresivnost prema novinarima mogla objasniti prikrivanjem vlastite nesigurnosti u kontaktima s medijima.

(Jutarnji)

Share this post: