Pogledajte dečaka koji tvrdi da je vanzemaljac i koji svojim znanjem zapanjuje svet! – VIDEO

Zapanjio svet

Upoznajte ruskog dečaka koji priča o svojim prethodnim životima na Marsu, prošlosti i budućim kosmičkim kataklizmama i vanzemaljcima koji posećuju našu planetu. On je privukao pažnju celog sveta otkad se pre nekoliko godina saznalo za njegov slučaj. U celosti prenosimo svedočanstvo čoveka koji ga je imao priliku da ga upozna.

„Za neobičnog dečaka po imenu Boriska prvi sam put čuo iz priča učesnika jedne ekspedicije u anomalnu zonu na severu Volgogradske četvrti koja je u našoj zemlji poznata kao gorski lanac Medveditskaja.

Zamisli, dok su uveče svi sedeli oko logorske vatre, taj mali dečak, star oko sedam godina, iznenada je glasno zatražio tišinu: želeo nam je pričati o stanovnicima Marsa i njihovim putovanjima na Zemlju“, rekao je jedan od svedoka koji je sa mnom podelio svoje utiske. „Pa, neko je i dalje potiho brbljao i onda je dečak strogo zatražio našu punu pažnju ili neće biti ništa od priče.“

I tako je svaki drugi razgovor utihnuo. A ovo je razlog zašto: dečak okruglog lica i velikih očiju, u letnjoj majici i sa mangupskim kačketom, potpuno nezastrašen odraslima, započeo je neverovatnu priču – o marsovskoj civilizaciji, o megalitskim gradovima i marsovskim svemirskim brodovima, o letovima na druge planete, i o zemlji Lemuriji na Zemlji, čiji je život poznavao iz ličnog iskustva, budući da je nekada davno doleteo s Marsa na taj golemi kontinent usred okeana gde je imao prijatelje.

Mnoge su šokirale dve stvari. Kao prvo, neobično znanje koje jedan sedmogodišnjak ne bi trebao imati i, kao drugo, to što Boriskin govor nije bio na nivou deteta iz prvog razreda. Koristio je takvu terminologiju, detalje i činjenice iz prošlosti Marsa i Zemlje da su svi ostali pod utiskom. Samo se po provalama emocija moglo videti da taj ozbiljan i suvisao govor potiče od deteta.

„Zašto je Boriska govorio na taj način?“, pitao se moj sagovornik. „Očigledno, podstaklo ga je njegovo okruženje u logoru ekspedicije. Tamo su bili okupljeni zanimljivi, slobodoumni ljudi koji su tražili odgovore na mnoge zagonetke Zemlje i svemira, i Boris, koji je slušao razgovore tokom dana, u svom je govoru izrazio neslaganje sa stvarima koje je zapamtio.“

„Da li je moguće da je sve izmislio? Možda je gledao sve Zvezdane ratove i počeo izmišljati priče?“

„Čini se da ne. Ovo nije zvučalo kao fantazija“, tvrdio je moj prijatelj. „Pre se činilo da se radi o prisećanju prošlosti, sećanjima iz njegovih prošlih inkarnacija. Takve pojedinosti nije moguće zamisliti; moraju se lično znati.“

Reči o sećanjima na prošle inkarnacije bile su presudne: shvatio sam da moram upoznati Borisku. Sada, upoznavši njega i njegove roditelje, pokušavam sve sastaviti kako bih shvatio misteriju rođenja tog mladog bića.

Sećanja Boriskove majke

Zanimljivo je da je Boriska došao na svet u gradu Volzhku, u provincijskom porodilištu, iako je u njegovom rodnom listu kao mesto rođenja upisano „Zhirnovsk, Volgogradska četvrt“.

Njegovi su roditelji dobri i ljubazni ljudi. Nadežda Kiprijanović, Borisova majka, je dermatolog u gradskoj klinici. Diplomirala je 1991. na Volgogradskom institutu za medicinu. Njegov otac, Jurij Tovstenev, penzionisani je oficir, svojevremeno je diplomirao na Visokom vojnom institutu Kamishinskij, a danas radi kao građevinski nadzornik.

Oni sami bili bi srećni kad bi im neko mogao pomoći u rešavanju zagonetnog fenomena njihovog sina, ali zasad sa radoznalošću posmatraju svoje čudo.

„Kad je Boriska rođen, primetila sam da je sa svega 15 dana već dizao glavu“, seća se Nadežda. „Svoju prvu reč, baba, izgovorio je u uzrastu od četiri meseca, i moglo bi se reći da je otada počeo pričati. Svoju prvu rečenicu izgovorio je sa sedam meseci rečima „Hoću ekser“ – video je ekser u zidu – iako uopšteno deca počinju pričati mnogo kasnije.“

„Najizvanrednije od njegovih intelektualnih sposobnosti bile su izvan fizičkog.“

„Kako su se manifestovale?“

„Kad je Borisu bila jedna godina, počela sam mu davati slova prema sistemu Nikitin i, ako možete zamisliti, sa godinu ipo već je bio u stanju da čita teška slova iz novina. Rano i lako naučio je prepoznavati boje u raznim nijansama. Sa 2 godine počeo je crtati, a sa dve ipo mogao je da slika. Znao je crtati u raznim nijansama.“

Boris je krenuo u obdanište kad je napunio dve godine. Sve negovateljice rekle su da je jako nadaren za jezike i da mu je mozak neobično razvijen. Primetile su da ima fenomenalno pamćenje.

Međutim, njegovi roditelji primetili su da njihov sin do svog znanja ne dolazi samo posmatranjem svoje okoline nego, kako se činilo, i iz drugih izvora: nekako je primao informacije niotkuda!

„Niko ga tome nije naučio“, seća se Nadežda, „ali nekako je stekao naviku da sedi u lotosovom položaju – i samo ga slušajte!

Iznosio je takve bisere i detalje o Marsu, o planetarnim sistemima i drugim civilizacijama da smo ostajali zadivljeni. Ali kako je jedno dete moglo sve to da zna?

Svemir i kosmičke teme u njegovim pričama – to su bile stalne teme od njegove druge godine. „Mars, indigo deca i planetarne katastrofe. Boriska je objavio da je nekada živeo na Marsu i da je ta planeta bila nastanjiva, ali je doživela najgoru katastrofu u svojoj istoriji – gubitak atmosfere – i nakon toga su malobrojni preostali stanovnici živeli u podzemnim gradovima.

U to vreme često je leteo na Zemlju zbog trgovine i naučnih istraživačkih misija. Čini se da je on sam bio pilot svemirskog broda. To se događalo u vreme lemurijske civilizacije. Imao je prijatelja Lemurea koji je umro pred njegovim očima.

„Na Zemlji se dogodila ogromna katastrofa u kojoj su planine eksplodirale, a veliki kontinenti raspali su se i potonuli pod vodu, i iznenada je ogroman kamen pao na građevinu u kojoj je bio moj prijatelj“, ispričao je Boriska. „Nisam ga mogao spasiti. Sada bismo se trebali opet sresti na Zemlji.“

Boriska celu sliku uništenja Lemurije vidi kao da se upravo dogodila i pati zbog smrti Zemljanina kao da ju je on sam skrivio.

Jednom je video knjigu ‘Odakle potičemo?’ Ernsta Muldasheva koju je donela njegova majka. Trebali ste videti kakav je to efekat imalo na malog dečaka. Gledao je crteže Lemuraca, fotografije tibetanskih pagoda. Dva sata kasnije mogao je detaljno govoriti o rasi Lemuraca i bio je vrlo dobro upućen u njihova otkrića.

„Ali Lemurija je uništena pre barem 800.000 godina“ – rekao sam oprezno – „i Lemurei su bili visoki preko devet metara pa ipak se ti nekako sećaš svega toga?“

„Da, sećam se; sigurno mi niko nije pričao o tome“, odgovorio je Boris.

Drugom prilikom počeo se prisećati mnogih stvari nakon što je video ilustracije u drugoj Muldashevljevoj knjizi ‘U potrazi za Gradom bogova‘ o pogrebnim odajama i piramidama. Rekao je da znanje neće biti pronađeno pod Keopsovom piramidom, već pod jednom drugom. Ali još ga nisu pronašli. „Život će se promeniti kada otvore Sfingu“, rekao je, i dodao da će se Sfinga otvoriti negde iza uva, ali ne može se setiti tačno gde.

Kada ga uhvati nadahnuće, priča zanimljive priče o majanskoj civilizaciji, smatrajući da ljudi ne znaju mnogo o tom fascinantnom narodu. Ali najupečatljivije je to što Boriska smatra da je sada na Zemlji došlo vreme u kojem se rađaju posebna deca zbog nekih velikih promena koje će se dogoditi s Planetom i zato što će biti potrebno novo znanje, šire od zemljanskog mentaliteta.

„Kako znaš za tu nadarenu decu i zašto se to dešava?“, pitao sam ga prilikom našeg susreta. „Znaš li da ih zovu ‘indigo deca‘? „Znam da se ona rađaju, ali u našem gradu nisam ih sreo. Ali, možda Julia Petrova: ona mi veruje, što znači da nešto oseća.

Ostali se obično smeju kada pričam priče. Na Zemlji će se nešto dogoditi -dve  katastrofe – i zato se rađaju ta deca. Ona moraju pomagati ljudima. Polovi će se preokrenuti. 2009. doći će do prve ogromne katastrofe na jednom velikom kontinentu, a 2013. dogodiće se jedna još veća.“

„Ti se ne bojiš toga, iako bi to moglo uticati i na tvoj život?“

„Ne, ne bojim se: mi živimo večno. Došlo je do katastrofe na Marsu, gde sam ranije živeo. Oni su bili isti narod kao mi, ali došlo je do nuklearnog rata i sve je gorelo. Neki su ljudi preživeli, i izgrađene su kuće i nova oružja. Tamo je takođe došlo do promena kontinenata. Međutim, taj kontinent nije bio veliki. „Marsovci dišu vazduh koji se pretežno sastoji od ugljen-dioksida. Kad bi došli na našu planetu, stalno bi se zadržavali u blizini dimnjaka.“

Polovi će se preokrenuti. 2009. doći će do prve ogromne katastrofe na jednom velikom kontinentu, a 2013. dogodiće se jedna još veća.

„A ti, ako si ti s Marsa, možeš li s lakoćom disati naš vazduh ili ti je potreban ugljen dioksid?“

„Kad se nađeš u ovom zemaljskom telu onda dišeš ovaj vazduh. Ali mi mrzimo zemaljski vazduh, jer vaš vazduh uzrokuje starenje. Tamo, na Marsu, ljudi su večno mladi, u dobi od oko 30-35 godina, i nema starih ljudi. Svake godine ta deca s Marsa rađaće se na Zemlji u sve većem i većem broju. U našem gradu biće ih najmanje 20.“

„Sećaš li se svog starog imena ili imena tvojih prijatelja?“

„Ne, nikad se ne sećam imena.“

„Od koje godine pamtiš sebe?“

„Svog prošlog života sećam se do trinaeste godine, a ovde se sećam sebe od rođenja, ali ne zaboravljam odakle sam došao.

Tamo smo nosili posebne naočare i borili smo se celo vreme. Na Marsu je bila jedna neugodna stvar: ćelija koju je potrebno uništiti. Moguće je ponovo oživeti Mars, ali ta ćelija to sprečava. To je tajna. Mogu nacrtati kako izgleda; bili smo blizu nje. Ta je ćelija protiv nas.“

„Borise, zašto naše svemirske letelice ‘umru’ češće nego što ostanu čitave prilikom sletanja na Mars?“

„S Marsa se širi signal, i on pokušava da unište letelice. Na tim ćelijama ima štetnih zraka.“

Začudili su me štetni zraci Phobosa. Godine 1988. Jurij Lušničenko, čovek iz Volzhska obdaren vančulnim moćima, pokušao je kontaktirati vođe sovjetskog svemirskog programa kako bi ih upozorio na neizbežan neuspeh njihovih sondi Phobos1 i Phobos2 poslatih na Mars, posebno zbog vazduha i radioaktivnih baterija koje su bile strane toj planeti. Nisu poslušali njegova upozorenja. Nisu osećali potrebu da odgovore, sve do danas, iako je za uspeh, prema Lušničenku, potrebno promeniti taktiku kod približavanja površini Marsa.

NLO – i i izgubljeni planeti

„Znaš li za višestruke dimenzije? Znaš, kako bi leteo ne moraš slediti ravnu putanju, već možeš ići kroz multidimenzionalan prostor?“

Pažljivo sam postavio pitanje koje je s gledišta glavne struje nauke bilo fantastično.

Boriska je iznenada živnuo i počeo energično objašnjavati konstrukciju NLO-a. „Čim bismo se lansirali, odmah smo bili blizu Zemlje!“

Zatim je uzeo komad krede i na ploči nacrtao nešto trouglasto.

„Postoji šest slojeva“, uzbuđeno je govorio. „Spoljni sloj čini 25% izdržljivog materijala, drugi sloj zauzima 30% i sličan je gumi, treći zauzima još 30% i opet je od metala; četiri odsto otpada na sloj sa magnetnim svojstvima.“ Ispisivao je brojke na tabli.

„Napajaju li energijom magnetni sloj, uređaj može da leti po čitavom svemiru.“

Mi odrasli međusobno smo se pogledali. U kojem se razredu uče procenti? Naravno, u školi još nisu bili došli do toga, ali čini se da Boriska ima ozbiljnih poteškoća u školi. Nakon testiranja stavili su ga odmah u drugi razred, ali onda su ga se pokušali rešiti.

Kome bi, recite mi, bilo ugodno kada dete iznenada prekine učitelja kako bi reklo: „Maria Ivanovna, ne govorite istinu! Ne učite nas ispravno!“ A to se događa više nego jednom dnevno.

„Koja je Boriskina misija na Zemlji? Zna li je on?“, pitao sam i njega i njegovu majku .
„Rekao je da sluti“, odgovorila je Nadežda.

„Zna nešto o Zemljinoj budućnosti; primer, da će znanje biti raspodeljeno u skladu sa kvalitetom i nivoom svesti. Novo znanje nikada neće doći iskvarenim ljudima sa sitnim porocima, lopovima, banditima, alkoholičarima, a takođe ni onima koji nisu spremni menjati se na bolje.

Oni će napuštati Planetu. On misli da će informacije imati najvažniju ulogu. Na Zemlji će početi vreme jedinstva i saradnje.

Nova brazda na Marsu

Mars

„Borise, odakle ti to znanje?“

„Iz moje unutrašnjosti“, ozbiljno je odgovorio. Jednom, kad mu je bilo pet godina, zadivio je svoje roditelje počevši govoriti o Proserpini, planeti koji je uništena pre više stotina hiljada a možda i više miliona godina. A tu reč, Proserpina, rekao je bez da ju je čuo igde drugde.

„Zrak ju je presekao i raspala se na komadiće“, objasnio je Boriska. „Planeta fizički više ne postoji, ali njegovi stanovnici su se teleportovali u petu dimenziju, koju vi zovete paralelni svet. Mi smo posmatrali smrt planete sa Marsa“, pojasnio je.

A onda je iznenada rekao nešto nezamislivo. Rekao je da je Zemlja, kao živo svesno biće, počela prihvatati decu Proserpine kako bi ih podučavala. Zbog toga se ovde povremeno rađaju deca koja se sećaju svoje matične planete i smatraju se vanzemaljcima.

Evo šta je Borisova majka Nadežda čuvala u svom dnevniku; to joj je jednom prilikom rekao Boris: „Ti si prethodnica. Očistila si platformu za nas. U najvišim sferama smatraju te junakinjom. Ti na svojim leđima nosiš najteži teret. Ja sam došao u Novo vreme. Hologramski kod već je vidljiv i prekriva prostor. Sve će se rasvetliti u novoj vatri misli, vrlo brzo. Prelaz iz jednog sveta u drugi odigraće se kroz tkivo Vremena. Ja sam doneo Novo vreme. Ja sam doneo Novu informaciju.“

Mars je počeo katastrofalno gubiti svoju atmosferu i vodu. Boriska je rekao da su postojali posebni brodovi koji su odlazili na najbližu planetu, Zemlju, po vodu.

Boriskine marsovske hronike

Otprilike godinu dana kasnije otišao sam u Zhirinovsk da posetim Borisku i da čujem najnovije detalje o njegovom životu. Naravno, pre svega, razgovarao sam sa njegovom majkom.

„Pogledala sam u sobu jer sam čula kako Boriska razgovara s nekim, ali pouzdano sam znala da je sam“, seća se Nadežda. „Zaista je bio sam, a ispred njega je bio šareni mozaik sastavljen od dečjih kocki, a na njemu je bila dvostruka spirala DNK! Jasno sam je prepoznala sa svojih istraživanja na medicinskom institutu.

„Nekome se obraćao: Ja sam pilot istraživačkog broda, naučnik, ali nikada neću obavljati ukrštanje ljudske i reptilske DNK!

To se protivi zakonima prirodne selekcije, usledilo je par reči na latinskom. Bila sam jednostavno zapanjena; i umesto da ga dalje slušam, počela sam ga tresti. ‘Šta je to? Kome to govoriš?’

I Boriska je iznenada izašao iz transa, zbunjen, i promrmljao – ‘Igram se’

„Još jednom, shvatila sam da svoga sina ne poznajem baš dobro. Istina je da kad sam ga kasnije pitala, rekao mi je da ta informacija nije za ljude i da su, kad je on živeo na Marsu, imali blago drugačije loze DNK – nešto drugačije od DNK lemurijske rase.

„Ali u osnovi sam shvatila da, ako se seća svog života na Marsu, onda je to iz tačke gledišta različitih vremenskih perioda. To jest, čini se da se pojavio na Marsu mnogo puta i seća se različitih epizoda iz svojih života, verovatno kroz razdoblje od mnogo hiljada godina.“

„Znači, ne mislite da su to jednostavno dečje fantazije?“

„Možda bi mi bilo drago tako misliti, ali to se ne uklapa. Tu je uključeno previše potpuno neobičnog znanja. Jednostavno ga nije imao odakle crpsti. Istina, ne mislim da se seća svojih prošlih života onako kako se mi sećamo jučerašnjeg dana. Naravno da ne. Njegova sećanja vrlo su razlomljena i otkrivaju se pod određenim okolnostima, a moguće je i da će s vremenom izbledeti.

Da, on se može povezivati sa spoljnim izvorima informacija i biti njihov odašiljač, ali deset minuta kasnije može jednostavno zaboraviti te informacije, poput normalnog deteta.“

Ipak , na njihovim snimcima iz proteklih meseci nalaze se neobična Boriskina sećanja na teške kataklizme na Marsu. Na primer, on uporno tvrdi da je tokom proteklih više stotina hiljada ili čak miliona godina, tamo bilo velikih problema sa vodom. Mars je počeo katastrofalno gubiti svoju atmosferu i vodu. Boriska je rekao da su postojali posebni brodovi koji su odlazili na najbližu planetu, Zemlju, po vodu.

Izgledali su poput valjaka i služili su kao matični brodovi.

Mnogo je govorio o svojim dužnostima i radu u svemiru. Dečaku se baš ne sviđaju američki filmovi o svemirskim pustolovinama i ratovima, i kaže da je u njima sve iskrivljeno i izmišljeno.

Marsovski brodovi mogli su da putuju po celom Sunčevom sistemu, imali su veći broj baza na planetama i njihovim satelitima. Čini se da nije bio loš pilot i imao je dobre profesionalne veštine. Prema njegovim pričama, mnogo je puta učestvovao u letovima na Saturn, gde je najteža stvar bila navigacija kroz asteroidni pojas. Mnogi njegovi prijatelji poginuli su približavajući se Saturnu.

„Znaš, mama, nisam samo donosio vodu na Mars!“, Izjavio je Boriska jednog dana.

„Uvek govoriš, ‘Mars ovo, Mars ono; ali ja sam bio odgovoran za Jupiter! Imali smo poseban projekat u kojem smo proučavali stvaranje drugog sunca u našem Solarnom sistemu. A to drugo sunce trebao je biti Jupiter. Ali za to je bilo potrebno tako mnogo fizičke mase da je nije bilo dovoljno u celom Sunčevom sistemu. Zato projekat nikada nije uspeo.“

Jednom je rekao da bi zemaljske naučnike sigurno zanimalo da u našem Sunčevom sistemu nema osam planeta, već dve više. One se nalaze iza Plutona.

Prema njegovim rečima, Mars je nekada bio bliže Jupiteru, i Mesec je tada pripadao Marsu. Ali nakon divovske kosmičke kataklizme Mars je izmenio svoju orbitu, i tako je Zemlja dobila svoj satelit – Mesec. Međutim, Boriska se ne može setiti nikakvih detalja o tom periodu.

Jednom je, gledajući emisiju na kanalu Discovery, s velikim entuzijazmom počeo govoriti o civilizaciji Sivih (Greys) – malih humanoida s velikim očima.

„Oni nisu Marsovci“, rekao je, pokazujući na ekran. „Mi nismo takvi; mi smo bliži Lemurcima i Atlantiđanima.

Kao prvo, mi smo visoki, oni su patuljci.

Drugo, Sivi su okrutni. Oni su iz druge galaksije, upuštaju se u izvođenje svakakvih eksperimenata na ljudima. Čak smo se morali i boriti protiv njih, jer su oni agresori.

Naša vrsta bila je ljubazna, manje agresivna i najintelektualnija, jer smo mogli koristiti čak i psihičku energiju. Ispaljujući svoje reči, ponekad mucajući, dečak je sve izrekao u kratkom govoru, nakon čega je opet posvetio pažnju svojim normalnim igrama, a „problem Sivih“, po rečima njegove majke, više se nije spominjao. Čini se da se radilo o bljesku sećanja koji se možda nikada neće ponoviti.

Ali bude li bilo ikakvih novih izjava o životu u svemiru, na Marsu ili u Sunčevom sistemu, biće i sumnji. Dečak se, prema rečima specijalista, „zatvara“. Uzrok toga su, najverovatnije, teškoće naše zemaljske stvarnosti – kao što je slučaj sa drugom indigo decom.

Naučno zanimanje za indigo decu

Da su predstavnici nauke istinski zainteresovani za Borisku, neosporna je činjenica. Doktor fizike i matematike, prof. Vladislav Lugovenko iz Instituta za Zemljin magnetizam, jonosferu i širenje radio talasa (IZMIRAN) Ruske akademije nauka, upoznao se sa Boriskom i pozvao ga u Moskvu na pregled.

Neki od Lugovenkovih saradnika učestvovali su u proučavanju dečaka. Lugovenko sprovodi istraživanja indigo dece u Rusiji i drugim zemljama, i smatra da se ona s razlogom već 20 godina rađaju na ovoj planeti. Kako se čini, ta su deca povezana s razvojem buduće civilizacije na Zemlji.

(Projectcamelot)

Share this post: