Propast pet kapitalnih investicija

Ni pola veka otkako je najavljeno, nije završeno pet kapitalnih projekata. Na spisku: „Brze pruge Srbije“, metro, „Prokop“, obrenovački toplovod i „Europolis“

Šibaju vozovi širom Srbije. Brzinu od 200 kilometara na sat teško je pratiti i pogledom. Pristaju u „Prokopu“ najsavremenijoj železničkoj stanici u Evropi.

U dvomilionskoj prestonici putnici metroom stižu za nekoliko minuta do željene adrese, a stanovi Beograđana se greju po niskim cenama.

Na obalama Save sijaju svetla iz marina, za kvadrat papreno skupog stana sa predivnim pogledom nadmeću se milioneri iz sveta. Svi bi da žive u prestižnom beogradskom naselju kraj reke.

Ovako bi izgledala Srbija i njen glavni grad samo da je zaživelo pet kapitalnih projekata o kojima slušamo više od dve decenije. To su projekti „Brze pruge Srbije“, Glavna železnička stanica „Prokop“, „Beogradski metro“, toplovod iz Obrenovačke termoelektrane i Beograd na vodi.

Tri projekta, čija se realizacija čeka decenijama, vezuju se za ime Milutina Mrkonjića, nekadašnjeg direktora Saobraćajnog instituta CIP i doskora ministra saobraćaja. „Brze pruge Srbije“, nova glavna železnička stanica „Beograd – Centar“ u Prokopu i „Europolis“ ili „Beograd na vodi“, koji je svojevremeno promovisala i šefica JUL-a Mira Marković.

Početkom devedesetih godina Evropska zajednica je formirala posebnu komisiju sa zadatkom da definiše evropske koridore za budućnost – priča Mrkonjić za „Novosti“.

– Te 1992. godine železnički Koridor 10 postao je evropski. Radni naslov bio je „Brze pruge Srbije“. Godinu dana kasnije potpisali smo predugovor sa francuskim kompanijama, koje su bile lideri u toj oblasti. Nažalost, došle su sankcije i Francuzi su se povukli. Koliko smo mogli, nastavili smo sami taj projekat, a ključni deo bio je beogradski železnički čvor. Uradili smo stanicu Vukov spomenik 1996. godine. Stanicu Prokop izgradili smo tih devedesetih godina do kote koja prekriva koloseke i perone. Uradili smo i deo pruge između Beograda i Pazove i triangl kod Inđije. Nismo mogli više, jer nije bilo novca.

Nije Prokop, niti „Beograd na vodi“, projekat Mrkonjića, Vučića ili neke političke partije, kaže naš sagovornik. To su ideje onih koji su Beograd planirali za budućnost, a predvodio ih je slavni gradonačelnik prestonice, Branko Pešić.

– Nijedan od gradonačelnika Beograda od 2000. do 2008. godine nije hteo da se posveti beogradskom železničkom čvoru odnosno oslobađanju Savskog amfiteatra – ističe Mrkonjić.

– I ne samo to, bilo je i ideja da se zatrpaju tuneli koji su do tada bili izgrađeni. Posebno je Prokop bio tema o kojoj je grad imao jedno, a republika drugo viđenje. I to je bio kamen spoticanja. Zbog „sukoba“ grada i republike taj projekat nije završen. A, Beograd je taj, koji je trebalo da gura beogradski železnički čvor da bi se oslobodilo najatraktivnije zemljište uz Savu. Međutim, gradske vlasti to nisu razumele. Uspeli smo da obezbedimo kuvajtski kredit za završetak radova u Prokopu, i nadam se da će izgradnja uskoro da krene.

Što se tiče „Beograda na vodi“ Mrkonjić je i dalje optimista i smatra da, ako se grad i republika dogovore i ako se obezbedi novac, u roku od dve godine mogu da se završe radovi na beogradskom železničkom čvoru i da se u Prokop izmesti glavna stanica.

Izgradnja metroa u Beogradu planirana je još polovinom prošlog veka. Prva studija je napravljena 1968. i predviđala je 35 stanica, na 33 kilometra. U urbanističkom planu usvojenom 2003, projekat metroa napušten je u korist lakog šinskog sistema. Tokom svih ovih godina izgrađena je samo stanica Vukov spomenik, a ni ona čak ne bi mogla da bude deo budućeg metroa, jer je izgrađena kao stanica gradske železnice, tako da bi se morala „prepraviti“. Đorđe Bobić, koji je za vreme gradonačelnika Nenada Bogdanovića bio na funkciji gradskog arhitekte, smatra da se od metroa uvek odustajalo zbog nedostatka novca i kratkih mandata.

– Čudan je taj običaj da, kad se promeni vlast, sve radimo iz početka, kao da oni prethodni ništa nisu započeli. Nema kontinuiteta – priča Bobić. – Finansijska situacija je, takođe, bila kamen spoticanja, jer su svi ovi projekti neobično skupi i Beograd nije mogao sam da ih okonča. Neuspehu je kumovala i nesloga u struci, koju možda čak i koriste političari. Čim se objavi jedna ideja, pojave se bar još dve struje arhitekata i ostalih stručnjaka, koje se protive i imaju svoje predloge.

Bobić napominje da se ni u svetu kapitalne investicije ne mogu realizovati u periodu kraćem od 10 do 15 godina.

Davnog leta 1993 god, Beograđani su se nadali da će ih već naredne zime grejati obrenovačka termoelektrana. Iza projekta bio je gradonačelnik Beograda, tada Nebojša Čović i republička vlast koji su imali zadatak da obezbede sredstva. Projekat toplovoda od Obrenovca do Beograda, procenjen na oko 160 miliona dolara je propao, jer para nije bilo u zajedničkoj kasi, a u to vreme jedna za drugom su propadale i banke.

Od ovog projekta ostao je samo most preko Save od Obrenovca ka Boljevcima – Sremska gazela, koji je pre dve godine otvoren za putnički saobraćaj.

(Novosti)

Share this post: