Putin će Rusiji obezbediti prvu mirnu 14-tu godinu posle šest vekova

Putin će Rusiji obezbediti prvu mirnu '14-tu godinu posle šest vekova

Šta je Putinu pošlo za rukom da učini tokom 2013. godine?

Učvrstio se i napredovao u nekoliko pravaca. Tome, naravno, nije pogodovalo samo slabljenje SAD do kojeg je došlo i zbog objektivno nagomilanih problema u američkoj politici. Istina je, sami su sebe saterali u ćošak i naneli štetu svojoj snazi, ali su mnogo značajnija bila umešna dejstva Rusije.

Konfrontacija sa SAD, koja se zaoštrila krajem 2012. godine zbog donošenja „zakona Magnitskog” i našeg odgovora u vidu  „zakona Dime Jakovljeva”, nastavljena je i u 2013. godini. Stekao se utisak da će pritisak na Rusiju i Putina lično samo narastati i da ćemo teško održati svoju liniju. Ali, šta smo dobili na kraju godine?

To što je Rusija Snoudenu dala azil, kojeg nije smela da primi ni jedna druga zemlja, očigledan je dokaz uloge koju igramo u svetu.

Kako po svom propagandističkom efektu, tako i po utisku koji je proizvela na svetsku elitu, Putinova davanje azila Amerikancu, po svoj prilici, može se po posledicama uporediti samo sa raskrinkavanjima bivšeg saradnika NSA.

Glavna prošlogodišnja senzacija bila je ipak nepokolebljiva pozicija povodom Sirije koja se ogledala kako u raznovrsnoj pomoći Damasku, tako i upućivanju mornarice u Mediteran. A još je značajnija diplomatska operacija Rusije koja je dovela do toga da SAD odustanu od unapred isplaniranog napada.

To nije bila prosto senzacija. Svet je zaista bio na ivici velikog regionalnog rata sa nesagledivim posledicama.

Nema smisla vagati šta je, u sprečavanju agresije, imalo veći značaj: lična nespremnost dobitnika Nobelove nagrade da ratuje, razumevanje dela anglosaksonske elite razmera užasa u koji bi mogao da bude uvučen čitav svet ili majstorstvo Putina… Nezavisno od svega, jasno je da je ta pobeda nedvosmisleno učvrstila pozicije Rusije u svetu i u regionu (odakle smo otišli`90-tih i počeli da se vraćamo nakon nikakvog odnosa povodom Libije), kao i lični autoritet Putina kao najuticajnijeg političara u svetu.

Smanjivanje napetosti oko Siriji omogućilo je da se umanje tenzije i povodom Irana. I tu su Amerikanci omekšali stav zahvaljujući i politici Rusije koja nije dozvolila Zapadu da Persijancima diktira svoju volju.

Jasno je da su tokom 2014. moguće nove provokacije i oko Sirije (gde još uvek traje rat) i oko Irana, ali se dinamika događaja iz prošle godine to čini sve manje verovatnom.

Novembarska pobeda na ukrajinskom frontu, nakon svega, nije bila toliko ubedljiva, ali je za apsolutnu većinu „analitičara” bila neočekivana.

Ta pobeda jeste, intervalna – ali je veoma važna.

U decembru je Putin u svom obraćanju parlamentu predložio novu formulu geopolitičkog mesta Rusije – ne supersila-hegemon, već lider-zaštitnik:

„Mi ne pretendujemo na zvanje neke supersile koja se doživljava kao pretendent na svetsku ili regionalnu hegemoniju, mi ne nasrćemo ni na čije interese, nikome ne namećemo svoje pokroviteljstvo i nikoga ne pokušavamo da učimo kako da živi. Ali, trudićemo se da budemo lider, da branimo međunarodno pravo, borimo se za poštovanje nacionalnog suvereniteta, samostalnosti i samobitnosti naroda”.

A šta je sa SAD?

One su 2013. izgubile ne samo u Siriji, Egiptu i Ukrajini – one su iskomplikovale svoje odnose sa Saudijskom Arabijom i Turskom. Čak i okupirani Avganistan odugovlači sa potpisivanjem sporazuma o američkoj bazi na svojoj teritoriji posle 2014. godine.

Snoudenova raskrinkavanja izazvala su nove probleme i u ionako teškim odnosima Vašingtona sa Latinskom Amerikom, evropsko društvo i političari revoltirani su globalnošću špijunaže NSA. Čak je i Izrael izjavio da prijateljstvo nije večno.

SAD realno gube Bliski Istok – one su formalno i same izjavile da je za njih prioritetan postaje Pacifički region, ali porast problema u arapskom svetu za SAD poprima veoma ozbiljne dimenzije.

Amerikanci u regionu i dalje imaju ogromnu armijsku grupaciju i najveće baze, ali njih ranije nisu voleli na ulicama, a sada se to osećanje prenelo i u dvorce. Elite se okreću od Vašingtona. Propali napad na Siriju samo je okidač za nezadovoljstvo politikom SAD koje postaje otvoreno.

Američka podrška „arapskom proleću” i „Muslimanskoj braći” odavno je izazvala protest kod vladajućih elita: u julu se u Egiptu dogodio prevrat u kojem je Amerikancima prihvatljivi predsednik Morsi zbačen sa vlasti.

SAD su u početku osuđivale vojsku zbog preuzimanja vlasti, ali su bile prinuđene da odstupe. A nakon propasti sirijskog pohoda – arapski prinčevi su planuli – Saudijci su odbili mesto u SB OUN i time pokazali nezadovoljstvo što su ih Amerikanci ostavili na cedilu u Siriji, nasledni princ Katara direktno je Rusiju naveo kao primer zemlje ne ostavlja svoje prijatelje.

Istina, i Rusija je `90-tih napuštala svoje prijatelje koje joj sada pokušavaju da trajno preotm. Tako je trebalo da bude sa Jermenijom, Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom koje su se spremale da potpišu sporazum o asocijaciji sa EU. Ali, zbog politike Kremlja  – Jermenija i Ukrajina su već napravile izbor u korist Carinske unije (iako to Kijev formalno još nije objavio).

Evroazijske integracije ostaju glavni cilj ruske spoljne politike u 2014. godini. Međutim, prevlačenje Ukrajine još uvek nije završeno, roškanje povodom Kijeva sa Nemačkom (kao osnovom EU) može biti dugo i teško.

Uzgred, 2014. će sa Rusijom zajednički jezik pokušati da pronađe dosledniji i kvarniji protivnik – London.

Nakon što su krajem 2012. godine Rosneft i Britiš Petroleum potpisale sporazum o alijansi, u martu 2013. godine prvi put su ministri odbrane i inostranih poslova Rusije posetili Englesku. Odmah nakon toga usledila je veoma čudna smrt Berezovskog koja je veoma ličila na želju Engleza da se oslobode nepotrebnog agenta.

Šojgu i Lavrov su prošle godine posetili i Egipat čije su vlasti bile spremne da kupe ne samo naše oružje, već i da se prisete savezničkih vremena. Iz Saudijske Arabije, čijim novcem Kairo može kupovati našu tehniku, prošle godine je dva puta dolazio princ Bandar – čovek koji značajno određuje spoljnu politiku svoje zemlje.

Bandar i Putin ne razgovaraju o naoružanju. Oni raspravljaju o geopolitici, kao što je i običaj na Istoku u gotovo filosofskom maniru.

Uzgred, rezultati upravo takvih rasprava veoma često prevazilaze sve takozvane praktične dogovore. Najvažnije je – dogovoriti se o filozofiji novog svetskog poretka. Posle toga razgovore o tome više nije potrebno voditi sa Buševima ili Klintonima, već sa Putinom.

To razume sve veći broj svetskih lidera. Da bismo se osećali sigurno na svetskoj areni – što Rusiji nije potrebno radi gordosti, već radi obnove iskomadanog ruskog sveta – treba isključiti nerede u svojoj pozadini.

Nakon što su propali otvoreni napadi na Putina, koje su vodili NATO i unutrašnja kosmopolitska opozicija tokom 2011. i 2012. godine, Kremlj je prešao na politiku nacionalizacije elite.

Ovaj proces ide sporo, ali uporno. Državnim funkcionerima je već zabranjeno da imaju račune u inostranstvu, a oligarsima je ponuđeno da se iz ofšor zona vrate u Otadžbinu (ukoliko je tako doživljavaju).

Istina, to je samo početak i tek polovina problema koje treba rešiti. Putin će uspeti da za nekoliko godina obnoviti vladajuću klasu – naravno, ako bude mira na nebu i nad našim glavama.

Posle svega, šta je najvažnije u 2014. godini?

Najvažnije je da PUTIN prelomi tradiciju po kojoj smo poslednji put mirnu `14-tu godinu imali pre šest vekova.

(Fakti)

Share this post: