PUTIN VODI UKRAJINSKU BITKU PAŽLJIVO JER JE VELIKI RAT PLANIRAN POSLE 2015.

Dmitry Medvedev

 

  • U narednim nedeljama Novorosija će – nakon što preuzme kontrolu duž čitave granice sa Rusijom – sebi obezbediti leđa, što će joj omogućiti da se koncentriše na zapadnom frontu
  • A prelaskom iz defanzivne odbrane u ofanzivu, uskoro će osvojiti ne samo artiljeriju i tenkove, već i avijaciju koju je zarobila ukrajinska armija u raspadu
  • Putin želi da ukrajinsku bitku dobije uz relativno minimalne žrtve jer shvata – uz svu dobitnu kombinaciju za Rusiju u ukrajinskoj situaciji – da neizbalansirani koraci mogu ubrzati izbijanje velikog rata, koji jeste neizbežan, ali nije planiran ni za 2014. ni 2015. godinu

Piše: Petar Akopov

Najvažnija vest o događajima koji konačno garantuju pobedu Novorosiji – prošla je gotovo neprimećena: Ukrajina je izgubila deo granice sa Rusijom.

Sada je to granica između Novorosije i Rusije.

Sve se desilo nekako slično kao i sva ukrajinska kriza – iza gromoglasnih izjava kijevskih vlasti uvek sledi propast.

Polovinom prošle nedelje je Turčinov objavio da će početi sa blokadom granice sa Rusijom – da „značajnije ubrza lokalizaciju terorista”, u minuli četvrtak je vlada Ukrajine objavila da zatvara 8 od 32 granična prelaza u Luganskoj i Donjeckoj oblasti. Ali, tada je Ukrajina, u suštini, već bila izgubila kontrolu nad granicom.

Iako se borbe sa ukrajinske strane granice nastavljaju, već u taj četvrtak je predsednik vlade Luganske narodne republike Vasilij Nikitin saopštio da armija Jugoistoka kontroliše 150–200 kilometara granice sa Rusijom. A to nije preterivanje.

Čak su i kijevski mediji u četvrtak uveče priznali da su „na ukrajinsko-ruskoj granici u Luganskoj oblasti u toku dani otvorenih vrata”:

„U početku je pet uprava pograničnih službi u Stanično-Lugansku, Krasnodonu, Birjukovu, Sverdlovsku i Djakovu napustilo svoje punktove i sa oružjem otišlo sa granične linije.  A danas su bez obezbeđenja ostala još dva granična prelaza – „Červonopartizansk” i „Dovžanskij” i to na demarkacionoj liniji sa Rusijom. Stvari vetrovito tako stoje i na prelazu „Krasnaja Mogila” pored samog Luganska. Za sada se može samo nagađati koliko je kilometara granice od 746 kilometara Luganske oblasti otvoreno.

Dmitri Timčuk, kooordinaror grupe „Informacioni otpor” napisao je: „U Lugansku je faktički otvoreno 100 kilometara granice. Možda ne baš 100 kilometara,  ali zaista postoje delovi koji se ne obezbeđuju na potrebnom nivou. Prema rečima očevidaca, kroz neobezbeđene rupe na granici već prolaze teroristi. Noću su lokalni stanovnici videli prebacivanje kamiona KamAZ sa ciradama, a primećeni su i BTR. Na svom Fejsbuku bivši ministar unutrašnjih poslova Jurij Lucenko piše da se 15 KamAZa probilo sa teritorije Rusije.

Telefoni u upravi pogranične službe u Luganskoj oblasti ne rade. Carinici su odbili da komentarišu ovu informaciju, pozivajući se na tajnu vojnih operacija. Na svom zvaničnom sajtu nastavljaju da mole ostale pripadnike ukrajinskih službi bezbednosti da im pomognu”.

Dakle, kijevske vlasti više ne drže granicu, što znači – bez obzira na tenkovske i avio-udare na Slavjansk – da je njihov poraz samo pitanje nedelja.

Preko granice se i tako probijaju i dolaze dobrovoljci iz Rusije – od sada će ih biti sve više.

Njih može da zaustavi samo Petar Porošenko, ako naredi da prestane vojna operacija i ako povuče vojsku sa teritorije Donjecke i Luganske republike. Međutim, on to neće učiniti – maksimum što je u svom subotnjem planu mirnog rešenja novi predsednik Ukrajine obećao, bilo je: da će zaustaviti napade i razmotriti mogućnost pregovora.

Ali, situacija na Istoku je već takva da bez povlačenja ukrajinske armije nikakvih ozbiljnih pregovora ne može biti. Što znači da će se borbe nastaviti, a priliv ruskih dobrovoljaca – dalje rasti.

U narednim nedeljama Novorosija će – nakon što preuzme kontrolu duž čitave granice sa Rusijom – sebi obezbediti leđa, što će joj omogućiti da se koncentriše na zapadnom frontu. A prelaskom iz defanzivne odbrane u ofanzivu, uskoro će osvojiti ne samo artiljeriju i tenkove, već i avijaciju koju je zarobila ukrajinska armija u raspadu.

Nema, dakle, ni govora o porazu Novorosije. To uopšte nije verovatno, imajući u vidu podršku Rusije, a sada – kada je Kijev izgubio kontrolu nad granicom – to je praktički nemoguće.

Bez obzira na brigu za junačke strelkovce (Igor Strelkov je ministar odbrane Donjecke republike i komandant odb rane Slavjanska) koji se junački bore protiv kijevskih odreda koji su nadmoćniji u naoružanju, to još uvek nije razlog da ponekad zapadamo u bes i govorimo:„Sve je propalo, sve je uništeno, Kremlj izdaje ustanike. Ako Putin ne pošalje vojsku upravo sad, onda je on izdajnik”.

U redu je kad tako počnu da kukaju ljudi kojima je važno samo da po svaku cenu diskredituju Putina, jer je cilj njihovih nalogodavaca da „rusko proleće” pretvore u bunt protiv vlasti i da unište Rusiju.

Jasni su nam ti pseudopatrioti. Ali, kada tako počnu da govore ljudi u čiju se iskrenu ljubav prema Rusiji ne može sumnjati, onda shvatiš da oni mnogo igraju virtualne igre sa svim strategijama i tenkovima.

Rusija već ratuje – i na geopolitičkom, i na diplomatskom, i na finansijsko-ekonomskom, i na nevidljivim frontovima, a i na realnom novorosijskom bojnom polju. Istina, u Novorosiji to sada čine dobrovoljci – koji dobro znaju ko im je vrhovni komandant i u kakvim se teškim i surovim okolnostima moraju držati u prvo vreme.

Lako je zamerati Putinu, koji je još početkom marta rekao da Rusija koristi sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju da zaštiti stanovništvo istočnih regiona od bezobrazluka, i pitati ga: gde je to „sve“?

Putin ratuje na svim frontovima istovremeno, i on mora da zna raspored i pregrupisavanje snaga protivnika (koji su ozbiljniji od kijevske armije) i da sinhronizuje svoja dejstva i korake za prvu fazu sa planom prodora za drugu.

Ovo nije kompjuterska igra, ovde se ne može kliknuti na „pauzu“. Ovde je sve hiljadu puta komplikovanije i milion puta odgovornije.

Da li neko od patriota ipak misli da je Putinu lako da gleda kadrove žrtava bombardovanja u Lugansku ili Slavjansku? Šta, zar misle on ne oseća strašnu potrebu da uradi ono što može – da zatvori nebo, da pošalje vojsku i zaustavi sav taj užas?

Putin ne žuri zato što se boji odgovornosti, niti zato što manje voli Rusiju od vas, ili što slabije poznaje pokvarenost Zapada ili se boji nečijih pretnji (hvala Bogu što se više ne mora objašnjavati da se ne plaši da će „izgubiti milijarde u zapadnim bankama” – dok su naši kreativni kosmopoliti deset godina, zahvaljujući upravo tim bankama vaspitavali omladinu).

On čak i ne misli o tome, niti se boji da će mu posle podnositi fotografije ubijenih ruskih vojnika poginulih za oslobođenje Ukrajine.

On jednostavno nosi najteži krst, kao što je nosio i imperator Nikolaj Drugi (isto kao i Josif Staljin i drugi odgovorni vladari u našoj istoriji). Car je dugi niz godina jasno znao da je rad neizbežan i da sve ide ka njemu, ali ga pri tom uopšte nije želeo (zato što je bio svestan koliko će žrtava doneti) i svom snagom je pokušavao da ga izbegne, odloži, makar i zato da zemlju učini još jačom. Da ga odloži i to ne na štetu Rusije, njene budućnosti i časti – već putem partije svetskog geopolitičkog šaha.

Ali, kada je partija, ne našom krivicom, otišla u ćorsokak i kada je nastao Zugzwang (partija šaha u kojoj svaki potez dovodi do poraza – prim. prev.) – više se nije imalo kud. I, Nikolaj je započeo rat koji bi dobio da nije bilo zavere unutar elite i izdaje saveznika.

Putin želi da ukrajinsku bitku dobije uz relativno minimalne žrtve (uključujući i izbegavanje totalnog rata na svim nevojnim frontovima) jer on shvata – uz svu dobitnu kombinaciju za Rusiju u ukrajinskoj situaciji – da neizbalansirani koraci mogu ubrzati izbijanje velikog rata, koji jeste neizbežan, ali nije planiran ni za 2014. ni 2015. godinu.

Samolikvidacija ukrajinske granice samo pokazuje da će upravo tako i biti. Daće Bog…

(Fakti)

Share this post: