Remetić: Srpski neprijatelji su svesni kakvu simboličku snagu ima ćirilica!

Ćirilica je u opasnosti

Lingvista Slobodan Remetić, ugledni istraživač srpskog jezika u intervjuu za Novosti upozorava da je srpski jezik, kao i srpski narod, ugrožen na sopstvenom etničkom i jezičkom prostoru.

Ćirilica se danas uglavnom čuva još samo na nekim izanđalim natpisima nad starim zanatskim radnjama u unutrašnjosti Srbije. Ovo pismo odavno je ugroženo. Jezička nebriga i jezička politika su deo opšte politike, a jezička kultura je deo opšte kulture.

Duži period nije išao naruku negovanju srpskog standardnog jezika. Zajedništvo nam je dugo vezalo ruke, sve u nameri da ne pokvarimo poziciju svoje braće u zapadnim krajevima. Svi sporazumi i dogovori u vezi sa jezikom, i Bečki i Novosadski, bili su na našu štetu, a posebno je ovaj drugi bio poguban za nacionalno pismo.

Lingvista Slobodan Remetić, ugledni istraživač srpskog jezika, čovek koji je upoznao sve govore na prostoru Srbije, Bosanac koji je doktorirao na govorima centralne Šumadije, upozorava da je srpski jezik, kao i srpski narod, ugrožen na celom svom etničkom i jezičkom prostoru.

„Jezik deli sudbinu naroda“, kaže Remetić i citira kolegu Mata Pižuricu: „Ćirilica je postala simbolički pratilački znak nacionalne sudbine, posebno njenog stradalačkog dela. Ćirilica je u neku ruku krst srpske nacionalne sudbine.“

Po nekim istraživanjima, ćirilica je zastupljena jedva 10 procenata, latinica apsolutno dominira. Ko je za ovo kriv i kako stvari mogu da se promene nabolje?
Mnogo je krivaca. Nešto je donosila istorija i na to se nije moglo dovoljno ili nikako uticati. Ali, tu su i naš nemar i naša nebriga. Preduslov svih ozbiljnih poslova je precizan i jasan zakon i propisi koji se primenjuju. Briga o jeziku je državna briga.

Šta bi tačno ti propisi trebalo da sadrže?
U Ustavu iz 2006. godine piše: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava”. To se, u principu, ne poštuje. A 2004. godine napravljeni su odlični nacrti Zakona o nacionalnom službenom jeziku i njegovom matičnom pismu i Zakona o službenoj upotrebi manjinskih jezika. Ti zakoni nikada nisu ušli u skupštinsku proceduru.

[adsenseyu1]

Znači li to da nema političke volje da se jezik zaštiti i ova oblast uredi?
Tada je nije bilo. Kakva država i zakoni, takav i jezik. Ćirilica mora uživati posebnu zaštitu državnih, naučno-stručnih i naučno-obrazovanih institucija.

Koje su to tačke u kojima jezik i pismo overavaju državnu i nacionalnu suverenost?
To je obeležavanje sveukupnog prostora jedne države: puteva, mostova, ulica… Onda svi državni nazivi javnih preduzeća, muzeja, spomenika, treba da su na ćirilici, kao i isprave i obrasci, zvanična prepiska i sva dokumentacija. Dalje, ispisivanje tekstova i sadržaja međudržavnih ugovora i sporazuma u kojima je jedna od strana Srbija ili neka njena zvanična institucija. Na novčanicama potpis guvernera treba da bude na ćirilici…

Mora da se oseti dominacija ćirilice u naučnom, prosvetnom, informativnom i privrednom životu. A to traži dugotrajan, sistematičan, iskren i znalački vođen napor pojedinaca, institucija i države. I što je najvažnije, ćirilica treba da postane deo porodičnog vaspitanja, jer porodice, kao i selo, čuvaju običaje i pismo. U svim poslovima oko nacionalnog pisma mora se imati u vidu njegova simbolička snaga. Toga simbola svesni su drugi, pre svega neprijatelji. Setimo se svih zabrana ćirilice u Prvom svetskom ratu, pa u Drugom svetskom ratu. U doba Pavelića, i ne samo tada, spaljivane su knjige na ćirilici.

I u naše doba lome se i ćiriličke table po Hrvatskoj. Zašto Hrvatima toliko smeta ćirilica?
Oni bi da nam uzmu istoriju, a da nam ukinu budućnost. Oni svojataju ćirilicu, kažu da je njihovo pismo. Što je u jednu ruku tačno, ako se uzmu u obzir katolici koji su pisali ćirilicom, a postali Hrvati juče. Na popisu iz 1890. Dubrovnik je imao 11.177 stanovnika koji su bili katolici, Dubrovčani, nema nijednog Hrvata, a jezik kojim su govorili bio je srpski.

Tvrdite da je političkim inženjeringom od jednog jezika nastalo više njih. Kojim jezikom se danas govori u Crnoj Gori, Hrvatskoj, BiH…
To je srpski jezik. Svi su se poslužili sa švedskog stola na kome je bio serviran srpski jezik. Prvo je počelo sa Hrvatima, oni su preuzeli Vukov model književnog jezika. To je najjači politički potez koji je građanski Zagreb ikada povukao. Hrvati doskora nisu krili zašto su uzeli Vukov jezik. Dalibor Brozović piše 1963. godine: “Bilo je to natjecanje u krajevima za koje se još nije znalo hoće li se okupiti oko ove ili one nacionalne jezgre”.

Hrvatski jezikoslovci su se, završivši posao, naknadno “setili” da je reč o dva, međusobno sasvim “neovisna” puta jezičke standardizacije, počeli su “otkrivati” da su se dva standarda ne samo samostalno razvijala, nego je Vuk od Hrvata preuzeo ideje i gotove rezultate za svoju reformu. A u Zagrebu su, svojevremeno, priznavali da su jezik u celini preuzeli, odnosno gradili po Vuku i Daničiću, izričito naglašavajući da se ravnaju prema najboljima u svojim redovima, a tada su “njihovi” bila i dva ugledna Srbina.

I BiH i Crna Gora kasnije su od srpskog napravile “svoje” jezike. A danas muslimani u Raškoj oblasti traže prevodioca za bošnjački u sudskim procesima.
Cirkus sa jezikom tamo je počeo kada je neki šofer odbio da da izjavu dok mu se ne obezbedi prevodilac za bošnjački jezik. Nije kriv on, što to radi, nego onaj ko mu je to omogućio. Može mu se, jer taj isti takozvani bosanski jezik promovisan je u vreme prve demokratske vladajuće garniture u Republici. Kako stvari stoje, na putu smo da u Srbiji dobijemo kompletan školski sistem na bosanskom jeziku. Ovako zamišljen “jedinstven kulturni prostor” nije tako davno definisan. Ova, inače veoma važna a neobično osetljiva problematika, može se i mora, ponavljam, regulisati preciznim zakonom o upotrebi jezika i pisma, propisima temeljenim isključivo na naučnim činjenicama.

[adsenseyu1]

Danas je Njegoš u Crnoj Gori crnogorski pisac, Hrvati svojataju Teslu i Desnicu, svi se otimaju za Andrića… Čiji su to pisci?
Smešno je svojatati te ljude, otimati ih iz gnezda u kome su se izgnezdili, i kome, po sopstvenom, izričitom iskazu, pripadaju. Njegoš je posebna priča, koja na najbolji način pokazuje svu besmislenost parčanja i rastakanja srpskog etničkog i jezičkog prostora. Njegovi preci su iz Bosne, preko Hercegovine, stigli do Katunske nahije, u kojoj se i rodio najveći srpski poeta. O njegovom nacionalnom osećanju neukusno je govoriti.

A njegov “Gorski vijenac”, u današnjim đačkim čitankama u zemlji u kojoj je u toku “istraga predaka”, po merilima vladajućeg obraza i pameti, u Srpskoj Sparti, daje se u falsifikovanoj verziji, u dronjcima, pa podseća na Miloša Vojinovića, koga onako prerušenog “ni braća poznati ne mogu”. Srpsku baštinu naša “braća” drugih “zakona” tretiraju kao zajedničko, nebranjeno blago iz kojega svako uzima ono što mu, po njegovom sudu i nauku, pripada. Naša politička elita se postarala da naučnim skupom “Njegoš u svom i našem vremenu” ne obeležimo 200 godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika, jer je i u takvoj benignoj temi “prepoznat” nacionalistički projekat.

Takođe, zvanična politika Federacije BiH svetu “objašnjava” da Petar Kočić, Ivo Andrić, Jovan Dučić i drugi srpski stvaraoci sa tih strana nisu pisali srpskim, čak ni srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim, nego “bosanskim jezikom”. U Kočićevom slučaju prekoračen je i najniži prag ljudskog dostojanstva.

Crnogorci u Srbiji traže status manjine i svoj jezik – crnogorski?
Nama se dešavaju neverovatne stvari. Danas Njegoševi saplemenici iz Katunske nahije i Vukovi saplemenici iz Drobnjaka traže crnogorski jezik u Vojvodini, u kojoj su se obreli tokom Osme ofanzive. Udružuju se kao nacionalna manjina. A jedan od naših suverena je otišao tamo i rekao im – vi imate pravo na svoj jezik – crnogorski. Nije tačno da imaju, jer za takvo “pravo” ne znaju međunarodni dokumenti. Istorija je prema Srbima, nema nikakve sumnje, bila i jeste više nego nemilosrdna, ali smo, bar u nekim dosadašnjim pogromima, u drobljenju i rastakanju etničkog i nacionalnog bića, u svome “množenju deljenjem” neretko i sami zdušno participirali. Da se prisetimo reči patrijarha Pavla: “Biće nam bolje kad budemo bolji”.

Srpska intelektualna elita o problemima u kulturi i jeziku, uglavnom, ćuti. Može li se ona izboriti sa izazovima koji se pred nju postavljaju?

Ovo je veoma kompleksno pitanje na koje je teško dati odgovor. Mnogi govore i pišu o današnjoj sveopštoj krizi. U vremenima urušenog sistema vrednosti moralna kriza najviše brine. Kada je reč o eliti, živimo u vremenu kategorijalne i terminološke zbrke. Neki ne vide razliku među terminima nacionalno, nacionalističko, šovinističko. Mnogi se distanciraju od ispoljavanja nacionalnih osećanja, a naročito delovanja.

Okolnosti su na scenu izvele mondijalizam, ako ne uvek korisno, a ono bar bezopasno načelo i opredeljenje. Dobar deo te takozvane elite u ime “demokratije”, nekih evropskih integracija, u ime tih “širih” vizija pod tepih gura svoje “usko”, nacionalno. Doba patriotizma u svim slojevima društva smenilo je vreme pragmatičnog ponašanja u “novonastalim okolnostima”. Među elitom u celini kod Srba verovatno nikada nije bilo bolje harmonije.

Stiče se utisak da su odnosi između vrha duhovne i svetovne vlasti danas skladniji nego u doba Dušana Silnog i duhovnika Joanićija, kojega je suveren imenovao za patrijarha kako bi ga ovaj mogao krunisati za cara.

(Novosti)

Share this post: