Ukoliko pročitate ovaj tekst, nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre!

Psihologija

Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, rekavši mu da propušta suštinu. I tako je rođena i mikroekspresija, nesvesna radnja kojom ne možemo da upravljamo.

„Nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre“, napisao je Malkom Gladvel, britansko-kanadski novinar i pisac, na knjigu Pola Ekmana – „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed). Jednom počnete da se zanimate za psihologiju, govor tela ili uopšte za istraživanje ljudskog ponašanja, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i vaš pogled na čoveka mora da se menja.

A šta se tek dešava, ako dozvolite da vas ova tematika uvuče u svoje zanimljivo polje istraživanja u toj meri da počnete kao Ekman da ispitujete detalje detalja, odnosno one najsitnije, najproblematičnije za analizu, izraza lica – mikroekspresije?

Dešava se upravo to da ljude posmatrate iz drugog ugla – analitički. Analizirajući gotovo svaki pokret svaku sitnu mimiku ocrtanu na nečijem licu više, ne možete da vodite najobičniji opušten razgovor. Stoga, bavljenje ovom tematikom može da bude koliko korisno, toliko i štetno, osim ako vam sama profesija nije u polju psihologije.

O čemu je zapravo reč?
Jezik izraza
Bilo da verujete ili ne u Darvinovu teoriju evolucije, mnoge pretpostavke koje tako prirodno idu uz nju s vremena na vreme pokazuju se kao ispravne. Upravo ova teorija zanimljiv je primer kako ponekad osnovna teorija ne mora da bude istinita, ali zamisli i pretpostavke koje je prate mogu da budu. I to je ono što bi trebalo biti cilj svake nauke usuditi se i pretpostaviti nešto novo, jer čak iako se na kraju to ne ispostavi kao važeća teorija, vrlo je moguće da će se iz njenih pomoćnih hipoteza izroditi nešto novo, revolucionarno i ispravno.

Naime, kada je reč o osećanjima Darvin je, još davne 1872. godine, smatrao kako postoje opšti izrazi lica kojima se pokazuju osećanja. Ovu zamisao podržavali su mnogi naučnici, ali je drugi i opovrgavali. Pobijanje te zamisli najviše je došlo do izražaja Klajnebergovim tumačenjem da su svi izrazi osećanja na licu čoveka predodređeni isključivo nacionalnom kulturom osobe. Do tog mišljenja došao je posle upoređivanja knjiga kineske i zapadne kulture u kojima se opisuju izrazi lica izazvani osećanjima, gde su i više nego očigledne velike razlike. Ipak Klajneberg, kanadski socijalni psiholog, nije imao tako ograničeno mišljenje i bio je voljan da dopusti zamisao da postoje neke određene mimike koje su zajedničke svim ljudskim zajednicama, za razliku od američkog antropologa La Bara, spremnog da zaključi: „Ne postoji prirodan jezik emocionalnih izraza.”

I šta je zaista istina – univerzalnost ili kulturalna posebnost?
Da li su svi svesni važne razlike između običnih sporazumnih gestova (poput pomeranja glave u potvrdnom i odričnom maniru, podizanja obrve i tome slično) i gestova izazvanih određenim osećanjem? Upravo nesvesnost ove razlike navela je razne autore na zaključak sličan La Barovom. Ali ono što je najzanimljivije od svega je naći odgovor na sledeće pitanje: Kako doći do pravog uzroka neke posledice?

Da razne kulture pokazuju drugačije izraze lica i mimike u istim ili sličnim okolnostima nesporna je i očigledna činjenica. Međutim, ono što je mnogim naučnicima promaklo u istraživanju jeste povezivanje više ideja i pojmova u isti skup. Uzmimo, kao i sam Ekman primer obreda sahrane. Ovaj običaj ne doživljava se na isti način u svim zajednicama koje ga sprovode, samim tim ne prate ga na ista osećanja. Ako se isti događaj ne doživljava na emotivno isti način, kako izraz lica može da bude podudaran? Nikako. Upravo ovde je ključna tačka Ekmanove psihološke analize mikroekspresija na našim licima. Osećanja koja izazivaju određene sitne pokrete u istoj situaciji su drugačija, a to jeste stvar kulture, običaja, nasleđa, a ponekad i samog čoveka.

Naravno, Ekman ne osporava ni određene društveno nametnute obrasce ponašanja, pa čak i pokreta, ali zastupa i dokazuje ideju sveopštosti kod čoveka kao vrste. Simbolično, Ekmanova teorija kao da odražava jednu humanu i toplu misao suštinskoj jednakosti među ljudima.

Foto: Vikipedija/Paul Ekman Group Foto: Vikipedija/Paul Ekman Group

Jedna država, ceo svet

Iako je Ekman danas daleko poznatiji po svom ispitivanju i sistemu o mikroekspresijma lica, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se, pre svega, na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje, dok je glas drugi. Međutim u njegovo vreme nije bila razvijena nikakva alatka, nikakav način, postupak po kojem bi mogli da se mere pokreti lica. I trebalo mu je čitavih osam godina da razvije, uobliči i upotpuni svoj sistem. Godine putovanja po svetu, fotografisanja izraza lica svih ljudi, rasa, uzrasta, priče sa njima, ispitivanja – bile su samo prikupljanje materijala, a šta je tek sa ispitivanjem prikupljenog?

U svojim istraživanjima obišao je SAD, Japan, Brazil, Argentinu, Indoneziju i (bivši) Sovjetski Savez. Ipak, većinu istraživanja sproveo je u krajnje zanimljivoj državi – Papui Novoj Gvineji, koja se nalazi u Okeaniji, a izuzetna je po tome što broji oko 1.000 različitih kulturnih grupa, u njoj se govori više od 700 jezika. Ima i katolika i muslimana i baptista, adventista, Jehovinih svedoka, evanđelista i mnogih drugih. Mnogo različitih crkvi i crkvenih udruženja. Ovde se ljudi bave i poljoprivredom i starim zanatima i sportom. Obišavši ovu zemlju, Ekman kao da je obišao ceo svet. Bilo je to najpribližnije moguće istraživanje i pokazalo se kao više nego dovoljno, omogućivši mu razvijanje novog sistema po kojem će ostati zapamćen u istoriji.

Za petnaestinu sekunde
Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu”? Zahvaljujući čudima moderne nauke, odnosno – uz pomoć kamere. Oko 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao sve svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veoma veselo i zadovoljno. Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno. I desilo se – video je znak, video je izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put u životu video je nečiju mikroekspresiju. Zatim još nekoliko. Trik sa mikroekspresijama lica je u tome što se one javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto, i javljaju se izuzetno kratko, trajući svega dvadesetpetinu ili čak petnaestinu jedne sekunde.

Uzevši ovo u obzir, nije nam toliko čudno što je do njihovih otkrića došlo tek u skorije vreme. Mikroekspresije su nevoljni izrazi, koje nije moguće savladati, kao što to radimo sa običnim osećanjima i gestovima. Ne samo što treba imati dobro oko za njih, neophodno je da je osoba upoznata s celom pozadinom priče, da zna koja mikroekspresija odgovara kom osećanju i, pre svega, gde tačno na nečijem licu da je traži. Nakon niza godina istraživanja i rada, Pol Ekman ustanovio je da postoji sedam osećanja kojima odgovaraju određene opšte mikroekspresije lica, a to su: bes, strah, prezir, gađenje, tuga, iznenađenje, i sreća.

Ko to tamo može
Iako mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija, i traženjem opštih mimika kod ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Naime, Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru, na pravilan način ispitali osumnjičenog. Nije uopšte neuobičajen primer pomenute žene koja se trudila da sakrije svoje pravo stanje. To se najčešće dešava sa mogućim samoubicama, depresivnim pacijentima koji lažu da su dobro kako bi bili pušteni i mogli da ostvare svoje namere.

Sve ovo dalo je zanimljivu zamisao za postojeću televizijsku seriju pod imenom „Laži me”, a čiji je glavni lik doktor Kal Lajtman zapravo po doktoru Ekmanu, ali samo u onoj meri u kojoj je sam naučnik, prilikom sklapanja ugovora sa televizijskom kućom to dozvolio. A dozvolio je samo da se iskoristi osnovna ideja, ono što je otkrio i čime se bavi – mikroekspresije i „čitanje” ljudi. Zahtevao je da se sve ostalo u stvaranju lika Kala Lajtmana razlikuje od njega samog, uvek držeći svoj privatni život van očiju javnosti. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno je ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu, kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegovo otkriće ne protumači pogrešno i upotrebi u pogrešne svrhe: „Ja vodim školu za detektovanje laži, a ne za lažljivce“.

Uputstva za otkrivanje laži mogu da se upotrebe u obrnutom smeru, odnosno za prikrivanje mikroekspresija koje ih otkrivaju. Međutim, nije još sa sigurnošću ustanovljeno da li je tako nešto moguće, s obzirom na to da se mikroekspresije ubrajaju u nesvesne radnje nad kojima ne možemo da upravljamo.

Ekmanov neverovatan sistem u kojem je do detalja objašnjeno kako se ove sitne mimike pojavljuju i šta označavaju, potkrepljen brojnim fotografijama široko je dostupan, kako u nekoliko knjiga koje je objavio poput „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed), „Laganje” (Telling lies), „Zašto deca lažu” (Why kids lie), i u vidu specijalizovanog računarskog programa koji služi za obuku, a radi tako što prikazuje fotografije na kojima se vide određena osećanja i to upravo u vremenskom trajanju pravih mikroekspresija. Fotografije se veoma brzo smenjuju, a osoba što uči, ima ponuđene odgovore na osnovu kojih na kraju vidi koliko toga je uspela da proceni.

Ekman kaže da su mikroekspresije kao note u muzici, note za čitanje lica. I pored straha da se njegov sistem ne zloupotrebi ili, zbog nedovoljno znanja i iskustva, upotrebi pogrešno, svestan je koliko dobra čini i koliko je važan za lekare, medicinske sestre, policijske inspektore, sudije…

Kada se obuhvati celokupan sistem procene lica, tela, glasa i govora tačnost koju daje iznosi čak 95 odsto Televizijska serija mu je svakako donela veliku omiljenost, kao i dobru prodaju knjiga, ali, pored velike razlike u odnosu na glavnog junaka, Pol Ekman je zahvaljujući njoj postao poznat i kao „čitač lica” ili, jednostavno, „ljudski poligraf”.

Braća iz prošlog života
Ekman je studirao psihologiju u želji da pomogne drugima, da ih razume i da im pomogne da sami sebe razumeju. Najvažnije područje njegovog istraživanja bila su osećanja. Iz te želje i dugogodišnjeg iskustva sa ljudima, a u saradnji sa dalaj lamom proistekla je čarobna knjiga pod imenom „Osvešćivanje emocija“ (Emotional Awareness). Ne samo što su teme koje ova knjiga obrađuje krajnje zanimljive i korisne, i ne samo što su se dve ugledne osobe udružile u pokušaju da nađu odgovore na mnoga pitanja koja muče ljudski rod od davnina, već je i sam način nastanka knjige nesvakidašnji.

Knjiga je nastala posle 40 sati razgovora dalaj lame i Pol Ekmana, i ostala je u obliku dijaloga, kao razgovor, bez ikakve obrade u komercijalne svrhe. Napisana je jednostavno i istinito, prikazujući umne, humane i nadahnute rasprave o osećanjima, saosećanju i opraštanju, rasprave između dvojice stručnih i otvorenih ljudi, koje mogu da služe za primer kako se nauka, filozofija i vera mogu da nadopunjuju, a ne suprotstavljaju. Kroz ove razgovore, Pol Ekaman i dalaj lama su se veoma zbližili, a kako sâm naučnik kaže, po prvi put je našao odgovarajućeg sagovornika za teme koje su ga zanimale celog života. Ekman je dalaj lamu doživeo kao brata, a ovaj je, u skladu sa svojim verovanjima, kazao da su verovatno i bili braća u prošlom životu.

Dijalozi su protkani humorom, i primetno je duhovno sazrevanje oba govornika kroz knjigu.

(Politikin zabavnik, Kreativna čarolija)

Share this post: