Uništenje Rusije 1917. je najveća operacija britanske obaveštajne službe u istoriji

Revolucija

Malo je poznato da su odmah posle Lenjina, negde nakon mesec dana, u Rusiju došla još dva „plombirana” voza u kojima nije bilo samo boljševika, već i revolucionari svih mogućih boja. Otprilike oko tri stotine ljudi.

Istorija Ruske revolucije 1917. godine traži izučavanje uloge Velike Britanije u organizaovanju „Smute“ u našoj zemlji.

Sve to je predmet izučavanja moje knjige „1917 – Odgonetka Ruske revolucije”, a detalji, činjenice, prikupljeni dokazi izneti su na njenim stranicama.

A, ako želimo da se izrazimo kratko, to možemo da učinimo i u varijanti članka… Interesantna je priča ruskih revolucija. Prošlo je više od devedeset godina od Februara i Oktobra, a do dan danas je više pitanja nego odgovora.

Međutim, postoji jedna važna i ključna tačka, od koje može da počne razmotavanje nagomilanog i prećutanog. Ključ te odgonetke je poreklo naše revolucije – dolazak Lenjina iz Švajcarske u aprilu 1917. godine.

Plombirani vagon” koji je projurio nemačkom teritorijom, za rusku revoluciju je više od lakmus papira. Odmah postaje očigledno da dve danas najpopularnije istorijske teorije nisu u stanju da objasne dalji razvoj događaja i zato jednostavno moraju da „odbacuju” mnoštvo činjenica ili da sve objašnjavaju sa razoružavajućom dečjom naivnošću.

Nemački špijun Uljanov, kažu nam mnogi istoričari, vratio se u Otadžbinu sa nemačkim novcem. Vođa proleterijata, kažu drugi, došao je da izvede revoluciju.

Međutim, niko ne može da objasni zašto je Lenjin mogao da u Rusiju uđe slobodno i zašto nije u zemlju ušao sa potrebnim dokumentima.

Uoči njegovog dolaska Privremena vlada je objavila u pariskim novinama upozorenje da će onima koji su prošli teritorijom Nemačke suditi prema ratnim zakonima. Međutim, oko tridesetak revolucionara mirno je doputovalo u otadžbinu i niko nije uhapšen.

Štaviše, u ruskoj ambasadi u Švajcarskoj su dobili sve neophodne dokumente. čak i novac (!) za karte, a na stanici je revolucionare sačekala počasna straža. Kažu da je veličanstven doček na stanici pristiglom Lenjinu obezbeđen za nemačka sredstva. Prema drugoj verziji – radnici i vojnici su oduševljeno dočekali svog vođu.

Hajde da pokušamo da odbacimo stereotipe. Zamislimo se nad sledećim. U centru prestonice Rusije, za vreme strašnog svetskog rata, gomila naoružanih ljudi svečano dočekuje čoveka koji je putovao teritorijom neprijatelja.

Direktno na železničkoj stanici Lenjin drži govor i javno poziva na rušenje postojećeg uređenja! I njega niko ne hapsi i ne zabranjuje njegovu partiju!

Zar nisu za nemački novac boljševici kupili i kontraobaveštajnu službu i policiju i armiju i samu Privremenu vladu? Ovu raspojasanost ne treba dovoditi u vezu sa čudnim ponašanjem vlasti.

Malo je poznato da su odmah posle Lenjina, negde nakon mesec dana, u Rusiju došla još dva „plombirana” voza u kojima nije bilo samo boljševika već i revolucionari svih mogući boja.

Otprilike oko tri stotine ljudi. To nije moglo da prođe neopaženo. Međutim, vlast nije ništa učinila i time je samo omogućila subverzivnim elementima da mirno podriju državno ustrojstvo.

 Osim Lenjina u Otadžbinu se uputio i Lav Trocki. On je doplovio iz SAD sa mnoštvom saradnika. U Kanadi su ga britanske vlasti skinule sa broda i uhapsile, ali nakon toga i brzo pustili. Zašto? Zato što je to zamolila Privremena vlada, koju je Lav Davidovič pošao da ruši!

Koliko bi ukupno vremena Osama bin Laden stajao ispred Bele kuće u Vašingtonu pozivajući na sveti rat protiv SAD i rušenje američke vlade? Minut? Dva? Trideset sekundi? Pitanje bi bilo samo koliko brzo će ga pokupiti, a samo hapšenje se ne bi dovodilo u pitanje. I nikakav novac ga ne bi spasio zatvora. A Lenjina tada niko nije žurio da uhapsi.

Taj toliko „čudni” stav vlasti može se objasniti samo jednom činjenicom – Privremena vlada je podilazila boljševicima! Šta ima veze što Iljič stiže u Otadžbinu u plombiranom vagonu sa gomilom „nemačkog” novca?

Neka ih troši! Neka slobodno izdaje subverzivne novine, neka ih legalno dostavlja vojnim jedinicama i otvoreno organizuje atidržavne mitinge. Za sve to je bila potrebna podrška same vlasti, bez nje Lenjin ne bi ništa uradio.

Međutim, zašto je Privremena vlada sebi kopala grob? Tako je mogla da postupa samo potpuno zavisna i marionetska vlast, koja doslovno izvršava naredbe svojih gospodara. Na pitanje ko je upravljao dejstvima „privremenih” i nije tako teško odgovoriti kako se može učiniti na prvi pogled.

Lenjinova revolucija je bila pogibeljna za Rusiju kao državu. Logično je da su za nju bili zainteresovani spoljni protivnici i neprijatelji. Prvi svetski rat je bio u toku, ratovali smo sa Nemačkom. Odatle i legenda o nemačkim korenima ruske revolucije.

Međutim, ako analiziramo svu destruktivnu delatnost Privremene vlade, koja je očigledno zajedno sa Lenjinom vodila igru, onda dobijamo drukčiju sliku.

Iljič, koji sa Nemcima izvodi prevrat, dobija zeleno svetlo od ruske vlade za podelu armije i propagandu. Onda je logično pretpostaviti da je i Privremena vlada radila po nemačkim nalozima.

Međutim, u stvarnosti je sve bilo drugačije: kad je napokon i jedva došla na vlast, Privremena vlada je objavila da je odlučna da rat vodi do konačne pobede. A glavni zadatak nemačkog rukovodstva tada je bio suprotan – potpisivanje mira sa Rusijom! Pored toga, Englesku i Francusku, naše saveznike u Antanti, nimalo nije zabrinuo dolazak Privremene vlade za državno kormilo.

Sasvim suprotno, obe su je mometalno priznale i na sve načine hvalile. Na kraju imamo neverovatnu situaciju: proengleska Privremena vlada pomaže progermanskom Lenjinu da uzme vlast i tako sruši zemlju.

To je nemoguće: Engleska i Nemačka su se zakačile u borbi za svetsku hegemoniju. Prema tome, nije baš sve tako jednostavno sa „nemačkom” orijentacijom Lenjina. Vlada Kerenskog, koja je kontrolisana iz Londona, pomagaće Iljiču samo kad dobije takav nalog od svojih gazda.

Uništenje Ruske Imperije 1917. godine predstavlja najgrandiozniju operaciju britanske obaveštajne službe u čitavoj njenoj istoriji. Upravo je Engleska, a ne Nemačka tokom poslednjih dve stotine godina bila glavni geopolitički protivnik Rusije. Zato i činjenica da se ona na sve načine borila protiv svog glavnog konkurenta nije začuđujuća.

 Anglo-ruski sukobi su stalno trajali od završetka Napoleonovih ratova. Setimo se Krimskog rata, stalne subverzivne uloge britanske diplomatije, koja je nekoliko puta osujetila pokušaje Rusije da zauzme Konstantinopolj. Zatim su promenjeni metodi borbe. Engleska obaveštajna služba je mnogo godina finansirala i pažljivo vaspitavala ruske revoluconare. Od pet prvih kongresa Lenjinove partije – tri su održana u Londonu.

Ako se prisetimo u koju prestonicu i dan danas beže naši neprijatelji, onda će i uloga Engleza u raspadu Ruske Imperije biti manje mistična. Ova borba se stalno vodila, a vodi se i danas.

Organizacija Oktobra i Februara – u režiji britanske obaveštajne službe – samo se na prvi pogled može učiniti da je neistinita i malo verovatna. Istoriju naše revolucije treba izučavati uz pomoć najjednostavnijeg instrumenta – zdravog smisla. Da je u jednom momentu umro zdrav, snažan i veoma bogat čovek, istraga bi u svim zemljama bila vođena istovetno.

Nadležni organi bi razmatrali sve verzije događaja, tražili bi motive, tragove i dokaze. Ni jedna varijanta se ne bi odbacivala uz obrazloženje da „tako ne može da bude”. Policajci se, u svom radu, ne smeju povoditi za emocijama, oni moraju da istražuju i operišu činjenicama. Da je tako rađeno u ovom slučaju, iz tame bi izronio istinski krivac katastrofe koja do tada nije viđena.

Nećemo političare i državnike smatrati idiotima i prostacima. Oni nisu gluplji od nas. I ako su nam njihove aktivnosti čudne, to samo znači da ne shvatamo njihove istinske motive i ciljeve. Ukoliko se na zanimljiv način niz ozbiljnih političkih događaja vremenski podudari, to ne znači da se jednostavno radi o pukoj slučajnosti. Treba potražiti one kojima to koristi.

Propast Rusije, a odmah posle nje i Nemačke, bila je u interesu upravo Velike Britanije (i SAD). Ukoliko tadašnje „zagonetne” događaje sagledamo iz tog ugla, oblaci će se razvejati, a istorijske činjenice, koje su do tada izgledale neobjašnjive, dobiće racionalne odgovore. Biće jasne „tragične zablude” i „sudbonosne greške” Privremene vlade bez kojih Velikog Oktobra nikada ne bi bilo.

Ako odbacimo leksičke zablude o naivnim demokratama, koji su „slučajno” uništili zemlju, dobićemo suvi ostatak: precizne i planske aktivnosti onih koji su radili na raspadu Rusije. Da bismo uništili bilo koju državu, treba skinuti obruče koji je drže na okupu. Oni su uvek isti: armija; policija i druge bezbednosne strukture; državni aparat koji upravlja zemljom. Upravo je po tim ključnim tačkama udarala Privremena vlada, odmah po dolasku na vlast.

Ona je bukvalno za samo nekoliko nedelja iz zatvora pustila sve (a ne samo političke!) zatvorenike, raspustila je policiju, likvidirala kontraobaveštajnu službu i žandarmeriju. Proglasila je slobodu političke propagande u vojsci i donela zloglasno Naređenje № 1, i time uništila svaku disciplinu u armiji. Istovremeno,

Privremena vlada je jednim potezom pera raspustila celokupnu rusku administraciju, tj. smenila sve gubernatore i vicegubernatore, a da na njihova mesta nije postavila nikoga! Zar oni nisu shvatali do čega će to da dovede?!

Postoji objašnjenje i za „čudnu” toleranciju Kerenskog prema boljševicima i odsustvo anglo-francuske pomoći belim borcima za obnovu zemlje za vreme Građanskog rata.

Sve što je do sada bilo čudno i tajanstveno – postaje prosto logično i shvatljivo: Englezi su ti koji su ubedili nemačko rukovodstvo da dozvoli prolaz Lenjinu preko nemačke teritorije i da izdvoji boljševicima novčana sredstva.

 Vladimir Iljič je putovao u Otadžbinu sa obavezom prema Nemcima – da Rusiju izvede iz rata, i prema „saveznicima” – da prekine legitimnost ruske vlasti.

Svoja obećanja Lenjin je ispunio – sklopio je Brest-Litovski sporazum, rapustio je Sveruski ujediniteljski sabor (parlament). Međutim, on to nije radio u interesu Nemačke.

Okvir ovog teksta ne omogućuje da se iznesu stotine i hiljade podudarnosti i neobičnosti koje ukazuju na istinskog autora Februarske i Oktobarske revolucije. Postoji ogroman broj takvih činjenica i, što je najvažnije, sve se mogu naći u apsolutno otvorenim izvorima. Sve koji su zainteresovani za ova pitanja upućujem na svoju knjigu „1917 – Odgonetka Ruske revolcije”.

I odmah želim da saopštim – u mojim knjigama nećete naći bilo kakvu konspirologiju. Nikakve „tamne sile”, samo činjenice. Ne radi se o jeftinoj senzaciji, već o ozbiljnoj analizi događaja 1917. godine.

Sa Sovjetskim Savezom se 1991. godine desilo isto to!

Kao što i danas, iz ambasada Engleske i SAD, otvoreno rastu koreni mnogih savremenih plišanih i narandžastih revolucija.

Ako shvatimo razloge naših prethodnih poraza – postavićemo temeljac svojim budućim pobedama.

Autor: Nikolaj Starikov

Fakti

 

Share this post: