ZANOSI SE: Planeta ZEMLJA gubi RAVNOTEŽU?!

Ilustracija

Poput čigre, Zemlja se okreće oko svoje ose, svaki dan jedanput. Zemljina osovina je, međutim, nevidljiva: reč o vertikalnoj liniji koja našu planetu drži u ravnoteži.

Osovina se pruža od Južnog pola do Severnog pola. Ona traži oslonac, zanosi se – tačka u kojoj prolazi kroz Zemlju osciluje. Na delu je više različitih sila: vetrovi, okeanske struje, oscilacije vazdušnog pritiska i debalans u unutrašnjosti Zemlje deluju sa svih strana.

Klimatske promene pojačavaju zanošenje ose obrtanja, tvrde geofizičari u naučnom časopisu “Science Advanced”. U uslovima globalnog zagrevanja glečeri se otapaju, što utiče na promenu raspoređenosti masa na Zemlji, a samim tim izbacuje našu planetu iz ravnoteže.

Nasini naučnici predvođeni Surendrom Adkarijem tvrde da se Severni pol trenutno pomera ka Evropi za 15 centimetara godišnje.

Sve do 2000. godine, Severni pol se pomerao prema Grenlandu, oko 20 metara za 100 godina, što je verovatno bila posledica ledenog doba: otapanje ogromnih ledenih masa u Severnoj Americi izazvalo je spuštanje nagiba Zemljine ose rotacije.

Odakle iznenadna promena kursa?

Naučnici veruju da su našli odgovor na to pitanje. Oni smatraju da su razlozi otapanje glečera na Grenlandu i na Antarktiku i voda koja se sakupila na kopnu.

Usled otapanja velikih ledenih pokrivača, masa glečera na Antarktiku i na Grenlandu se smanjila, a voda se delimično izlila u okeane. Od 2003. godine preraspodeljena je ogromna količina vode, što je uticalo na zanošenje Zemljine ose okretanja ka istoku.

Autori se prilikom iznošenja ovakve teze pozivaju na merenja dva satelita GRACE (Gravity Recovery and Climate Experiment) koji kruže oko Zemlje na visini od oko 300 kilometara. Oni registruju Zemljine privlačne sile: mesta sa jačom silom teže ubrzavaju sonde. Zahvaljujući satelitima GRACE i njihovom nasledniku GOCE satelitu (Gravity Field and Steady-State Circulation Explorer) naučnici su napravili precizne mape Zemljine sile teže.

Dobijeni podaci o promenama sile teže posle 2003. dobro su se uklopili u teoriju o pomeranju Severnog pola, pišu naučnici. Poklapanje je “potpuno zadivljujuće”, kaže Bernhard Štajberger iz Helmholcovog centra u Potsdamu, koji, inače, nije učestvovao u istraživanju.

“To nije nešto čega treba da se plašimo”, dodaje Đijanli Čen, sa Univerziteta Teksasa u Ostinu (SAD). Njegova merenja su potvrdila tezu o pomeranju osovine pod uticajem otapanja leda.

Premeštanje pola ka istoku ne odvija se, međutim, pravolinijski. Vetrovi, okeanske struje i oscilacije vazdušnog pritiska utiču na to da Zemljina osovina neprestano kruži – njeni polovi se kreću gotovo kružnom putanjom prečnika oko 17 metara.

“Te sile, dakle, imaju mnogo snažniji uticaj”, kaže Florijan Zajc, geodeta sa Tehničkog univerziteta u Minhenu. Međutim, otapanje leda očigledno određuje glavni smer kružnog pomeranja Severnog pola: kružeći, osovina se pomera prema istoku.

Neki drugi uticaji bi, međutim, još više mogli da da izbace Zemlju iz ravnoteže. U njenoj unutrašnjosti se premeštaju džinovski mehurovi otopljenog kamena, koji su, međutim, toliko žitki, da će se njihovo dejstvo ispoljiti tek posle više hiljada godina.

Ispod površine Afrike i ispod Pacifika seizmičkom tomografijom otkrivena su dva takva mehura, koja su se tokom miliona godina najzad stabilizovala blizu ekvatora. Međutim, u pradavna vremena, pretpostavljaju naučnici, oni su potpuno izbacili Zemlju iz ravnoteže.

Dva puta u proteklih 100 miliona godina Zemlja je do te mere ispala iz ravnoteže da su se kontinenti zatekli u potpuno novim klimatskim zonama, pokazuju Štajnbergerove simulacije. Zemlja se tada pomerila u odnosu na svoje polove rotacije – stručnjaci to nazivaju pravim pomeranjem polova.

Pre 320 miliona godina, planeta se navodno pomerila za 18 stepeni. Pre 550 miliona godina, upravo kada su nastali viši oblici života, planeta se navodno takođe pomerila. Tada se Severna Amerika sa delekog juga pomerila prema ekvatoru.

(Blic, spiegel.de, foto: pixabay)

Share this post: