ZAVRŠNA FAZA PROCESA „NI KOSOVO NI EU“

evropska unija zastava

Predviđanje koje se u srpskoj blogosferi, na internet portalima i mnogobrojnim komentarima po alternativnim medijima „vrti“ već duže od pola decenije, polako se obistinjuje.

Istina, do takvog zaključka i nije bilo teško doći. Dovoljno je bilo samo se redovno informisati o stanju stvari.

Dakle, ulazimo u završnu fazu procesa „ni Kosovo, ni EU“. Cela strategija je osmišljena u Vašingtonu tokom 2007. godine, u njenom sprovođenju je aktivna EU već od prve polovine 2008, a učesnici su i srspki političari iz nekoliko garnitura. Cilj je bio privoleti Srbiju da odustane od Kosova, a da zauzvrat ne dobije ništa.

Na Zapadu su ovo nazvali „politikom mekog prizemljivanja Srbije“ (Soft Landing Policy). Glavni instrument u njenom sprovođenju bio je „širenje zaraze čekanja“.

Ivo Andrić je pisao: „Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi, ali te obmane (!) – nikad ni doveka…

I tako, prihvativši prećutno uslove života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.“

Srbija je zaražena „čekanjem na prijem u EU“.  Da bi se organizam privikao na virus, on je polako ubrizgavan, najpre korišćenjem parole „i Kosovo i EU“, a zatim „ Kosovo za EU“. Danas je očigledno da smo došli do toga da ostajemo i bez Kosova i bez EU.

[adsenseyu5]

Poslanik nemačke Hrišćansko-demokratske unije Andreas Šokenhof, koji je onomad, pre dve godine, u Beograd dolazio sa spiskom od sedam uslova Srbiji, sada se ponovo pojavio sa svega (!) dva zahteva. Valjda je zato ministar u Vladi Srbije za EU-integracije izjavila kako ovo vidi kao „neku vrstu podrške“.

Sa jedne strane, pitanje je kakva je ovo podrška, a sa druge strane – čemu je to podrška? Jer, prvo, bez obzira što je formalni broj nemačkih uslova smanjen, suština ultimatuma je ostala ista i tiče se potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma o „normalizaciji odnosa sa Kosovom“.

Pod „potpunom primenom Briselskog sporazuma“ podrazumeva se saglasnost Srbije sa prijemom „Republike Kosovo“ u OUN, na način na koji su to izvele dve Nemačke. I, drugo, novi predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je, potvrđujući stav Evropske narodne partije iz predizborne kampanje, izjavio da do 2019. neće biti novih proširivanja EU. Odnosno, neće ih biti u mandatu novoizabranog Evropskog parlamenta. A da li će se ovaj stav menjati, o tome tek posle izbora za pet godina.

„Šokenhofotarije“ su samo nastavak sprovođenja „politike mekog prizemljivanja“ sa ciljem da Srbija ostane i bez Kosova i bez EU, pa se ne može govoriti o bilo kakvoj podršci. Na kraju, a zašto bi Srbija trebala EU?

Dugoročni interesi ove i ovakve talasokratske EU na Balkanu su da se srpski etnoprostor dodatno fragmentira, pa joj je u tom kontekstu posmatrano, Srbija trebala samo dok i sama ne pristane na to i tako se dugoročno odrekne mogućnosti da postane subjekat međunarodne politike. Onoga trenutka, kada se zacementira kao objekat međunarodnih odnosa, Srbija više nije partner, saveznik, niti strana koja pregovara. Njena teritorija je kolonijalni posed, a stanovništvo predmet besprizorne eksploatacije.

Kome je do sada bilo nejasno, sada mora da se razdani. Nema više traženja opravdanja i sakrivanja iza parola „i Kosovo i EU“ ili „Kosovo za EU“.

Ili ćemo shvatiti da smo „zaraženi virusom čekanja“, pa početi da se lečimo ili pristajati na, kako je naš nobelovac opisao, „dobrovoljnu propast za sebe i svoje potomstvo“. A, ako se desi da nastavimo ovim drugim, nesrećnim putem, što je moguće jer Vlada Srbije već najavljuje formiranje tima za promenu Ustava, onda i da znamo da je „trošiti svoju budućnost“ glupost koja ostavlja velike posledice, a „trošiti budućnost svoje dece“ prokletstvo.

Zbog toga se treba boriti, težiti ka ozdravljenju i slobodi, bez obzira na okolnosti. Jer, ako se ova generacija ne izleči od bolesti koja je uznapredovala i sada je u poodmakloj fazi, barem je budući naraštaji neće proklinjati.

Dušan Proroković

(Fondsk)

[adsenseyu1]

Share this post: