25. GODINA OD NAJVAŽNIJE OPERACIJE ZA SLOBODU REPUBLIKE SRPSKE: Kako je Koridor života probijen u tri etape! (VIDEO)

Ilustracija

foto: Tanjug/AP

Na današnji dan obeležava se 25 godina od „Proboja koridora“, vojne akcije kojom je prekinuta 42 dana duga kopneno-vazdušna blokada zapadnog dela Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

Odluka o proboju Koridora doneta je 18. juna 1992. godine da bi se odblokirao zapadni deo Republike Srpske, gde je u okruženju bilo oko milion i po stanovnika. Direktan povod za akciju „Koridor života“ bila je smrt 12 beba u banjalučkom porodilištu zbog nedostatka kiseonika.

Operacija “ Koridor-92″ bila je napadna operacija za proboj iz operativnog okruženja. U pripremi operacije odlučeno je da se pod hitno odseku i uklone snage HV i HVO i spreči zauzimanje grada Doboja. Operacija je izvođena u tri etape:

Prva etapa operacije predviđala je da se bočnim udarom izvrši proboj iz operativnog okruženja i spoji sa snagama Istočno bosanskog korpusa ( IBK) u širem rejonu Modriče. Dok se predviđalo da se sa sanagama u napadu izbije na liniju Modriča-Pećnik-Derventa.

Druga etapa predviđala je izbijanje na reku Savu na odseku ušće Bosne-Velika Brusnica-Bijelo Brdo.  Sa ostalim snagama trebalo je odsutno braniti teslićki i Ozrenski deo fronta, osigurati se iz pravca Gradačca i Gračanice i ojačati odbranu snaga IBK prema Orašju.

Treća etapa predviđala je oslobađanje Bosanskog Broda i okoline i potpuno izbijanje na prirodnu i državnu granicu Republike Srpske sa Hrvatskom na Savi.

Komanda 1. KK procenila je da brojno stanje na strani protivnika varira u skladu sa promenama jedinica.  Ali se pretpostavljalo kako na celom forntu brojno stanje protivnika iznosi 25.500 ljudi.

Sve srpske snage su bile spremne i čekale su naređenje za početak operacije. Na aerodromu Mahovljani bili su spremni jurišni avioni tipa orao i jastreb, koji su trebali da pruže vazdušnu podršku snagama na težištu proboja.

Moral boraca je bio na visini, znali su da imaju podršku artiljerije, pratnju tenkova, podršku jurišne avijacije, a i želeli su da „probiju“ taj put za Srbiju kako im bebe više ne bi umirale.  Prvi dan je bio žestok na čitavom delu fronta.

Problem tog prostora bio je dosta težak teren, reka Bosna je
praktično delila srpske snage na dva dela.

General Talić iako se složio odlučio je da glavnina snaga ide Trebavom, i time je postignut stepen
iznenađenja.

Neprijatelj je očekivao da će srpske snage ići levom obalom reke Bosne, kasnije će se pokazati da su tu bili znatno bolje utvrđeni. Odluka generala Talića da glavnina snaga ide Trebavom pokazala se ispravnom.

Neprijatelj je bio obmanut početkom operacije, jer je operacija počela dva dana ranije. Obmanut je bio i pravcem napada. Jer, teško je bilo pomisliti da su srpske snage izabrale jedan teško prohodan planinski put preko Trebave, da se glavne snage tu usmere i udare u levi bok neprijatelja.

Baš zbog tog pravca koji je izabran, srpske jedinice brzo prelaze preko reke Bosne, izbijaju pred Modriču i oslobađaju je, pišu u svojoj knjizi VRS 1992-1995 autori Danko Borojević i Dragi Ivić.

U toku same operacije bilo je brzog manevra, brzih prebacivanja jedinica u cilju stalnog proširenja koridora. Već drugog dana operacije spojile su sejedinice 1. Krajiškog korpusa i jedinice Istočno-bosanskog korpusa VRS.

Sve postavljene zadatke TG-1 je izvršila, a 16. Krajiška mtbr je veo-
ma brzo izbila na Savu.

Samim probijanjem koridora 26. juna 1992. godine, omogućeno je pukovniku Simiću komandantu TG-1 da 28. juna za Vidovdan oslobodi Modriču.

“ Čekajući da se izravna sa TG- 2 pukovnik Simić predložio je generalu Taliću da se forsira reka Bosna i udari u bok Odžaka, kako bi se oslabila uporišta neprijatelja u Jakešu i Pećniku. Pontonirski bataljon je omogućio taj brzi manevar TG-1. Srpska vojska je oslobodila Derventu 4. jula, dok je Odžak oslobođen 13. jula 1992. godine.

Nakon oslobađanja Odžaka srpska vojska je krenula u gonjenje neprijatelja. Treba navesti da je hrvatska vojska imala i podršku sopstvene avijacije.

Tako da je pružajući podršku sopstvenim snagama, iznad Posavine 26. juna oboren avion tipa MiG-21 (evidencijski broj 101, bivši JNA 17133), hrvatskog vazduhoplovstva. Pilot pukovnik Anton
Radoš je poginuo.

U vezi sa oslobađanjem Odžaka, postoji jedna anegdota.

Naime, dan nakon oslobađanja Odžaka zove general Talić, pukovnika Simića i pita: „Napadaš li ti to danas?“. Na to će Simić: „Ne napadam.“ I onda je general krenuo da psuje, pa je rekao: „Jesil ti normalan pa oni beže, a ti ne napadaš, oni su u panici!“

Na to je pukovnik odgovorio: „Ne napadam, prešao sam u gonjenje, a to je sasvim druga borbena radnja od napada.“ Na to su se obojica ismejali..

U oslobađanju Modriče i Dervente značajnu ulogu je odigrao i Bataljon vojne policije Prvog krajiškog korpusa.

U samom startu znalo se da će bataljon biti jurišna jedinica Korpusa, tako da je u svom sastavu imao jedan protivtenkovski vod i mešovitu jedinicu minobacača, a imali su i oklopne automobile M-86 i BOV-3.

Jedinica kojom je u to vreme komandovao kapetan Lakić, pridodata je Prvoj oklopnoj i to je bio tandem
za zauzimanje svakog grada u Posavini. Bataljon vojne policije imao je najviše gubitaka, baš zbog toga što nisu napuštali položaj, kad je bilo teško.

Bataljon je probio kod Modriče, sadejstvovao Prvoj oklopnoj kod Dervente i Odžaka. Bataljon je sam vršio pripremu i podršku i retko su kad tražili podršku artiljerije ili nečiju drugu.

Na tenkove koje bioni štitili, stavili bi po jednog svog vojnika sa svojom vezom i on bi održavao vezu između tenka i jurišne jedinice. Karakteristika jedinice je bila i ta što su svi nosili šlemove i pancire.

Druga po kvalitetu jurišna jedinica bio je jurišni bataljon „Vukovi sa Vučijaka“ kojim je komandovao Veljko Milanković. Za ovu jedinicu je karakteristično da je probila položaje neprijatelja na Dobor kuli, jurišom i borbom prsa u prsa. Naime, tad je Milanković komandovao: „Nož na pušku. Juriš! Zamnom.“

(Kurir.rs/Andrej Mlakar)

Share this post: