AKO ZATREBA SRBIJA ĆE OD RUSIJE DOBITI SVE: „A pitajte Vučića kada će doći MIG-ovi u Srbiju!“

Dmitri Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije, u intervjuu za Sputnik odmah posle inauguracije predsednika Aleksandra Vučića, govorio je o oružju koje stiže u našu zemlju, sankcijama Amerike, odnosima u svetu, Siriji, Evropskoj uniji, humanitarnom centru u Nišu…

Vidimo, niste nam doneli S-400 u Srbiju?

– Mislite, neki mali?

Veliki, ako može.

– Mi imamo nano-tehnologiju.

A možda S-500?

– Biće jednom. Ukoliko bude potrebno, biće.

Znači, možete da obećate da ćemo, ako zatreba, dobiti?

– Srbi će sve dobiti, ako bude potrebno.

Prisustvovali ste inauguraciji novog predsednika Srbije. Kao dobrog poznavaoca Srbije, da li vas je nešto zadivilo?

– Teško da neko može da bude istinski poznavalac Srbije, zato što je srpska istorija veoma bogata, komplikovana, ne može, praktično, da se zapamti.

Čak je teško da se do kraja shvati. Zato ne bih nikoga nazivao poznavaocem Srbije. Što više pokušavate da saznate, više shvatate da ništa ne znate.

Slažete li se sa predsednikom Vučićem koji je rekao „gradimo most ka budućnosti, a ne ka prošlosti“. Može li taj most biti dobar i lep?

– Nisam znao šta je tačno rekao, ali i ja to isto govorim. Ne mislim da su se juče desile neke stvari koje izlaze iz okvira onoga što je trebalo da se desi na formalnom, svečanom događaju stupanja novog predsednika Srbije na dužnost. Važno je što su došli svi balkanski lideri.

To naglašava ulogu Srbije kao najveće i najautoritetnije države u regionu, od koje mnogo toga zavisi. Bio je prilično visok nivo predstavnika drugih država. Ja sam juče, iako su ti ljudi meni uveli sankcije, dugo razgovarao sa Rouz Gotemiler a ona je zamenik generalnog sekretara NATO.

Hoće li će ona smeti da se posle tog razgovora vrati u svoju zemlju?

– Ne znam.

Zar je neće kazniti?

– U čemu je kod njih problem? Amerikanci su uveli pravilo da, ako neko bude razgovarao sa mnom ili sa nekim kao što sam ja, kazna za to bude sto hiljada dolara. Zato vam ja namerno govorim, da biste vi to objavili da bi ona morala da plati taj novac. Ili da ukinu svoje glupe sankcije, koje su jednostavno klovnovske.

Jeste li se na inauguraciji sreli sa Hojtom Brajanom Jijem? Vi znate ko je on i da otvoreno govori protiv Rusije, a posebno protiv uticaja Rusije na Balkanu i on to čak opisuje kao zlokobno. Šta mislite o tome?

– Ništa ne mislim. Apsolutno me ne zanima šta tamo neko govori. Vidite, ako ja budem slušao sve koji govore neke gluposti, neću dobro spavati. Zato ih i ne slušam.

Da li je zaista taj uticaj Rusije toliko užasan za Srbe? Možda oni na Zapadu znaju nešto što mi ne znamo. Šta ćete uraditi sa nama ako ovde dozvolimo taj uticaj?

– Gospode! Našli su čime da zastrašuju. Zapravo, iskreno govoreći, prvi put čujem za tog zvaničnika. Prvi put čujem da on tako govori. A više i neću ništa da slušam, jer on govori gluposti.

Što se tiče Balkana, vidimo da je pre nekog vremena senator Mekejn izjavio da je Rusija propustila poslednji voz za Crnu Goru. U Makedoniji je novi premijer prozapadni. Šta će se desiti? Da li Rusija gubi na Balkanu ili ne?

– Šta želite od mene, da komentarišem senatora Mekejna? On je odavno poludeo. Zar nema dovoljno ljudi u ludnici? Zar će sve poludele dokumentovati?

Ja njega dobro poznajem. Sastajao sam se sa njim dok sam bio poslanik Državne dume. Rekao sam mu svoje mišljenje. Od tada je besmisleno to komentarisati.

Pitanje je bilo drugačije? Da li je Rusija zaista propustila šansu da zaustavi uticaj NATO-a na Balkanu?

– Onda je bolje da mi Vi postavite to pitanje, a ne Mekejn. Jer Mekejna nikako neću da komentarišem. Mislim da se u nekoj drugoj razmeri ovde dešava isto ono što se dešava kod nas.

Možda neću biti korektan, ali verovatno je bolje govoriti nekorektno, ali istinito. Smatram da je Crna Gora za Srbiju ono što je Ukrajina za Rusiju.

Praktično, to nije stvoreno protiv Rusije, već protiv Srbije, izazvan sukob između rođene braće i sestara.

To vi i mi savršeno dobro znamo. To govori o tome da rođenom bratu možete da ubacite nešto što će ga učiniti otuđenijim od stranca. Isto to se kod nas u Ukrajini desilo.

Mi smo takođe svi izmešani. Ja sam u Kijevu završio prvi razred. Moj otac je tamo radio. Moja žena je Ukrajinka. Mi smo svi izmešani.

A sada drug druga ne zove. Sestra ne želi da razgovara sa bratom. To je težak zločin koji su pre svega počinili Amerikanci. Oni su posejali to zrno neprijateljstva.

Šta očekujete od ove nove vlade Srbije koju na Zapadu već hvale kao prozapadnu? Odnosno, šta očekuje Rusija?

– Znate, ako se malo prokopa i po srpskom liberalu, tamo će se ipak pojaviti pravi Srbin. I zato kod nas nema nikakvih iluzija povodom vaše Vlade. Imaćete dobru Vladu. Zatim, uslovi će biti takvi da vi nećete nikada biti primljeni u EU.

Prvo, gde da vas prime kada otuda svi beže. Kod njih je tamo skandal. Englezi odlaze, a ovamo vas ubeđuju da se ide u EU. Njima se ne sviđa, a žele da se vama sviđa. Ne može tako. Nešto tu ne valja.

Kako se kaže, Bog ti dao ono što sebi ne želim! Što se tiče uslova stupanja Srbije u EU, vi ćete se morati da se odreknete Kosova.

Vi to nikad nećete uraditi. Nijedan najprozapadniji Srbin nikad neće izdati svoju otadžbinu. Može se dogovarati o ekonomiji, kursu, porezima, ali to je već pitanje izdaje.

A bez odricanja od Kosova, Srbe neće primiti u EU. Zato, to će biti dugovečan proces. Kao što je Turska ulazila u EU, tako će i Srbija.

Ili će vas razbiti na delove i tada deo po deo primati. U trenutku kada vas prime, oni će izgubiti svako interesovanje za vas. U stvari, u toku je igra između EU i Rusije ko će Srbiju privući sebi bliže. Igre, u stvari, nema.

Ona je bez rezultata, jer će Rusija i Srbija uvek biti zajedno, dok je za Srbiju važno da ima dobre odnose sa evropskim državama. Ona ih može imati i bez stupanja u tu banju.

 

Čini li vam se da se sada pojavila nova ideja da se prime sve balkanske države, bez obzira na to da li se one odriču Kosova ili ne, da li ispunjavaju sve uslove koji su navodno potrebni? Kao što su primali postsovjetske republike poput Litvanije?

– Šta je zapravo EU? To je realizacija uličnih parola.

U stvari ljudi koji se nalaze na čelu EU, Evropske komisije, a ja ih znam lično, to su sve bivši momci sa barikada, sve bivši studenti huligani livaki, maoisti, trockisti, koji su vremenom shvatili da se treba presvući, počeli da se umivaju, tuširaju, da oblače odela i sad su Evropska komisija.

To je EU. Da li je Srbiji potrebna ova ulična ideja.

Ja ne verujem u EU. Ja verujem u Evropu, verujem i volim Evropu. Ruska inteligencija se uvek vaspitavala na korenima Dostojevskog. Evropa je za nas druga otadžbina. Međutim, ako nastavi da sprovodi imigracionu politiku, uskoro će tamo biti…

Zabrana

foto: Tanjug

Vi ste zaduženi za vojnoindustrijski kompleks, razgovarali ste i o vojnoj saradnji sa Srbijom. Znate li da očekujemo te „migove“.

– Dobićete ih.

Uskoro?

– Uskoro.

Kada?

– Predsednik će vam reći. Ja bih vam rekao, ali smo se dogovorili da vam on kaže. Nisu tamo samo „migovi“, već mnogo toga… tenkovi, transportni avioni. Ozbiljna i velika pomoć.

A to što se ranije govorilo o zajedničkoj proizvodnji u vojnoindustrijskom sektoru?

– Mi smo razgovarali o tome da bi se na teritoriji Srbije mogla stvoriti neka slobodna ekonomska zona koja bi bila profitabilna što se tiče poreza za spoljne investitore i industrijalce, jer zahvaljujući tim sankcijama dobili smo mogućnosti da ostvarimo ozbiljan uspeh u oblasti civilne avijacije.

Počeli smo da testiramo jedinstveni avion koji je prema tehničkim karakteristikama bolji od „Erbasa“ i „Boinga“ – MS-21. Zašto da ne napravimo centar za personalizaciju, na primer ovde u Srbiji, kako bi se obezbedila prodaja u balkanskim državama i u južnoj Evropi?! Isto to i kad je reč o helikopterima i drugoj tehnici.

Mislim da to nije pitanje zajedničke proizvodnje, teško nam je da čitavu tu kooperaciju prekinemo i uključimo srpska preduzeća koja za to još nisu spremna.

Međutim, centar za personalizaciju jeste. To su fine pare. O tome smo razgovarali. Ja sada čekam formiranje nove Vlade Srbije i nakon toga ćemo odmah održati sastanak kopredsednika naših međuvladinih komisija, zaključićemo nove ugovore.

U celini, obim trgovinskih odnosa je porastao. Za 21 odsto su porasle isporuke srpskih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Što je važno za Srbiju.

Još jedno pitanje koje se dugo ne rešava, a o kome se dugo govori jeste i Niš – humanitarni centar o kojem se čak govorilo i u Senatu SAD. Oni su se veoma uplašili tih nekoliko Rusa i… dve mačke.

– Tamo su dve mačke i nekoliko pasa koji glasno laju, a to se do Kosova čuje. Još četiri pripadnika civilne službe pred penziju su neverovatna pretnju za američku državnu bezbednost.

Šta predstavlja taj centar? Da li će mu Srbija dati status koji mu pripada ili ćemo o tome govoriti sledeći put kada dođete?

– Centar je nastao kao rusko-srpska inicijativa, čiji je smisao bio da zbog iskustva avijacije i protivpožarnih sredstava bude bliže regionu Južne Evrope kako se iz Moskve ne bi prebacivale snage i sredstva u slučaju potrebe, već da se to radi iz Srbije.

Plus, uzimajući u obzir ratove na Balkanu, nužno je stvoriti centar za deminiranje.

U vezi s tim, naše Ministarstvo za vanredne situacije je predložilo da ono bude inicijator stvaranja tog centra u Nišu. Sada se tamo nalazi, grubo govoreći, drugostepeni komitet.

Još uvek se ne može reći da su tri psa i četiri veterana neki centar. Zasad tamo nema nikakvog centra. Nema se o čemu ni govoriti.

Tamo treba da bude eskadrila aviona koji mogu da gase požare, druge specijalne snage, tehnologija koja može da obezbedi te humanitarne funkcije. Trenutno tamo nema ništa od toga. Međutim, oni su se i toga uplašili. Kukavice i ništavni ljudi.

Boje se svega, drhte od svega. Prst im pokažite i oni će izvršiti samoubistvo. Zato i kažem, S-300 Srbima ne treba. Dovoljno je izgraditi drvene S-300 i oni će umreti od straha. Oni napadaju samo slabe.

Svuda idu samo u grupama. Takvi su oni. Njih treba gledati sa visine. Treba ili rešiti to pitanje i registrovati taj centar, dobiti odgovarajući imunitet, kao i svaki međunarodni centar koji radi u Srbiji, ili zatvoriti tu kancelariju.

Nama u ovom obliku Centar nije potreban. Mislili smo da je potreban njima kod kojih su stalni požari, a onda trče kod nas i mole za pomoć. A sad govore da je strašno što tamo pas laje. Idiotizam.

Da li ste sada govorili sa srpskim zvaničnicima o rešavanju statusa Centra?

– Nismo. O čemu i govoriti. Nama je obećano da će odluka biti doneta. Mi čekamo, nigde ne žurimo. Psi se hrane.

Da li vas brinu koraci SAD koji u avio-bazi „Tule“ na severu Grenlanda modernizuju sisteme PRO? Hoće li Rusija raspoređivati nove sisteme PRO na Arktiku?

– Vidite, mi u svakom slučaju radimo svoj posao, ali mi ga radimo na svojoj teritoriji. Posle raspada Sovjetskog Saveza dugo nismo ulagali novac u izgradnju sistema protivvazdušne odbrane. Na primeru Jugoslavije 1999. videli smo šta se dešava sa zemljom koja nema ozbiljan sistem PVO. Nju gađaju do iznemoglosti.

Pritom, kao što se sećate, američka vojska nije ušla u direktni kontakt s jugoslovenskom, ona se bojala kontakta sa jugoslovenskom armijom.

Mi ne želimo da se nama tako nešto desi. Zato mi planski ulažemo ozbiljan novac u izgradnju kosmičkih i kopnenih ešalona protivraketne odbrane.

Već smo odavno završili i osnovne svoje industrijske i administrativne centre . A uskoro, za neke dve-tri godine, završićemo u potpunosti pokrivanje svih svojih potreba vezanih za bilo kakvo startovanje neprijateljskih balističkih i krstarećih raketa.

Radimo svoj posao, ali radimo na svojoj teritoriji. A šta rade Amerikanci? U Poljskoj, Rumuniji, Grenlandu postavljaju svoj sistem. Hajde i mi da postavimo svoj sistem na Kubi, Nikaragvi…

A u Srbiji?

– U Srbiji… mogu da zamislim kakva bi se buka digla. Ako se boje tri psa, zamislite šta bi se desilo, izvinite na izrazu, oni bi se uneredili, zašto ih dovoditi do tog stanja. Radićemo sve na svojoj teritoriji.

Ali ono što oni rade je, naravno, čista provokacija. U čemu je tehnički smisao raspoređivanja njihovog sistema antiraketne odbrane?

Objašnjavam. Postoji strategijska ravnoteža koja u ovom trenutku daje jasnu garanciju da će svaki agresor, ako bi napao Rusiju, nije bitno odakle, s Tihog okeana, sa Atlantskog, biti istog časa uništen.

Mi imamo sve spremno da razbijemo u paramparčad bilo kakvu američku protivraketnu odbranu. I da uništimo tog agresora, više puta. Čak i ako nas napadne čitav NATO, mi ćemo čitav NATO uništiti. Garantujem vam, naprosto znam šta govorim.

Sigurni ste?

– Apsolutno sam siguran zato što poznajem tehnički aspekt tog pitanja. Ali oni pokušavaju da nas ometu u tome, pokušavaju da oslabe naš potencijal, da nas bace na kolena, umanje naš suverenitet čija je garancija taj strategijski potencijal.

Zato oni svoje sisteme stalno približavaju našim granicama, da bi naše rakete, ako se nešto desi, obarali odmah na startu, dok još nisu dobile ubrzanje. Bum! I da ih poobaraju. Naravno, mi sve to vidimo.

Da li vi možete da odgovorite na tu PRO, onakvu kakva je planirana tamo u Poljskoj, Litvaniji, gde bilo?

– Naravno. I sada, i u perspektivi mi odlično shvatamo razvoj svih tih tehničkih sredstava do 2030. godine. Pitanje je u nečem drugom: zemlja koja na svojoj teritoriji razmesti američku protivraketnu odbranu, u slučaju sukoba sama će biti na udaru. Da nećemo da čekamo da oni obaraju naše rakete!

Mi ćemo prvo uništiti njihove sisteme protivraketne odbrane, a onda ćemo uzvratiti udarac. Zato smo svaku zemlju — Poljsku, Rumuniju, dvesta puta upozoravali, rekli smo im da ako na svojoj teritoriji razmeste infrastrkturu PRO takođe postaju naš cilj. Nećemo tući po prestonici, ali ćemo uništiti sistem koji je usmeren protiv nas.

Mi to otvoreno kažemo i ne šalimo se. A da imamo čime — imamo. Pogledajte šta radimo u Siriji, kako mlatimo te isilovce: sa velikog rastojanja, iz Kaspijskog mora, Sredozemnog mora, sa podmornica, sa vode, iz vazduha, lansiramo raketu, a ona obišla sve planine, prošla kroz prolaze i — tap! — nema terorista, gotovo. To mi ne pokazujemo samo teroristima, pokazujemo da imamo takvo oružje.

Ovih dana se dogodio incident: lovac, kako se ispostavilo poljski, previše se približio avionu u kom se nalazio ministar odbrane Sergej Šojgu. Koliko se sećam, i vama se dogodilo slično kad ste jednom prilikom leteli za Pridnjestrovlje.

– Ja sad idem putničkim avionima. Evo, u Beograd sam došao putničkim avionom. Za svaki slučaj. Ja sam sad pod sankcijama. Moj avion bi jednostavno počeli da jure po raznim zemljama. Šta će mi to, da iniciram sukob! Mirno sam došao sa ostalim putnicima.

I vratiću se u Moskvu putničkim letom. Ali ministar odbrane mora da leti specijalnim avionom. On ne može da leti putničkim avionom, zato što on tamo ima centar rukovođenja, komunikacioni sistem, sistem za blokiranje nuklearnog oružja… i, odjednom mu se približava neki avion…

A oni znaju da je Šojgu u avionu?

– Naravno. Oni sve odlično znaju. Avion leti iz Rusije u Rusiju, tj. mi letimo u Kalinjingradsku oblast. Prirodno, nije šala: leti ministar odbrane, njegov avion nije tek obično saobraćajno sredstvo.

To je centar rukovođenja. I odjednom tom centru rukovođenja prilazi neki drznik, poljski pilot u F-16. Šta mi radimo?

Normalno, idu ruski lovci, prilaze, pokazuju mu šta imaju ispod krila — nekoliko raketa — da bi Poljak produžio dalje i otišao da jede svoj krompir. I idemo dalje. Ništa neobično.

(Agencije)

Share this post: