ALBERT AJNŠTAJN: PRECENJEN ČOVEK KOJI JE UPROPASTIO FIZIKU?!

Kako je Ajnštajn uništio fiziku? Je li Albert Ajnštajn bio najpametniji čovek i najveći naučnik koji je ikada živeo? Milioni ljudi veruju kako je odgovor na ova pitanja potvrdan. Ali Roger Schlafly ima potpuno drugačije mišljenje kojim smanjuje značaj najpoznatijeg naučnika XX veka.

Zašto?

Schlafly predstavlja uverljive dokaze da su drugi vodeći fizičari i matematičari pre i uporedo sa Ajnštajnom, napravili jednako važne pomake u teoriji relativnosti i srodnim oblastima. Šta više, Schlafly sugeriše kako je Ajnštajn ukrao od drugih naučnika ideje koje su tako postale Ajnštajnova najveća otkrića.

Je li Ajnštajn zaista bio toliko veliki naučnik?

Oficijelna priča glasi ovako:

Albert Ajnštajn, mladi činovnik u Švajcarskoj kancelariji za patente, je u jednom potezu potpuno preobrazio fiziku iz statične trodimenzionalne nauke u četvorodimenzionalni, zapanjujući univerzum prostora i vremena, kroz briljantni i samostalni „eksperiment misli“ koji uključuje gravitaciju, kretanje, prostor i vreme.

Ajnštajn je takođe napravio poduhvat bez presedana koji uključuje razumevanje prirode svetlosti i energije, i on je bio prva osoba koja je shvatila ekvivalencije između energije i mase. Ajnštajnova otkrića, ne samo da su transformisala modernu fiziku, već su oblikovala način na koji shvatamo univerzum.

Schlafly se s ovim stanovištem u potpunosti ne slaže:

Sve je to mit. Ajnštajn nije izmislio teoriju relativnosti, tačnije nije ni izmislio većinu ostalih stvari koje mu se pripisuju.

Schlafly je ovakvim stavovima stvorio vrlo hrabar i uverljiv slučaj.

Roger Schlafly je impresivnom količinom podataka zaokružio spomenutu tematiku, zahvaljujući doktoratu na polju električnog inženjerstva s Prinstona i doktorata iz matematike sa Univerziteta Kalifornije – Berkeley. On je predavao na Univerzitetu u Čikagu i na Univerzitetu Kalifornije u San Kruzu, gde živi i radi dan danas.

Schlafly može bez problema da raspravlja o čestičnoj fizici, teoriji relativnosti i kvantnoj teoriji s najboljim naučnicima iz ovih područja, on je u stanju da analizira vektore, bozon, teriju struna (string theory) – koju prezire, simetriju (koja ga privlači) i Kuhnovo preokretanje paradigmi (koje ne može podneti), i brojne druge naučne kerefeke. Schlafliy je pomalo nalik na „Ajnštajna“, iako bi najverovatnije odbio takvo poređenje i smatrao bi ga krajnje neinteligentnim.

Schlafly revidira radove impresivnih (iako zaboravljenih) matematičara i fizičara koji su doprineli za vreme i pre ere u kojoj je delovao Ajnštajn.

Kratka ali fenomenalna lista imena koje je spomenuo, uključuje francuskog matematičara i dobitnika Nobelove nagrade – Henria Poenkareove (kojeg je britanski filozof Bertrand Russell nazvao najvećim čovekom kojeg je izrodila Francuka), pionira holandske fizike i dobitnika Nobelove nagrade – Hendrika A. Lorentz, i škotskog fizičara i matematičara – James Clerk Maksvela.

Prema Schlaflyjevim otkrićima, Makvell je prvi stvorio kovanicu „relativnost“ i bio je prva osoba koja je objasnila teoriju relativnosti povezujući masu i energiju. Makvell je napisao naučni rad u dva masivna toma 1873. godine sa naslovom: „Treatise on Electricity and Electro-Magnetism“ koji je po mišljenju Schlaflijevom generisao „najvažnije formule u istoriji nauke.“

Schlafly tvrdi sledeće: „Poincareova naknadna rasprava o relativnosti je stvorila teoreme koje su bile matematički identične Ajnštajnovima, a većina njegovog rada je napravljena pre radova koje je navodno stvorio Ajnštajn. Lorenz i Poincare su stvorili svaki najvažniji aspekt teorije relativnosti, i sve radove na ovu temu su objavili daleko pre Ajnštajna.

Pa ipak svi ovi važni ljudi iz sveta nauke su uglavnom zaboravljeni dok je Ajnštajnova reputacija dosegla demagoški status.

Zašto je to tako?

E = MC ²

Mladi Albert Ajnštajn ne samo da je živeo u vreme eksplozivnog rasta nauke i teoretske fizike, već je njega švajcarska kancelarija za patente zaposlila kao fizičara da bi lakše odobravao patente na istom polju, što mu je dalo direktnu mogućnost da prvi baci pogled na nova naučna otkrića. U isto vreme Ajnštajn postaje svestan važnosti intelektualnog vlasništva i autorskih prava.

Ajnštajnova poznata formula E = MC ² je, na primer, u stvari objavljena od strane Olin de Prett u nepoznatom italijanskom žurnalu i to dve godine pre nego li je Ajnštajn proglasio svojom izmišljotinom. Takođe moramo napomenuti kako je Ajnštajn tvrdio kako je kompletna teorija plod njegovog samostalnog rada te kako je bez ičije pomoći došao do nje. Schlafly pokazuje kako je Poincare takođe publikovao teoriju relativnosti pre samog Ajnštajna.

I zaista, Schlafly tvrdi da je Ajnštajn „pozajmio“ mnoge ideje od drugih naučnika, a koje je proglasio svojim sopstvenim idejama, uključujući i postulat da je brzina svetlosti konstantna, kao i specijalnu relativnost, ideja da je energija i masa razmjenjive (E = MC ²) .

„Ajnštajnovo razumevanje specijalne relativnosti je inferiornije od Poincareovog. Svaki esencijalni deo specijalne teorije relativnosti, je Poincare bolje i uspešnije objasnio, iako je Ajnštajn imao iste ideje, Poncare ih je ranije objavio od Ajnštajna. „

Pa vi se šalite gospodine Schlafly!

Ne, ovo nije šala.

Prema Schlaflyjevim saznanjima, otkriće specijalne teorije relativnosti je izašlo na svetlost dana puno pre Ajnštajnovog objavljivanja 1905. Dokazi o naučnim procesima koji su prethodili objavljivanju specijalne teorije relativnosti su puno brojniji nego što se to smatra. To može objasniti zašto Ajnštajn nije dobio Nobelovu nagradu za rad o relativnosti, tačnije on nije ni izmislio kovanicu „relativnost“ niti je bio prva osoba koja je napravila saznanja o samoj relativnosti.

U stvari, H.A. Lorentz je 1902. dobio Nobelovu nagradu zbog rada na teoriji relativnosti, a to se dogodilo tri godine pre nego što je Ajnštajn objavio prvi naučni rad o istoj temi. Tek 1921. je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za doprinos razumevanju fotoelektričkog efekta.

Bez obzira na dokaze, Ajnštajnovih pet radova koji su objavljeni 1905. godine se smatraju revolucionarnim. Ali pitanje ostaje: da li su ideje isključivo njegove? Schlafly tvrdi da nisu, i za to ponovo daje brojne dolaze. Schlafly tvrdi kako je Ajnštajn konstantno pozajmljivao ideje drugih naučnika bez da im je odao priznanje za to.

Schlafly pokazuje kako je koncept kretanja i vremena kao „četvrte-dimenzije“ prethodio Ajnštajnu za celu deceniju. HG Vells je špekulisao o ovom konceptu u noveli pod imenom „The Time Machine“ koja je izašla 1894. godine. Schlafly kaže kako je sledeće godine Lorentz napisao naučni rad u kojem je „predložio koncept lokalnog vremena za objekat koji se giba.“ Poincare je napisao dva naučna rada, jedan 1898. godine i još jedan 1900. godine u kojima istražuje odnose između kretanja i vremena.

Schlafly citira delove iz knjige izdate 2005. pod nazivom: „Henri Poincare and Relativity Theory“ – „Henri Poincare i teorija relativnosti“ koju je napisao ruski fizičar AA Logunov, u kojoj se Logunov žali na Ajnštajnove sledbenike koji su ga uporno precenjivali dok su u potpunosti ignorisali Poenkareove zasluge.

Nama je poznato iz publikacija Ajnštajnovih pisama kako je odbijao da prizna zasluge svojoj prvoj ženi koja je mu je pomogla u stvaranju specijalne teorije relativnosti. Takođe je odbio da prizna zasluge svima drugima od kojih je pozajmljivao ideje. Njegova prva žena fizičarka Marija Marić je sarađivala s Ajnštajnom na istraživanjima o relativnosti.

Kasnija izdanja Ajnštajnovih radova uopšte u sebi nemaju spomene o referencama na druga istraživanja, pa ipak pisao je pisma u kojima se žalio kad god nije dobio ono što je želeo. Ajnštajn je koristio medije i novine sa vestima kako bi promovisao sebe, on je to radio mnogo više nego li i jedan današnji naučnik. Do kraja života je Ajnštajn nastavio da ignoriše originalne izvore svojih radova kao i sve ljude koji su doprineli njegovim istraživanjima.

Pa ipak, nakon što je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu, on je sav novac koji je dobio od Nobelove fondacije predao svojoj bivšoj ženi Mariji Marić, no postoje indicije da je to uradio samo da bi dobio razvod.

Zbog svega navedenog Schlafly tvrdi kako je Ajnštajn plagijator te smatra da je njegov naučni rad objavljen 1905. toliko precenjen da se ne može uporediti ni sa jednim drugim slučajem:

„Ni jedan drugi naučni rad se nije toliko hvalio, pa ipak on je potpuno nečasno neoriginalan. Ajnštajn definitivno zaslužuje naučne pohvale, ali uglavnom zbog rafinisanja tuđih naučnih ideja.“

Na kraju, Schlaflyjevi navodi se mogu potvrditi od strane nepristrasnih istoričara nauke, ako oni uopšte postoje. U međuvremenu, Schlafly je predočio izuzetno snažne dokaze koji prkose široko rasprostranjenom stanovištu o tome da je Ajnštajn potpuno sam izmislio monumentalna naučna otkrića.

Knjiga ‘Kako je Ajnštajn uništio fiziku’ ne piše samo o Ajnštajnu kao čoveku, već raspravlja i o tome kako su nastale globalne promene u fizici zahvaljujući određenim radovima koji su napravljeni u poslednjem veku. U knjizi takođe otkrivamo kako je nastao kult oko Ajnštajna i koliko isti kult nastavlja da utiče na modernu nauku i to u negativnom smislu. Schlafly tvrdi da je isti doveo do bespotrebnog uskogrudnog terorisanja koje često ne vodi nigde.

Ajnštajn je novi Aristotel. Fizičari vole ismevati Aristotela zbog njegove nekvantitativne teorije fizike, zbog njegovih misaonih eksperimenata, zbog njegovog nedokazanog realizma, i zbog njegovih (navodnih) pokušaja da objasni svet prema onome kako je zamišljao taj isti svet, a ne prema onome kakav je. Najvažnije od svega, ismevaju se Aristotelovi sledbenici jer su idolizovali svog učitelja i zbog toga jer su ga slepo pratili.

Aristotel je bio veliki genije, Aristotelovo rezonovanje je bilo izuzetno uticajno preko jednog milenijuma. No Ajnštajnova slava je bazirana na radovima drugih ljudi, a njegova ostavština je zasnovana na praćenju nenaučnih snova. Danas se Ajnštajn idolizuje više nego li se Aristotel ikada idolizovao. Ajnštajnovi obožavatelji su od njegovih radova napravili subjekt koji je sterilniji od milenijuma stare Aristotelove fizike.

Srednjevekovni su monasi debatovali o tome koliko anđela može plesati na vrhu čiode. Moderni teoretičari fizike nisu napravili nešto takvo ali su pisali naučne radove koji su podjednako bedasti. Na primer, pisali su radove o alternativnim svemirima, gubitku informacija u crnim rupama, dodatnim dimenzijama, i Boltzmannovim mozgovima. Većina njih je preokupirana teorijom struna, koja u stvari nema veze sa stvarnim svetom. I svi oni tvrde kako prate Ajnštajnove snove.

Jedan popularni balon od sapunice koji po Schlaflyju potpuno vodi na pogrešan zaključak je formula koja uključuje odnose mase i energije, ta famozna jednačina glasi E = MC ². Schlafly tvrdi kako su se oko te jednačine stvorili široko rasprostranjeni pogrešni zaključci. Povezivanje ove formule sa projektom Manhattan iz II svetskog rata (u kome je stvorena atomska bomba) je jedan takav primer.

E = MC ² nije čak ni bila potrebna za stvaranje atomske bombe. U njoj nema ni jednog traga o tome kako bi se trebao cepati atom, ili kako stvoriti nuklearnu lančanu reakciju, ili bilo koji drugi potreban korak koji bi pomogao u stvaranju atomske bombe. Relativnost nije potrebna čak ni da bi se razumeo način na koji se energija oslobađa iz urana ili plutonijuma unutar bombe, jer se ovako otpuštanje energije uveliko shvata uz pomoć istraživanja na polju elektromagnetizma….

Predviđanja o masi unutar domena relativnosti je ispitivao i testirao Nemački fizičar Valter Kaufmann 1901., godine, tačnije pre nego li je Ajnštajn išta napisao.

Schlafly, takođe objašnjava kako je H.G. Wells, a ne Ajnštajn, prvi publikovao rad u kojem se spominje ideja o atomskoj bombi.

Schlafly nas podseća da je Ajnštajn proveo većinu svog naučnog istraživanja, radeći na „velikoj ujedinjenoj teoriji“ fizike koja nikada nije urodila plodom. On takođe navodi kako su mnogi današnji fizičari jednako afektirani s Ajnštajnovom ambicijom s namerom stvaranja preokreta u paradigmama, što bi ih pak katapultiralo na naučni pijedestal.

Schlafly veruje kako su sve te stvari oštetile nauku jer su u potpunosti zanemarili i zamenili tradicionalnu praksu „opservacije-hipoteze-ekperimentacije-metodologije“ u korist „elitnih intelektualaca koji insistiraju na dobijanju najvećih pohvala u (često apstraktnim) radovima koji nisu merljivi niti imaju racionalne prednosti.“

Iako Schlafly tek nekoliko puta spominje Ajnštajnovo jevrejstvo, i te kako povezuje ovu činjenicu sa obožavanjem Ajnštajna od strane elitnih medija i akademske zajednice, te je identifikuje kao „fenomen gurua“ što je najbolje vidljivo u knjizi „The Culture of Critique: An Evolutionary Analisis of Jewish Involvement in Twentieth-Century Intellectual and Political Movements“ u kojoj je vidljivo na koji su način jevrejski intelektualci, kao što su; Frojd, Boas i Trocki, postali fokus i kultni idoli Jevreja širom sveta.

Sve to se događalo na isti način na koji su harizmatični rabini bili obožavani od strane tradicionalnih Jevreja. Vid apstraktnog teoretisanja koji odbacuje metodologiju zasnovanu na opservaciji-hipotezi-eksperimentaciji je jako lako uočljiv u Frojdovom teoretisanju i Frankfurtskoj školi koja je u potpunosti odlučila da svoje radove zasnuje na teoretisanju i nedostatku empirijskih podataka.

U prošloj generaciji smo imali priliku videti kako su Frojdove teorije potiho i nežno potisnute u kreativnu mešavinu kvazi naučnih pretpostavki pomešanu sa seksualnim fantazijama i terapeutskim prodavanjem magle.

(O ovim temama se već raspravljalo. Dan Michales je u tekstu pod nazivom: „Ethnic Conflict in German Physics“ opisao neprijateljstvo između Nemaca koji su bili privrženi metodologiji opservacije-hipoteze-eksperimentisanja i jevrejskih fizičara koji su bili „dogmatični“ intuitivni, nadasve apstraktni i teoretski.

Nemci su takođe bili ljuti na činjenicu da su domaći i strani Jevreji nakon završetka školovanja u Nemačkoj, brzo dobijali ogroman publicitet i zasluge za istraživanja koje su preuzeli od nemačkih i drugih naučnika. Kevin Mekdonald je primetio sličan fenomen u psihologiji, sociologiji i biologiji, te je otkrio slične tendencije u tradicionalnoj jevrejskoj teologiji:

„Ove grupe vide svet kroz sočiva nefalsifikovane apstraktne teološke teorije, one su okupljene oko harizmatičnih rabina, dok su „jeretici“ i ostali nekonformisti proterani iz tih istih grupa.“)

Jevrejski izvori

Schlafly malo šta govori o nadmoćnim jevrejskim izvorima koji stoje iza modernog Ajnštajnovog obožavanja, pa ipak citira Diznija, Time Magazine i New York Times (tri dominantno jevrejske institucije) s kojima daje primer konglomerata medija koji su agresivno reklamirali Ajnštajnovo idolopoklonstvo.

1999. godine je Time proglasio Ajnštajna „Osobom veka“. Ajnštajnov popularni status, najvećeg intelekta na planeti, bi se trebao pobliže promotriti i tada bi shvatili da se događa nešto zaista čudno, jer ni jedan drugi naučnik u ljudskoj istoriji nije ni izbliza dobio takav tretman. Smatramo li mi zaista da su Ajnštajnovi doprinosi nauci veći od Njutnovih? Ili smatramo da je „teorija relativnosti“ promenila naš pogled na svet (ili religiju) kao što je to uradila Darvinova teorija evolucije uz pomoć prirodne selekcije? Ne, Ajnštajn zaista nema tolike zasluge.

Zapravo 99% ljudi smatra da je Ajnštajn bio autor različitih velikih otkrića u fizici, dok ostatak naučnika ostaje potpuno nepoznat i bez zasluga. Zašto bi ljudi postali obožavaoci osoba čije poduhvate čak i ne razumeju? Nakon svega, čak i ako su neka Ajnštajnova otkrića (koliko god ona važna ili nevažna bila) imala uticaja na nauku, ona uopšte nisu imala uticaja niti su imalo transformisala živote običnih ljudi.

Je li obožavanje Ajnštajna imalo nekakvu drugačiju svrhu? Schlafly nam to ne otkriva.

Osim Ajnštajna, Schlafly se koncentriše i na brojne ezoterične teorije koje su danas popularne među teoretskim fizičarima. No to zapravo nije način na koji je Ajnštajn upropastio fiziku, osim ako niste pobornici teorije o sub-atomskim česticama. Nemojte se zavaravati, Schlaflyjeva knjiga nije zamena za uvodni kurs o fizici.

Ako odlučite pročitati, budite spremni na susret s rečima i konceptima koji uključuje kvarkove, bozon, leptone, vektore, fermione, kvantnu gravitaciju, teoriju struna (za koju Schlafly smatra da je apsurdna i gubitak vremena), super simetriju i paradigme kvantne mehanike od kojih boli glava.

Što se tiče kultivacije Ajnštajnove superiorne reputacije, Schlafly postavlja pitanje „Zašto?“ bez da na njega pokušava da odgovori.

Schlafly besprekorno dokazuje kako je Ajnštajn imao mnoge pomagače, te da je njegov lični život bio sve osim svetačkog. U stvari, prema podacima dva biografa (Roger Highfield i Paul Carter) Ajnštajn je bio serijski ženskaroš koji je napustio barem jedno od svoje dece. Do duše, Ajnštajnove se ljubavne avanture na mogu uporediti s onima recimo Dr Martina Luthera Kinga ili JFK-ja, no pametni profesor svakako nije bio besprekorni svetac. Ajnštajn je u potpunosti uživao u seksualnim beneficijama jer je bio svetski poznata osoba.

Je li Ajnštajnova veličina i priznatosti kultivisana na način daleko od shvatanja obična čoveka?

Jevrejski genije

Ajnštajn je najprominentniji jevrejski naučnik u celoj istoriji. Od njegove smrti koja se dogodila prije pola veka, njegov status je neprekidno rastao. Ajnštajn je sebe opisivao kao socijalistu, anti-nacionalistu, i predanog cionistu – tačnije prezentovao je stajališta koja su bila preovlađujuća među Jevrejima za vreme njegovog života. Schlafly nas podseća kako je Ajnštajn takođe bio komunistički simpatizer te ga osuđuje da je bio egomanijak.

U normalnom svetu bi Ajnštajnova kolekcija simpatija i filozofija mogla stvoriti po koju kontroverzu. Ako je neko naučni genije to ne znači da je ta ista osoba i politički genije. No u današnjem „politički ispravnom“ univerzumu, Ajnštajnova stajališta (i kontroverze) dobijaju uglavnom neosporne pohvale.

Ajnštajn je postao nedodirljiva ikona i monumentalni simbol jevrejske intelektualne superiornosti. Kad tome dodamo i „navode“ kako je Ajnštajn pobegao iz nacističke Nemačke, bez obzira što je on iz Nemačke izašao bez ikakve drame i problema, počinjemo se pitati, ko se zapravo treba zamarati nepotrebnim detaljima?

Evo šta o pedigreu i karakteru Alberta Ajnštajna piše jevrejstvom opsednuta veb-stranica (JewOrNotJew.com):

Imali smo Leonarda da Vinčija. Ne možemo ništa reći protiv Njutna. Tomas Edison je bio velikan. Arhimed, Pitagora, Aristotel, Platon i Sokrat, sve su geniji iz prošlosti. Kopernik? Galileo? Dekart? Ne, hvala. Mi imamo Alberta Ajnštajna…. najpametnijeg čoveka koji je ikada živeo na planeti.

Imenica „genije“ se danas olako koristi. Fudbalski treneri su genijalci! Filmski reditelji su geniji! Bilo ko sa imalo IQ-a je genije! Ova reč je izgubila svoje značenje. Ali se nećemo raspravljati o semantici, mi ćemo ovde raspravljati o tome da li je neko Jevrejin ili nije.

Albert Ajnštajn: Genije. Jevrejin.

Ali zašto bi neko bi neko dobio tako velike počasti? Svi dokazi koje će vam ikada biti potrebni se mogu dobiti iz jednog Ajnštajnovog citata:

„Jevrejin koji negde usput izgubi svoju veru, ili koji usput pokupi neku drugu, je još uvek Jevrejin.“ Osim toga ako su nacisti nečiji rad proglasili „jevrejskom fizikom,“ ako je neko odlučio podržati državu Izrael bez da je njen građanin, neko ko je postao prototip za toliko korišćenu reč „genije“ zasigurno zaslužuje najveće počasti.

Albert Ajnštajn: najpametniji čovek koji je ikada živeo na planeti. Jevrejin.

Jasno nam je da su tvorci teksta na veb stranici JewOrNotJew.com ne samo ‘ludi’ za Jevrejima već da jako vole Ajnštajna i državu Izrael – te da su prihvatili radikalnu definiciju reči „Jevrejin.“ Što se tiče ljudske rase, čini se da ona ima različita mišljenja o svemu tome.

Ovi obožavaoci rase se najverovatnije nalaze na kakvoj listi za posmatranje poneke vladine agencije, naravno ako one nisu s jevrejskim predznakom. No ako su oni Jevreji onda je to po njima fenomenalno!

Ajnštajn obožavatelji govore na široko i na daleko o jevrejskom identitetu, etnocentrizmu i trenutnoj jevrejskoj moći. Oni nas takođe obaveštavaju o stanju američke kulture.

(The Bellarmine Report)

Share this post: